Масакр у Сјеверину је био масакр 22. октобра 1992. године над 16 бошњачких држављана Србије из села Сјеверин, који су отети из аутобуса у селу Миоче, у Босни. Отети су одведени у хотел Вилина Влас у Вишеграду где су мучени прије него што су одведени до Дрине и погубљени. Припадници српске паравојне јединице којом је командовао Милан Лукић осуђени су за злочин 2002.
Позадина Ујутру 22. октобра 1992, аутобус који је путовао из Руда до Прибоја у Санџаку рутом која је прво пролазила кроз Сјеверин и онда опет кроз територију Босне и Херцеговине, је заустављена у селу Миоче од четири припадника јединице Бели орлови под командом Милана Лукића. Остали чланови групе су били Оливер Крсмановић, Драгутин Драгићевић и Ђорђе Шевић.
16 бошњачких путника из Сјеверина - 15 мушкараца и једна жена, сви држављани Савезне Републике Југославије - изведени су из аутобуса и натјерани да се укрцају у камион. Одведени су у Вишеград, у источној Босни, који је био под контролом Војске Републике Српске. Успут су заробљеници били приморани да пјевају српске националистичке пјесме. Камион се зауставио код хотела Вилина Влас у Вишеграду. Таоци су тешко претучени и мучени у хотелу, а затим одведени на обалу ријеке Дрине где су погубљени.
Страдали су Мехмед Шебо, Зафер Хаџић, Медо Хаџић, Медредин Хоџић, Рамиз Беговић, Дервиш Софтић, Медхад Софтић, Мујо Алихоџић, Алија Мандал, Сеад Пецикоза, Мустафа Бајрамовић, Хајрудин Сајтаревић, Есад Џихић, Рамахудин Ћатовић, Идриз Гибовић и Мевлида Колџић. Њихова тела тек треба да буду пронађена.
Истрага Истраживачки документарац Отмица (редитељ: Иван Марков), који је продуцирао Веран Матић за ТВ Б92 2002. године, извјештавао је о неуспјеху југословенске савезне и српске владе да истраже злочин, утврде судбину отетих и заштите остале престрављене становнике Сјеверина.
Савезни министар за људска и мањинска права СР Југославије Момчило Грубач посетио је то подручје два дана након отмице. Локални посланик у Савезној скупштини Зоран Ћирковић позвао је Грубача да хитно упути протест Радовану Караџићу, предсједнику Републике Српске у то вријеме, а касније и осуђени ратни злочинац, те да захтјева изручење починилаца. Ћирковић, који је Србин, нагласио је да су отети били обични грађани, односно локални мјештани, а не војници, екстремисти, муџахедини или припадници Зелених беретки.
Присутан је био и Ратко Младић, министар одбране Републике Српске. Рекао је да не зна ништа о отмици, да је дошао да види шта се дешава и да каже да Војска Републике Српске нема никакве везе са тим и да ће учинити све што је у његовој моћи да помогне у проналажењу отетих. Мјештани су били изложени даљем застрашивању од стране Милана Лукића. Предсједник Србије Слободан Милошевић одбио је да прими рођаке несталих особа, док посебан владин одбор који је основао предсједник Југославије Добрица Ћосић није дошао до даљих резултата. Преостали бошњачки становници Сјеверина побегли су у Прибој. Четири дана након отмице, када је српска полиција зауставила Милана Лукића како вози кроз Сјеверин, Лукић је показао фалсификовану личну карту и возачку дозволу, које је издала полиција Вишеграда.
У аутомобилу је полиција пронашла оружје и муницију. Лукић и Драгићевић су оптужени за незаконито посједовање оружја и фалсификовање личних докумената. Након посјете подручју Радмила Богдановића, предсједника Одбора за одбрану и безбедност Већа грађана Скупштине Југославије, утицајне личности у српским полицијским круговима, Лукић и Драгићевић су пуштени из притвора из разлога који нису били транспарентни. Милана Лукића је српска полиција хапсила још два пута, 1993. године, због сумње да је убио становника Вишеграда на територији Србије, и 1994. године, када је осумњичен да је био командант групе која је отела неколико путника из воза у Штрпцима. Сваки пут је истрага обустављена, а Лукић пуштен на слободу.
Кривично гоњење мини|Милан Лукић Дана 23. октобра 2002. године, након пада Милошевића, Канцеларија јавног тужиоца у Београду подигла је оптужнице против Милана Лукића, Драгутина Драгићевића, Оливера Крсмановића, Ђорђа Шевића и још пет особа. Заштита сведока се показала проблематичном на суђењу.
Дана 29. септембра 2003. године, Драгутин Драгићевић, Оливер Крсмановић и Милан Лукић проглашени су кривим за мучење и убиство отетих и осуђени на 20 година затвора (последња двојица у одсуству), док је Ђорђе Шевић осуђен на 15 година. Ове пресуде биле су прве након што је Скупштина Републике Србије именовала специјалног тужиоца за ратне злочине.
Једно предложено објашњење за отмицу је да су отети киднаповани како би били размењени за 28 српских војника и цивила које је неколико дана раније заробила бошњачка војска. Након што је размјена одбијена, отети су убијени. Друго је да је циљ био застрашивање Бошњака у Санџаку као дио плана за етничко чишћење пограничног подручја које се граничи са Босном и Херцеговином.
Каснији развој догађаја Дана 22. октобра 2008. године, на 16. годишњицу отмица и убистава, Фонд за хуманитарно право (ФХП) у Београду позвао је владу Србије да истражи и идентификује мјесто гдје су сакривени посмртни остаци 16 убијених Бошњака. ФХП је примјетио да „Србија не учествује у обиљежавању дана када су Бошњаци из Сјеверина убијени, нити је спремна да породицама жртава пружи финансијску надокнаду за њихову патњу“.
Први општински суд у Београду је 2. априла 2009. године одбацио тужбу коју је ФХП поднио против Републике Србије у име 25 чланова породица жртава, тражећи надокнаду штете. Иако су жртве биле држављани Србије, српско законодавство о државним репарацијама за чланове породица цивилних жртава рата ускраћује њиховим породицама било какву материјалну подршку јер држава не сматра чланове породица жртава жртвама рата (за разлику од других грађана Србије који су током рата изгубили блиске чланове породице).
Дана 20. јула 2009. године, Међународни кривични суд за бившу Југославију (МКСЈ) прогласио је Милана Лукића кривим за почињење злочина против човјечности и кршење ратних обичаја у општини Вишеград у Босни и Херцеговини, од маја 1992. до октобра 1994. Лукићеви злочини су описани као међу најтежим који су изнети пред суд и он је тек друга особа коју је суд осудио на доживотни затвор. Судско веће МКСЈ-а је примјетило да два злочина за која је проглашен кривим, пожар у Пионирској улици и пожар на Бикавцу, „представљају најгора дела нечовјечности која особа може да нанесе другима“ и да „морају имати висок ранг“ у „предугој, тужној и јадној историји човјекове нечовјечности према човјеку“.
И даље се поставља питање да ли је Лукићева јединица дјеловала као паравојна јединица или је заправо била дио Вишеградске бригаде Војске Републике Српске. Оливер Крсмановић, један од саучесника Милана Лукића, кога је Окружни суд у Београду прогласио кривим, годинама је живио у бјекству од правде све док није објављено његово хапшење у мају 2011.Report of Krsmanović's arrest in Višegrad Genocide Memories blog, 31 May 2011, accessed 16 June 2011 Тијела жртава још увек нису пронађена.
Савремени значај Масакр у Сјеверину остаје актуелно питање у Србији. Неуспјех српске државе у ери након Слободана Милошевића да ријеши питања људских права повезана са масакром сматра се симболичним за проблематичан статус националних мањина у Србији.
У свом извјештају о изборима 2007. године „Извјештај о статусу националних мањина у кампањи за парламентарне изборе 2007“, Иницијатива младих за људска права, међународно призната организација за људска права, напомиње да је статус националних мањина у Србији одређен „злочинима и атмосфером страха која је владала земљом деведесетих година“.
Током Милошевићеве ере почињени су тешки злочини над мањинским заједницама не само у сусједним земљама већ и у самој Србији. Најтежи злочини су почињени у Санџаку, над припадницима бошњачке мањине, у Војводини, над Хрватима, и на југу Србије, над Албанцима. Током 1990-их, српске власти и разне наоружане групе убијале су, прогонили и мучиле Бошњаке из Санџака, а једна од посљедица је драстично смањење броја Бошњака у Санџаку.
Извјештај идентификује масакр у Сјеверину као један од најтежих злочина почињених у Санџаку, позивајући се на публикације Фонда за хуманитарно право, Санџачког комитета за људска права и Омладинске иницијативе за људска права за додатне информације.
Даље се наводи да „Ниједан масовни злочин почињен у Србији 1990-их није у потпуности истражен, нити су одговорни за њих процесуирани и одговарајуће кажњени. Судски поступак је завршен у случају Сјеверин, где су четворица починилаца проглашена кривима и осуђена на дугогодишње затворске казне.
Међутим, Србија није учинила ништа да помогне жртвама и њиховим породицама, нити да призна одговорност државе за поступке високих државних званичника у прошлости. То у великој мери доприноси неповјерењу мањина и недостатку повјерења у српску државу.“
Касније у извјештају, Горан Милетић из Шведског хелсиншког комитета за људска права идентификује друго најважније питање које погађа мањине (након неадекватног законодавства о правима мањина) као „суочавање са прошлошћу, или укратко – правда“. Он примјећује: „Замислите да припадате било којој од националних мањина у Србији. Замислите себе као Бошњака и сетите се само рација претреса оружја широм Санџака. Сетите се Сјеверина, сетите се свега што се тамо догодило. [...] То су била озбиљна кршења људских права. [...] Починиоци још нису кажњени. Уместо тога, они остају у полицијским снагама и даље ходају поред истих људи у Пазару, Тутину, Сјеници и тако даље. Сам сам то видео.“
Види још Геноцид у Босни и Херцеговини
Референце
Категорија:Босна и Херцеговина у 1992. Категорија:Покољи у Рату у Босни и Херцеговини Категорија:Злочини над Бошњацима