Иногоште, позната и као Виногоште, је историјска област у Србији, жупа која се простирала на територији данашње општине Сурдулица. Привредно средиште жупе Иногоште било је истоимено насеље Иногоште, које се налазило на територији данашње Сурдулице. С обзиром на чињеницу да се насеље налазило у геометријском средишту Балканског полуострва, било је раскрсница многих путева. Најстарији писани документ у коме се помиње Иногоште је дело Константина Филозофа Житије деспота Стефана Лазаревића.

Локација Жупа Иногоште се налазила на североистоку врањског Поморавља, у сливу Јужне Мораве, од Врања на југу, до близу Грделице на северу, од Пољанице на западу, до Крајишта и Знепоља на истоку. Средиште жупе се налазило у истоименом средњевековном граду Иногоште и налазила се на данашерм потезу код села Доње Романовце, 2 km јужно од данашње Сурдулице. По тврђави и насељу и цела жупа се звала Иногоште. Историја Простор данашње Сурдулице у средњем веку био је у саставу српске државе којом су владали Немањићи. На месту данашње Сурдулице, тачније у непосредној близини, налазио се стари град и тврђава Иногоште, који је био и средиште истоимене старе српске жупе. Подручје целог слива Јужне Мораве у 7. и 8. веку населила су словеносрпска племена. Под владавином Немањића, у 12. веку, српска држава почела је да се шири, па су у њен састав ушле жупе на југу, истоку и северу, међу којима је била и жупа Иногоште.

Из историских извора познато је да је између 1402. и 1423. године српски ћесар (кесар) Угљеша Влатковић, син севастрокатор по очинском наслеђу, био феудални господар трију жупа – Врања, Иногошта и Прешева. Поменута Угљешина област налазила се између српске деспотовине с једне, и области ккежева који су били непосредно потчињени султану, с друге стране. Према Константину Јиречеку, лежала је између Јужне Мораве и Вардара. У сливу Јужне Мораве, јужно од Грделичке Клисуре и данас постоје стара градска насеља Врање и Прешево, која су била средишта средњевековних жупа Угљеше Влатковића. Средиште треће жупе, Иногоште, разрушили су Турци у 15. веку.

Кесар Угљеша

Као син Влатка Паскачића у изворима је забележен кесар Угљеша. Титулу кесара добио је од цара Уроша. У време Маричке битке био је малолетан, имао је око 12 година. После 1371. године није успео да сачува поседе свог оца. Жупе Славиште, Прешево, Врање и Иногоште улазиле су у састав државе браће Дејановић. После битке на Ровинама 1395. и погибије Константина Дејановића, Угљеша је повратио Врање, Прешево и Иногоште и управљао тим крајевима као турски вазал. Касније се спомиње као важан сарадник деспота Стефана Лазаревића.

Насеље Иногоште Старо градско насеље Иногоште налазило се на левој обали реке Врле, на њеном изласку из клисуре. Било је привредно средиште данашње плодне котлине Масуричко поље, јер се налазило на месту где се се укрштала три у то време важна пута: источни, који води према Власини, у народу познат као Цариградски Пут, југозападни, који води према Врању, и западни, који води преко данашњег Владичиног Хана према Пољаници и Грделичкој Клисури.

Према народним причама, у насељу се налазио тада познати манастир на месту данашње цркве села Доње Романовце. Изнад овог села, на левој обали Романовске реке, уздиже се Романовска Главичица или Градиште. На овом узвишењу било је саграђено утврђење. Иногоште је према њему претстављало подграђе, a његови становници у случају напада повлачили су се y утврђење. Највећи просперитет Иногоште је доживело у време процвата Србије у доба Немањића. Број становника се повећавао. Осим староседелаца долазили су становници из других делова тадашње српске државе и остајали на овом простору.

За време османске власти, На подручју Иногошта су вођене велике и значајне битке за одбрану јужних граница Србије. Срби са овог подручја имали су значајан допринос у борбама за ослобођење од Турака. Најранији устанак Срба јужно од Саве и Дунава избио је управо у Иногошту. Покренуо га је власник рударских и прерађивачких радионица Војихна или Војин. Турци су у то време почели да одузимају руднике и имања тадашњим богатим Србима који су се побунили и дигли устанак.Према неким подацима против зулума се дигло око 5 хиљада рудара, кметова и сточара. С обзиром на то да су се супротставили далеко јачем и бројнијем непријатељу и да су били ограничени само на једну жупу, нису имали помоћ са стране и устанак је крваво је угушен. Иако је ово био тежак ударац, становништво се постепено обнављало и изнова дизало устанке. Током једног турског напада градско насеље Иногоште је уништено. Остаци тог насеља појављивали су се у плавинском материалу на југоисточном ободу Сурдулице, идући према поменутом суседном селу Доње Романовце. Већи остаци нису могли да се одрже, пошто су куће биле саграђене од трошних материјала.

После расељавања насеља Иногоште једно време је, у време османске владавине, привредни центар ове областибило Врање. После ослобођења од Турака, пошто је положај за градско насеље на селишту ранијег Иногошта био тако повољан, 1887 године основана је нова варошица, данашња Сурдулица, настала ширењем истоименог влашког села које се налазило у непосредној близини иногошког селишта. То је у почетку било сточарско село, али се касније развило у привредно седиште старе жупе Иногоште. Тако је временом из администрације избрисан назив Иногоште, а срез чије је седиште било у Сурдулици, односно старом Иногошту, добио је назив Масурички, по селу Масурици, које је у време Турака било средиште арнаутлука. На простору старог Иногошта развили су се Сурдулица и Владичин Хан, два нова управна и привредна средишта. Референце

Литература

Спољашњи извори

Категорија:Историја Сурдулице Категорија:Историја Србије у средњем веку Категорија:Српски градови у средњем веку