Aquilinae је потпородица орлова из породице Accipitridae. Општи уобичајени назив који се користи за чланове ове потфамилије је „“, иако је то такође назив врсте патуљасти орао (Hieraaetus pennatus) који је члан потпородице Aquilinae, или „“, мада се овај термин може у ужем смислу применити на род Aquila.
У једном тренутку, ова потпородица је сматрана инклузивном са Buteoninae, вероватно на основу неких заједничких морфолошких карактеристика. Међутим, истраживање ДНК „“ показало је да су они монофилетска група која је вероватно милионима година била одвојена од других постојећих облика Accipitridae.
Опис
Aquilinae се састоји се од врста средње до веома велике величине. Маса савремених врста варира од недавно препознатих врста новогвинејски мали орао (Hieraaetus weiskei) Папуа Нова Гвинеја, који тежи око 500 грама, врсте ратнички орао (Polemaetus bellicosus) и врсте сури орао (Aquila chrysaetos), где обе врсте теже око 4.2 кг у просеку. Новогвинејски мали орао (Hieraaetus weiskei) има просечну распон крила од 1.18 метара. Клинорепи орао (Aquila audax) има просечан распон крила од 2.12 метара док врста ратнички орао (Polemaetus bellicosus) има просечан распон крила од 2.15 метара. Тотална дужина птица потпородице Aquilinae може да варира од 38цм код врсте новогвинејски мали орао (Hieraaetus weiskei) до 103 цм код врсте клинорепи орао (Aquila audax). Рекордне величине забележене су код врсте сури орао (Aquila chrysaetos) са тежином од 7.7 кг и 2.84 метара распоном крила код врсте клинорепи орао (Aquila audax) Изумрла врста (Hieraaetus moorei) са Новог Зеланда, је највероватније била најмасивнија врста из породице Accipitridae, са женкама које су у просеку тежиле 10-14 кг и вероватно тежиле 17 кг и биле дугачке 140цм, док су мужјаци тежили од 9-12 кг. was probably the most massive species ever known in the entire accipitrid family, with females averaging an estimated and perhaps weighing up to and measuring up to about long, while males weighed an estimated . Изумрла врста (Hieraaetus moorei) је изумрла када су Маори колонизовали њихова станишта и изловили њихов примарни плен Dinornithiformes.Worthy, T. & Holdaway, R., The Lost World of the Moa: Prehistoric Life of New Zealand. Indiana University Press (2003), Осим што су све птице из потпородице Aquilinae типучно велике, оне такође деле још неке специфичне карактеристике, иако се ова потпородица састоји од веома разноврсних врста. Свака птица из ове потпородице има перје око ногу и само још две врсте из потпородице Buteoninae имају ову карактеристику, као последица конвергентне еволуције.Ferguson-Lees & Christie, Raptors of the World. Houghton Mifflin Company (2001), . Многе врсте у овој потпородици су камуфлажне уз уобичајене различите обрасце боја, као што су браон, црна, жућкаста и бела. Тамније боје имају шумске врсте, а смеђа боја је уобичајена за врсте на отвореним пределима. Неколико врста у одраслом перју имају јаркије боје, са упечатљивим шарама боје кестена што је карактеристика врсте украшени јастребасти орао (Spizaetus ornatus). Отприлике половина врста из ове потпородице има запањујуће другачије перје код младунаца, које код неких врста може бити скоро потпуно бело, али чак и тамо где су разлике суптилне између одраслих и незрелих јединки, обично су приметне неке физичке разлике, попут белих мрља на крилима код традиционалних Aquila species, што визуелно може разликовати младе од одраслих. Многе врсте имају гребен на глави, као што је родови Nisaetus и већина птица из рода Spizaetus, где је ова карактеристика најизраженија код врсте афрички ћубасти орао (Lophaetus occipitalis). Као и већина птица из породице Accipitridae, имају велике, снажне кукасте кљунове за кидање меса са плена, снажне ноге и снажне канџе. У поређењу са другим великим грабљивицама, стопала и канџе ових врста орлова су често посебно велике и снажне у односу на њихову величину. Најекстремнији пример је крунасти орао (Stephanoaetus coronatus) који има задњу канџу од око 56 мм, отприлике исте величине задње канџе као и филипински орао (Pithecophaga jefferyi) који није део ове потпородице, који је скоро дупло тежи. Орлови из ове потпородице такође имају изузетно оштар вид, који им омогућава да уоче потенцијални плен са велике удаљености.
Животни век и распрострањеност
Орлови из гове потпородице одликују се разноврсношћу станишта и навика, а настањују све континенте на којима су присутне птице из породице Accipitridae, и присутне су на свим континентима изузев Антарктика. Могу насељавати готово све копнене пределе света; док већина врста претежно живи у шумама, поједине више воле отворене просторе, од степа, прерија и тундри до стеновитих или планинских предела. Врста са најширим ареалом распрострањења у овој групи несумњиво је сури орао (Aquila chrysaetos), који насељава већи део Северне Америке, где је једини представник ове потпородице северно од Мексика и знатан део Евроазије, укључујући већи део Европе. Тамо се често среће у планинским пределима, али и у другим копненим стаништима која нуде приступ удаљеним, полуотвореним или брдовитим ловиштима. Такозвани су шумске врсте орлова са пернатим ногама, које су углавном заступљене родовима Spizaetus у неотропским пределима и Nisaetus у Азији. Упркос бројним заједничким одликама ова два главна рода, они су се очигледно развијали одвојено током одређеног периода и нису у блиском сродству. Највећа разноврсност потпородице Aquilinae забележена је у Африци, где, како је познато, бар током одређених годишњих доба борави готово половина постојећих врста, користећи разноврсне начине лова, станишта, навике везане за гнежђење и различите су телесне грађе. Све врсте орловаиз ове потпородице су опортунистички предатори који се углавном хране малим кичмењацима, често се хранећи широким спектром сисара, птица, гмизаваца и водоземаца како постану локално доступни или обилни,а лешине се такође ретко игноришу. Врсте које преферирају отворенија станишта најчешће лове у лету, користећи удаљеност или придржавајући се контура тла да би изненадиле плен. Врсте које живе у шумама су склоније да посматрају активност плена са високог места на дрвету, али свака врста орла може да мења своје технике лова када је то потребно. У случајевима када постану специјализовани ловци, орлови из рода Aquila попут врсте степски орао (Aquila nipalensis) углавном лове сисаре. Примери за то су значајна зависност врсте шпански орао крсташ (Aquila adalberti) од кунића, степског орла (Aquila nipalensis) током периода гнежђења од текуница, или врсте афрички црни орао (Aquila verreauxii) од породице Procaviidae.
Изузетке чине врсте ејресов јастребасти орао (Hieraaetus ayresii) и, у мањој мери, риђотрби орао (Lophotriorchis kienerii). Обе врсте су релативно мале, брзе и специјализоване за лов на птице, на које се обрушавају попут соколова, док се малајски црни орао (Ictinaetus malaiensis) претежно храни садржајем птичјих гнезда и гнезда веверица, као једина врста специјализована за такав начин исхране. Већина врста орлова из ове породице има релативно велика стопала и канџе и може релативно често ловити плен који је једнак њима по величини или чак већи. Чак и мање врсте могу повремено савладати плен чија је маса и до два или три пута већа од њихове сопствене. Ретки напади на велики плен, попут папкара, одраслих мајмуна, грабљивица средње величине или других знатно крупнијих животиња, обично укључују веће врсте орлова, док су такви напади изузетно ретки или чак непостојећи код орлова из других лоза. Познато је да су најмање четири велика орла из ове групе савладала плен тежак 30 кг или више.Olsen, P. (2005). The Wedge-tailed Eagle. CSIRO Publishing (Australian Natural History Series), .
Као и скоро све грабљивице, орлови из ове потпородице су изразито територијални и имају тенденцију да одржавају простране домове у односу на јединке истог типа. С обзиром на њихову потребу за пространим ловиштима, територија већине орлова је обично изузетно велика, са уобичајеним површинама од неколико десетина квадратних километара. Територије се обично одржавају демонстративним летовима, али су познати и вокални прикази код неких врста које живе у гушћим шумама. Гнезда потпородице Aquilinae су обично велика као и код већине орлова, са довољно простора, било да се налазе на дрвећу, стеновитим формацијама или на земљи. Као што је типично код многих птица грабљивица, парне везе су јаке између мужјака и женки, а код многих врста орлова, могу се парити доживотно. Углавном женке инкубирају јаја и излежу младунце, док су мужјаци обично задужени за хватање хране. Величине гнезда су обично мале код ових орлова, ретко се полаже више од 3 јаја, а већина родитеља успеће да произведе само једног до два младунца, у зависности од врсте. Код већине ових орлова, поред претњи из спољашњег света, већина јаја се полаже и излеже у интервалима, тако да је један брат или сестра обично знатно већи и често убија своју млађу браћу и сестре. Иако су величина легла и стопе појаве младих обично ниске, орлови из ове потпородице могу имати још нижу продуктивност због дугог периода зависности младих од родитеља за храну и заштиту, а неке врсте се могу гнездити само сваке друге године
Статус
Због својих великих територија и ниске продуктивности, већина врста орлова је ретко распрострањена и неретко је од ретке до неуобичајене чак и у регионалним упориштима где је остало довољно станишта. Врсте су обично веома осетљиве на људске активности, углавном на промену или уништавање станишта, људско узнемиравање, судар са објектима које је направио човек. посебно неизолованим електричним стубовима и ветротурбинама, случајно или намерно убијање главних врста плена и разне облике прогона од стране људи. Углавном због ових фактора, седам врста тренутно је класификовано као рањиви таксон од стране Међународне уније за заштиту природе IUCN-а . Четири мало познате врсте које обитавају у шумама класификоване су у тежем статусу као угрожени таксон: филипински јастребасти орао (Nisaetus philippensis), пинскеров јастребасти орао (Nisaetus pinskeri), јавански јастребасти орао (Nisaetus bartelsi) и црно-кестењасти јастребасти орао (Spizaetus isidori). Степски орао, такође се сматра угроженим упркос томе што је био сматран једним од најбројнијих од свих орлова након катастрофалног, континуираног опадања углавном због струјних удара из опасних далековода, тровања и све чешћих степских пожара око гнезда, што их масовно убија током размножавања и миграције. Још драстичнија класификација крајње угроженог таксона дата је врсти флорески јастребасти орао (Nisaetus floris). Код свих пет угрожених врста јастребастих орлова, као главни узрок њиховог смањења популације утврђен је готово епидемијски ниво деградације шумских станишта, првенствено директно крчење шума.
Филогенија Кладограм потпородице Aquilinae приказан у наставку заснован је на молекуларно-филогенетској студији породице Accipitridae, коју су спровели Тереза Катанач и сарадници, а која је објављена 2024. године.
НазивРодВрстеStephanoaetus Крунасти орао Stephanoaetus. coronatus Nisaetus Волесов јастребасти орао Nisaetus nanus Легов јастребасти орао Nisaetus kelaarti Планински јастребасти орао Nisaetus nipalensis Блитов јастребасти орао Nisaetus alboniger Јавански јастребасти орао Nisaetus bartelsi Сулавешки јастребасти орао Nisaetus lanceolatus Пинскеров јастребасти орао Nisaetus pinskeri Филипински јастребасти орао Nisaetus philippensis Разнобојни јастребасти орао Nisaetus cirrhatus Флорески јастребасти орао Nisaetus florisSpizaetus Црни јастребасти орао Spizaetus tyrannus Црно-бели јастребасти орао Spizaetus melanoleucus Украшени јастребасти орао Spizaetus ornatus Црно-кестењасти јастребасти орао Spizaetus isidoriLophotriorchis Риђотрби орао Lophotriorchis kieneriiPolemaetus Ратнички орао Polemaetus bellicosusLophaetus Афрички ћубасти орао Lophaetus occipitalisIctinaetus Малајски црни орао Ictinaetus malaiensisClanga Индијски пегави орао Clanga hastata Орао кликташ Clanga pomarina