мини|„Stop Pedofilii” (Зауставимо педофилију) комби који припада Фондацији Про, који тврде да педофилију заговара „геј лоби”
Теорија завере о ЛГБТК+ грумингу је крајње десничарска теорија завере и анти-ЛГБТК+ троп који тврди да ЛГБТК+ особе и они који подржавају ЛГБТК+ права, учествују у грумингу деце и омогућавају сексуално злостављање деце. Иако уверење да су ЛГБТК+ појединци склонији злостављању деце нема чињеничног основа, овај стереотип постоји деценијама у Сједињеним Америчким Државама и Европи, још од пре Другог светског рата.
Специфична употреба термина грумер као увреде за ЛГБТК+ особе (посебно трансродне особе и дрег краљице) постала је истакнутија током страначких политичких кампања током 2020-их година, где је често коришћена као оправдање за законе против ЛГБТК+ школских програма. Упркос томе што потиче од крајње деснице, теорију завере о наводном сексуалном грумингу деце промовише све већи број мејнстрим конзервативаца, посебно у Сједињеним Америчким Државама. Теорија завере се од тада проширила међу конзервативцима у другим земљама, укључујући Аустралију, Канаду, Француску, Ирску, Нови Зеланд и Уједињено Краљевство.
Организација Southern Poverty Law Center карактерише овај троп као анти-ЛГБТК+ мит. Аџа Романо ове идеје означава као моралну панику. Не постоје поуздани докази да су сексуалне мањине склоније злостављању деце. Заговорници дечијих права протестовали су због чињенице да теорије завере отежавају преживелима сексуалног злостављања у детињству приступ ресурсима и помоћи. Организације за ЛГБТК+ права осудиле су употребу оваквих идеја јер подстичу дискриминацију у Сједињеним Америчким Државама, Уједињеном Краљевству, Русији, Мађарској, Уганди и другде.
Преглед Настао осамдесетих година 20. века, термин грумер се односи на груминг деце и популаризован је кроз адвокатуру преживелих злостављања, првобитно се примењујући на стварно криминално понашање без референце на политику САД. Употреба речи грумер (или про-грумер) за означавање ЛГБТ+ особа (а посебно трансродних особа) постала је истакнутија почетком 2020-их година, често у јеку доношења закона против ЛГБТ+ школских програма.
Како је описао Vox у извештају из априла 2022. године, „Конзервативци то користе како би имплицирали да су ЛГБТК+ заједница, њихови савезници и либерали уопштено педофили или људи који омогућавају педофилију”. Инклузивно образовање о ЛГБТ+ темама често је мета, уз аргумент да оно има за циљ индоктринацију деце у хомосексуалност. Његова модерна употреба ослања се на старије облике анти-ЛГБТ+ предрасуда, као што су теорија о хомосексуалном завођењу, теорија о стеченој хомосексуалности, Лаванда паника, као и одређене врсте друштвене заразе. Трансродне особе и дрег краљице су посебно биле мета напада који користе или алудирају на овај троп, док су старије теорије углавном биле усмерене на геј мушкарце.
Не постоје поуздани докази да су сексуалне мањине склоније злостављању деце. Амерички конзервативци су деценијама потенцирали ову наводну везу у популарној култури, још од периода пре Другог светског рата. На почетку Хладног рата, на пример, америчка влада је настојала да уклони хомосексуалце са важних позиција током Лаванда панике. Овај троп је постао распрострањенији као резултат страначких политичких кампања током 2020-их година. Тврдња да поседовање ЛГБТ идентитета изазива или на други начин доприноси педофилији наставила је да постоји као ствар идеолошког уверења у 21. веку, манифестујући се након 2019. године конкретно кроз увреду „грумер”.
Једно истраживање које је спровео Courier Newsroom, левичарски истраживачки центар (енгл. think tank), показало је да се 55 одсто вероватних америчких гласача противи теорији завере, док 29 одсто верује у њу. Резултати су били значајно подељени на основу политичке партије.
Историја Порекло Пишући за портал Intelligencer, колумниста Џејмс Кирчик тврди да је теорија завере о грумингу произашла из општијих хомофобичних теорија завере које су настале у Немачкој почетком 20. века, а посебно након афере Ојленбург. Афера је добила велики публицитет и често се сматра највећим домаћим скандалом Немачког царства. Она је довела до једне од првих великих јавних расправа о хомосексуалности у Немачкој, упоредиве са суђењем Оскару Вајлду у Енглеској.
19. век Научна истраживања почела су да истражују узроке хомосексуалности у другој половини деветнаестог века. Око 1850. године, француски психијатар Клод-Франсоа Мишеа и немачки лекар Јохан Лудвиг Каспер су независно један од другог сугерисали да је хомосексуалност узрокована физичком разликом у односу на хетеросексуалце; тачна природа ове наводне физичке разлике постала је тражени циљ медицинских истраживања. У исто време, многи психијатри су веровали да је хомосексуалност резултат фактора окружења као што су лоше навике или завођење од стране старијих мушкараца.
20. век
Међуратни период: од 1920-их до 1930-их После Првог светског рата, пораст видљивости ЛГБТ+ особа у Немачкој довео је до пораста уверења да је дошло до повећања стопе хомосексуалности међу младим мушкарцима због тога што су их врбовали одрасли геј и бисексуални мушкарци. До 1920-их година, оштра реакција психолога и психијатара против толеранције ЛГБТ+ особа у Берлину сугерисала је да је хомосексуалност друштвена зараза. СС новине тврдиле су да би 40.000 хомосексуалаца могло да „отрује” два милиона мушкараца ако би били остављени на слободи.
Сузана Касиса тврди да је ова паника довела до напора, 1929. године, да се легализују истополни односи за мушкарце, али само за оне старије од 21 године, чиме је „у кривични закон нације уграђено неосновано уверење да су геј мушкарци заводници омладине”. Након пада Вајмарске републике, нацисти су промовисали идеју да су хомосексуалци заводили младе мушкарце, трајно их инфицирајући хомосексуалношћу и спречавајући младе да постану очеви.
У СССР-у је 1933. године члан 121 додат кривичном законику целог Совјетског Савеза, чиме је мушка хомосексуалност постала кривично дело кажњиво са до пет година затвора уз тежак рад. Иако међу историчарима постоје спорови око тачног разлога за доношење члана 121, владине изјаве о овом закону су често поистовећивале хомосексуалност са педофилијом. Закон је остао на снази све док га Руска Федерација није укинула 1993. године, након распада Совјетског Савеза. – Извор: швајцарски лезбејски магазин Die, број 9, јесен 1998,
Послератни период: 1945–1957. У послератном периоду, слична осећања су се појавила и у САД; 21 држава и Дистрикт Колумбија донели су законе између 1947. и 1955. године који су циљали геј и бисексуалне мушкарце као „сексуалне психопате”. Многи од ових закона су изједначавали хомосексуалност са педофилијом.
Као део антикомунистичке „Лаванда панике”, Хоејев комитет из 1950. године писао је медицинском особљу и интервјуисао их како би утврдио, између осталог, да ли би хомосексуалци заводили млађе мушкарце и жене. Завршни извештај комитета, Запошљавање хомосексуалаца и других сексуалних перверзњака у Влади, укључивао је оптужбу да су хомосексуалци ризик за млађе људе и да „један хомосексуалац може загадити владину канцеларију.”
До 1952. године, први Дијагностички и статистички приручник за менталне поремећаје (ДСМ), који је објавила Америчка психијатријска асоцијација, званично је класификовао хомосексуалност као „социопатски поремећај личности.” У својој истрази о Лаванда паници у часопису Prologue Magazine, Џудит Адкинс је тврдила да је овакав оквир допринео повећаном прогону и предрасудама у наредним деценијама.
1958–1965. У периоду од 1958. до 1965. године, Истражни комитет законодавства Флориде, који се претходно борио против десегрегације и покушавао да истражује осумњичене комунисте, усмерио је пажњу на ЛГБТ+ особе у школама на Флориди, тврдећи да они децу преводе у хомосексуални начин живота. Хју Рајан је тврдио да је било уобичајено да се расистичке групе, под кринком заштите деце, пребаце на ЛГБТ+ особе када њихове кампање против црнаца нису успевале, изјављујући: „Они схватају да ово функционише, да је то питање које ће створити 'политичку моралну већину'.”
Године 1961., објављен је кратки драматични пропагандни филм за социјално усмеравање Boys Beware (Дечаци, чувајте се) у предграђу Лос Анђелеса Инглвуду, у продукцији компаније Сид Дејвис Продукција, у сарадњи са полицијском управом града и Уједињеним школским округом Инглвуда. Наратор филма је полицијски детектив на путу ка школском састанку како би разговарао о проблему сексуалних предатора који покушавају да намаме адолесценте. Филм је покушао да едукује о наводној опасности за младе дечаке од стране предаторских хомосексуалаца.
1970-е Године 1977., Анита Брајант и коалиција Спасите нашу децу такође су тврдили да је хомосексуалност штетна за децу, док су покушавали да укину уредбу која је делимично забрањивала дискриминацију на основу сексуалности. Брајантова је тврдила: „хомосексуалци не могу да се размножавају, па морају да регрутују... омладину Америке”. Убрзо након тога, неуспешна Бригсова иницијатива (Предлог 6 у Калифорнији из 1978. године) настојала је да забрани геј и лезбејским наставницима рад у државним школама у Калифорнији под изговором да ће њихова сексуалност „штетно утицати на ученике”. Говорећи о Брајантовој, Хју Рајан је рекао: „они су већ схватили да могу искористити овај политички конзервативизам и везати га за религију говорећи о породици.”
Коизвршни директори Националне геј оперативне групе касније су написали ироничну захвалницу Брајантовој; тврдећи да је њен „хришћански крсташки рат” скренуо пажњу на невоље ЛГБТ+ особа, рекли су да су чланови коалиције Спасите нашу децу „учинили за 20 милиона лезбејки и геј мушкараца у Америци огромну услугу: Они јавности фокусирају природу предрасуда и дискриминације са којима се суочавамо.”
Године 1978., основана је организација NAMBLA (Северноамеричко удружење љубави мушкараца и дечака) чији су суоснивачи били истакнути активисти за права геј особа, Дејвид Торстад и Том Ривс. Обојица су јавно заговарали оно што су називали „љубављу мушкарца и дечака”, еуфемизам за педофилију. Чињеница да су ови рани лидери у америчком покрету за геј права основали организацију NAMBLA и јавно заговарали „љубав мушкарца и дечака” помињана је, како тада тако и много касније у медијима 21. века, као доказ везе између активизма за геј права и педофилије.
1980-е До 1981. године, Лу Шелдон, који је хомосексуалност описао као „стил смрти” (енгл. „deathstyle”), основао је Коалицију за традиционалне вредности (ТВЦ) у САД. Он је сугерисао да је груминг деце права „хомосексуална агенда”, изјавивши: „Они желе нашу децу предшколског узраста. [...] Они желе нашу децу у вртићу. [...] Они желе нашу децу у средњој школи.” Шелдон је касније, према извештајима, 1992. године рекао колумнисти Џимију Бреслину: „Хомосексуалци су опасни. Они прозелитизују. Дођу вам на врата, и ако вам син отвори, а нико није ту да то спречи, зграбе га и побегну с њим. Они га украду. Одведу га и претворе у хомосексуалца.”
Говорећи на форуму Геј академске уније на Универзитету у Њујорку 1983. године, истакнути активиста за права хомосексуалаца Хари Хеј изјавио је: „Ако су родитељи и пријатељи геј особа истински пријатељи геј особа, они би од своје геј деце знали да је однос са старијим мушкарцем управо оно што је деци од тринаест, четрнаест и петнаест година потребно више од свега на свету.” Током параде поноса у Лос Анђелесу 1986. године, Хари Хеј је носио знак подршке организацији NAMBLA. Контроверзна порука на паради била је први пут да је подршка Харија Хеја овој пропедофилској организацији постала широко позната, иако је бранио групу од њеног оснивања од стране других истакнутих активиста за права хомосексуалаца 1978. године. Иако је ова одлука Харија Хеја изазвала тренутну осуду ширег покрета за права хомосексуалаца, ова чињеница се наводила као доказ везе између активизма за права хомосексуалаца и педофилије, како у то време тако и много касније у медијима 21. века.