мини|Завија из Сиди Касима ел Џализија у Тунису: поглед на двориште које води до маузолејске коморе. Завија (арап. زاوية, дословно „угао”, „кутак”; тур. zaviye; пише се и као zawiyah или zawiyya) представља грађевину и установу повезану са суфијама у исламском свету. Може имати различите намене, као што су богомоља, школа, манастир или маузолеј. У појединим областима овај термин користи се као синоним за ханках, установу сличне намене. У Магребу се назив најчешће односи на место где је живео и био сахрањен оснивач неког суфијског реда или локални светац (валија). Истовремено, у Магребу се овим појмом може означавати и сама тарика, односно суфијски ред или братство, као и његови припадници.

Етимологија Арапска реч завија (zāwiyah) дословно значи „угао” или „кутак”. Првобитно је означавала келије хришћанских монаха, да би касније почела да се користи и за мале џамије или просторије за молитву. Током позног средњег века добила је значење грађевине у којој је било смештено суфијско братство, нарочито у Северној Африци. У савременом добу на Блиском истоку и у муслиманским земљама источно од Северне Африке реч је задржала и своје старије значење мале молитвене просторије, чиме се разликује од већих и значајнијих џамија.

Магреб

Верска и друштвена улога мини|Унутрашњост маузолеја Завије Мулаја Идриса ИИ у Фесу, Мароко. У Магребу (Мароко, Алжир, Тунис и Либија) завија је пре свега место намењено верским обредима и верској настави. Најчешће је повезана са одређеним верским учитељем (шеиком) или локалним муслиманским свецем (валијом), који је у њој живео заједно са својом породицом. После његове смрти, у завији се обично налази његов гроб, смештен у куби (грађевини покривеној куполом или пирамидалном куполом), која често постаје светилиште и одредиште мањег ходочашћа (зијарата). Његови потомци најчешће настављају да управљају завијом или се старају о њој.

Поједине завије, нарочито у градовима, представљају места окупљања локалних припадника ширег суфијског братства (тарике), где се одржавају обреди као што су хадра и зикр. У руралним подручјима завије су често већи комплекси који обезбеђују смештај ходочасницима и обухватају библиотеку, џамију, радионице и житнице намењене локалној заједници. Историјски гледано, оне су посредовале у решавању спорова између племена или између локалних заједница и централне власти. Понекад су пружале уточиште појединцима и уживале значајан политички и привредни утицај. Финансиране су средствима из вакуфа (познатих и као хабус), добротворних задужбина које су према исламском праву биле неотуђиве.

У предколонијалном периоду завије су представљале главне образовне установе у региону. У њима су основну писменост стицала деца чак и у удаљеним планинским областима, тако да је стопа писмености у Алжиру у време француског освајања 1830. године била виша него у тадашњој Француској. Настава је започињала учењем арапског писма и памћењем краћих сура Курана. Уколико је ученик показивао веће интересовање или способности, настављао је изучавање исламског права (фикха), теологије, арапске граматике (најчешће по чувеном приручнику Ибн Аџурума), математике, нарочито у области наследног права, а понекад и астрономије. Ове установе и данас делују широм Магреба и представљају важан ослонац образовања у појасу Сахела, од Мауританије до Нигерије.

Историја Као институција, завија је настала пре појаве организованих суфијских тарика у северној Африци. Њено порекло везује се за гробнице са кубама, које су понекад постајале светилишта, као и за ране рибате, утврђене манастире на границама исламског света у које су се повлачили побожни људи са својим следбеницима.

Прве завије у Ифрикији (данашњем Тунису) подигнуте су у XIV веку за време Хафсида. Најстаријим се сматрају завије у Каируану, међу којима су Завија Сиди Сахиба (или Абу Зама ел Балавија), основана у XIV веку (садашња грађевина потиче из XVII века), и Завија Сиди Абид ел Гаријанија, такође основана у XIV веку.

У Мароку су прве формалне завије настале за време Маринида у XIV веку. Најпознатије су завија коју је Абу ел Хасан подигао у Шели и Завијат ен Нусак, коју је у Салеу саградио његов наследник Абу Инан. Обе су по свом облику и намени биле сличне медресама. У Алжиру се као један од најзначајнијих примера издваја верски комплекс Сиди Абу Мадјана (Сиди Бумедијен), који је такође основао Абу ел Хасан око старијег гроба чувеног суфије Абу Мадјана (умро 1197). У Фесу је почетком XIV и XV века обновљен маузолеј Идриса II, једног од оснивача града и шарифа, односно потомка Мухамеда, о коме су се старали његови потомци из династије Идрисида. У Тунису су крајем XV века основане Завија Сиди Бен Аруса и Завија Сиди Касима ел Џализија, две најзначајније завије у граду.

За време шерифских династија Саада и Алауита у Мароку завије су постале бројније, политички и друштвено утицајније и архитектонски раскошније. У Маракешу су обе династије изградиле маузолеје и верске комплексе око гробова Седам светаца града. Завију Идриса II у Фесу темељно је обновио Мулај Исмаил почетком XVIII века, чиме је наглашен све већи значај светилишта посвећених шерифским личностима.

У раздобљима слабљења централне власти суфијски редови и њихове завије стицали су значајну политичку моћ и контролисали велике територије. Током Марабутске кризе у XVII веку, Дилска завија (Далаија), берберски суфијски ред из Средњег Атласа, овладала је већим делом средишњег Марока, док је ред са седиштем у Илигу контролисао област Сус. Завија ен Насирија у Тамегруту, која постоји и данас, у том периоду је практично функционисала као независна кнежевина на југоистоку земље.

До XIX века завије, како као појединачне установе тако и као суфијски редови, имале су бројно чланство широм Магреба. Посебно је утицајан био ред Сенусија, распрострањен у Либији и источном делу Сахаре. У Тунису су многе завије уживале покровитељство хусеинидских бегова. Према француским проценама из 1880. године, у Алжиру је постојало 355 завија са 167.019 чланова, док је у Мароку 1939. године између 5 и 10% становништва припадало некој од завија.

Током колонијалне владавине поједине завије сарађивале су са властима, док су им се друге супротстављале. Колонијалне управе су крајем XIX и почетком XX века одузимале вакуфску имовину или потискивале систем вакуфа како би ослабиле њихов утицај. Њихов значај додатно је умањен током XX века услед противљења салафистичких и вехабијских покрета.

Египат У Египту су се завије и ханкахи појавили тек након доласка Ајубида на власт крајем XII века. Њихов број нагло је порастао током мамелучког (1250–1517) и османског периода, када су суфијска братства имала важну улогу у верском животу становништва.

У време Мамелука ханках је представљала формалну установу коју је најчешће оснивао султан или емир и није нужно била повезана са одређеним суфијским редом. Насупрот томе, завија је означавала мању и неформалнију установу народног суфизма, обично посвећену једном шејху и једном суфијском братству. Једина сачувана грађевина у Каиру која се у оснивачком натпису изричито назива завијом јесте Завија Зајн ел Дина Јусуфа, основана 1297/1298. године и проширена почетком XIV века.

Подсахарска Африка У подсахарској Африци завије су се појавиле нешто касније него у северној Африци, упоредо са ширењем суфијских братстава током XVIII и XIX века. Завије подизане у градовима и успутним станицама дуж сахарских трговачких путева имале су кључну улогу у ширењу суфизма и јачању појединих тарика. Међу најзначајнијим били су редови Кадирија, који је основао Абдул Кадир ел Џилани (умро 1166), и Тиџанија, чији је оснивач Ахмад ел Тиџани (умро 1815) сахрањен у својој завији у Фесу. Значајно место у историји Сенегала имао је и ред Муридија.

Изван Африке У остатку исламског света установе исте или сличне намене најчешће су носиле друге називе, као што су ханках, текија (тур. tekke) или даргах, мада су ови термини понекад имали и уже значење. У раном Османском царству сродни назив завије означавао је вишенаменски верски комплекс намењен суфијама, који је истовремено служио и као место богослужења. Многе значајне раноосманске џамије, попут Зелене џамије у Бурси, подигнуте почетком XV века, представљају управо ову врсту комплекса.

Референце

Категорија:Суфизам Категорија:Исламска архитектура