Историјска траума или колективна траума односи се на кумулативну емоционалну штету коју појединац или генерација претрпе усљед трауматичног искуства или догађаја.

Према заговорницима овог концепта, колективна траума изазива различите реакције, међу којима је најизраженија злоупотреба супстанци, која се користи као начин за ублажавање бола. Овај модел покушава тиме објаснити и друга самодеструктивна понашања, као што су суицидне мисли и гестови, депресија, анксиозност, ниско самопоштовање, бијес, насиље, те потешкоће у препознавању и изражавању емоција. Поједини историчари и научници сматрају да су пројаве насиља и злостављања у одређеним заједницама директно повезане са неразријешеном тугом која прати трајну трауму.

Историјска траума и њене манифестације сматрају се примјером трансгенерацијске трауме, при чему је постојање саме трансгенерацијске трауме предмет оспоравања. Као примјери се наводе обрасци по којима отац напушта дијете кроз три узастопне генерације или понашање родитеља насилника које доводи до континуираног злостављања кроз сљедеће генерације. Ове манифестације такође могу потицати од трауматичних догађаја као што су свједочење рату, геноциду или масовном страдању. Код популација које су претрпјеле трауме масовних размјера, неколико генерација касније биљеже се веће стопе оболијевања.

Дефиниција Термин колективна траума скреће пажњу на психолошке реакције на трауматични догађај које утичу на цјелокупно друштво. Колективна траума не представља искључиво историјску чињеницу или догађај, већ чини колективно сјећање на заједничко негативно искуство одређене групе људи.

Амерички социолог Кај Т. Ериксон био је међу првима који су документовали колективну трауму у својој књизи „Све на свом путу” (-{Everything in Its Path}-), у којој су приказане посљедице катастрофалне поплаве из 1972. године.

Гилад Хиршбергер са Интердисциплинарног центра Херцлија у Израелу, дефинише овај термин на сљедећи начин:

Појашњавајући термин колективно, Урсула Кениг фокусирала се на два различита нивоа колективне трауме: Ниво идентификационе групе: Трауматизација се може јавити међу различитим групама заснованим на заједничком идентитету, као што су раса, старосно доба, класа, каста, те религијске или етничке групе. Величина и кохерентност група могу варирати, а различити идентификациони маркери се могу преклапати (интерсекционалност), што утиче на динамику унутар самих група, као и међу њима. Друштвени ниво: На овом нивоу, друштва могу бити погођена трауматизацијом у оквиру једне националне државе, или на субнационалном и транснационалном нивоу, што утиче на друштвену структуру, као и на интеракције унутар друштава и између њих.

Према овој подјели, колективна траума се може дефинисати као таква само ако се њени ефекти могу јасно уочити на било којем од ова два нивоа. На примјер, трауматизација великог броја појединаца не сматра се колективном, осим ако се њихова трауматична искуства не користе као кључни идентификациони маркери у јавном дискурсу и/или као начин самоизражавања и самодефинисања. Када се траума већег броја појединаца уобличи и почне користити као заједнички идентификациони маркер, тада се она може сматрати колективном.

Такође, може се направити разлика између сљедећих заједничких идентификационих маркера, који су у пракси међусобно снажно испреплетени: колективни наративи, колективне емоције, колективни ментални модели, норме и вриједности.

Историја истраживања Марија Јелоу Хорс Брејв Харт прва је развила концепт историјске трауме током рада са заједницама народа Лакота 1980-их година. Научни рад Марије Јелоу Хорс Брејв Харт фокусирао се на начине на које су се психолошке и емоционалне трауме колонизације, пресељења, асимилације и интерната за америчке Индијанце манифестовале кроз генерације лакотског становништва. Њен чланак -{Wakiksuyapi: Carrying the Historical Trauma of the Lakota}-, објављен 2000. године, пореди ефекте и манифестације историјске трауме код преживјелих у Холокаусту и код старосједилачких америчких народа. Ауторка је закључила да се манифестације трауме, иако изазване различитим догађајима и поступцима, испољавају на сличан начин унутар сваке од погођених заједница.

Друга значајна истраживања о механизмима и преношењу интергенерацијске трауме спровели су научници попут Данијела Шехтера, чији се рад надовезује на пионире у овој области као што су: Јудит Кестенберг, Дори Лауб, Селма Фрајберг, Алисија Либерман, Сузан Коутс, Чарлс Зина, Карлен Лајонс-Рут, Јаел Данијели, Рашел Јехуда и други. Иако је сваки од ових аутора фокусиран на различите популације — као што су амерички старосједиоци, Афроамериканци или преживјели у Холокаусту — сви су закључили да је механизам преношења интергенерацијске трауме учестао унутар заједница које су прошле кроз трауматичне догађаје. Рад Данијела Шехтера обухвата и проучавање експерименталних интервенција које могу довести до промјена у менталним репрезентацијама повезаним са траумом, те помоћи у заустављању интергенерацијских циклуса насиља.

Џој Дегруј у својој књизи „Посттрауматски синдром робова” (-{Post Traumatic Slave Syndrome}-) анализира манифестацију историјске трауме код афроамеричког становништва и њену повезаност са трајним посљедицама ропства. Године 2018. објављен је филм -{Dodging Bullets—Stories from Survivors of Historical Trauma}- („Избјегавање метака — приче преживјелих од историјске трауме”), први документарни филм који хронички биљежи историјску трауму у индијанским резерватима. Филм обухвата интервјуе са научницом Рашел Јехудом, социологом Мелисом Волс и Антоаном Тројером, заједно са свједочанствима из прве руке припадника старосједилачких племена.

Иако сви ови доприноси овој области истраживања представљају вриједну основу знања, такође је важно разумјети са каквим се ограничењима истраживачи суочавају када приступају овако сложеној теми. Прва ствар коју треба имати на уму јесте индивидуална природа саме трауме. Свака особа доживљава трауму на другачији начин и, с тим у вези, има другачију дефиницију онога што траума уопште јесте. У својој студији из 2014. године, Мохат, Томпсон, Таи и Тебес непосредно се осврћу на овај проблем, наводећи: „будући да је траума репрезентација, за разлику од догађаја, и будући да не можемо непосредно знати умове и животе из прошлости, не можемо претпоставити да је наш начин реаговања на негативне догађаје валидан за претходне генерације”. Ова врста недостатка честа је при посматрању тема које комбинују историјске догађаје (трауму) и осјећања која људи имају у вези са њима. Међутим, то не значи да је истраживање неважеће, већ се оно једноставно мора посматрати као јавни наратив. У том тренутку, оно не само да задржава свој првобитни утицај, већ заправо добија на значају и, због своје емоционално набијене природе, постаје средство за напредак заједнице. Такође помаже у повезивању овог питања са савременим свијетом. „Наративни оквир за историјску трауму нуди побољшану концептуалну јасноћу и могућност за научно истраживање односа између трауме и данашњег здравља, узимајући у обзир начине на које су историјске трауме представљене у савременим причама појединаца и заједница”.

Погођене групе Трауматични догађаји којима је свједочило читаво друштво могу подстаћи колективна осјећања, што често резултира промјеном у култури тог друштва и масовним акцијама.

Добро познате колективне трауме обухватају: ропство у Сједињеним Државама, Стазу суза, Велику глад у Ирској, геноцид над Јерменима, Нанкиншки масакр, Холокауст, напад на Перл Харбор, атомска бомбардовања Хирошиме и Нагасакија и слично.

Рехабилитација преживјелих постаје изузетно тешка када је читава нација доживјела тако тешке трауме као што су рат, геноцид, тортура, масакр и слично. Лијечење појединаца је мање ефикасно када је само друштво трауматизовано. Трауме остају хроничне и могу се потенцијално поново јавити све док се не ријеше друштвени узроци и док починиоци уживају некажњивост. Друштво у цјелини може патити од неког облика хроничне трауме.

Током Алжирског рата, Франц Фанон је открио да је његова пракса лијечења локалних Алжираца неефикасна због наставка ужаса колонијалног рата. Он је нагласио друштвено поријекло траума, придружио се ослободилачком покрету и позвао потлачене људе да се очисте од својих деградирајућих траума кроз колективну борбу за ослобођење. У свом писму оставке на мјесто шефа Психијатријског одјељења у болници Блида-Жоанвил у Алжиру, изнио је сљедеће запажање:

Уношење ужаса и анксиозности путем распрострањене тортуре, масакра, геноцида и сличних присилних мјера често се дешавало у људској историји, укључујући и бројне примјере у савременој историји. Тирани су користили методе психолошког притиска у покушају да изазову пометњу у свијести људи и остваре контролу путем застрашивања и цинизма. Резултат тога је колективна траума која се преноси кроз генерације. Колективна траума се може ублажити кохезивним и заједничким напорима као што су признање, сјећање, солидарност, комунална терапија и шира сарадња.

Студија спроведена након Шестодневног рата у Израелу 1967. године, на примјер, показала је да су жене које су биле трудне током трајања рата статистички имале већу вјероватноћу да роде дјецу са шизофренијом. Оно што се догодило на колективном нивоу земље непосредно се одразило на индивидуалне неуробиолошке системе фетуса у материци. Због непосредне повезаности између нервног система и свих осталих органа у тијелу, колективна траума је видљива и на ћелијском нивоу. Траума се стога не може посматрати искључиво у индивидуалним оквирима.

Колективна траума не представља пуку историјску чињеницу или сјећање на трауматични догађај који се десио одређеној групи људи. Она подразумијева да је трагедија присутна у колективном сјећању групе и, као и сви облици сјећања, обухвата не само репродукцију догађаја већ и сталну реконструкцију трауме у покушају да се она осмисли. Колективно сјећање на трауму разликује се од индивидуалног јер опстаје и након живота директних преживјелих, а памте га и чланови групе који могу бити просторно и временски веома удаљени од самих трауматичних догађаја.

Америчка старосједилачка заједница

Марија Јелоу Хорс Брејв Харт прва је сковала термин „историјска траума старосједилаца” (-{Indigenous Historical Trauma — IHT}-) током 1980-их година како би карактеризовала психосоцијално насљеђе европске колонизације у старосједилачким заједницама Сјеверне Америке. Овај појам може послужити за објашњење емоција и других психолошких феномена које данас доживљавају Амерички старосједиоци. Идентификација ове трауме помаже у препознавању „психолошког стреса и здравствених неједнакости” повезаних са савременим старосједилачким заједницама. Из овога се развио шири концепт историјске трауме, који је стекао упориште у клиничкој литератури и литератури о здравственим наукама током прве двије деценије 21. вијека. Године 2019, тим психолога са Универзитета у Мичигену објавио је систематски преглед дотадашње литературе о односу између историјске трауме старосједилаца и неповољних здравствених исхода по старосједилачке народе у Сједињеним Државама и Канади.

Примјер историјске трауме старосједилаца јесу „индијански интернати” настали у 19. вијеку са циљем акултурације старосједилаца у европску културу. Према ријечима једног од њихових заговорника, Ричарда Хенрија Прата, намјера ових школа била је да се буквално „убије Индијанац” у ученику, „а спаси човјек”. Ове школе су покушавале да лише дјецу њиховог културног идентитета кроз праксе као што су шишање дуге косе или забрана говора на матерњем језику. Након завршетка школске године, поједина дјеца старосједилаца била су ангажована за рад у породицама које нису биле индијанског поријекла, а многа се нису вратила својим кућама и породицама.