мини|„Сестра Тристина Т. Рум” из групе Sisters of Perpetual Indulgence која пркоси родним нормама. Фотографија из Сан Франциска, 2012. Џендер бендер () или особа која пркоси родним нормама је особа која се облачи и представља на начин који одступа од друштвених очекивања за њен род, посебно у смислу супротног биолошког пола. Пркошење очекиваним родним улогама такође се назива и џендерфак (енгл. ).
Концепт пркошења родним нормама можда има политичко порекло, које произилази из покрета 1960-их и 1970-их година, чији је један од водећих принципа идеја да је „лично политичко”. Неки појединци се могу одлучити на овакав израз као облик самоизражавања или како би оспорили друштвене норме; у свом чланку из 1974. године под називом Genderfuck and Its Delights (Џендерфак и његова задовољства), Кристофер Лонк (Christopher Lonc) је објаснио своју мотивацију за извођење овог чина: „Желим да критикујем и да се ругам улогама жена, али и мушкараца. Желим да покушам да покажем колико могу бити ненормалан. Желим да исмејем и уништим целу космологију рестриктивних полних улога и сексуалне идентификације.”Christopher Lonc. Genderfuck and Its Delights. Gay Sunshine 21 (Spring 1974)Quoted in
Термин џендерфак је дуго био део геј жаргона и почео је да се појављује у писаним документима током 1970-их. Џеси Шајдлауер (Jesse Sheidlower) цитира дефиницију термина gender fuck у делу Л. Хамфриса (Laud Humphreys) из 1972. године Out of the Closets: Sociology of Homosexual Liberation као „облик проширеног герилског позоришта”. Такође се цитира издање часописа Rolling Stone из августа 1972. године, у вези са стилом глем рока: „Нови 'мачо' трансвестизам, вулгарно назван 'џендер-фак', чудна је сатира женске имитације — хаљине, штикле, пуна шминка и браде — коју, између осталих, представљају три мушкарца у униформама Женског армијског корпуса (WAC) са великим брковима.”
Однос према родној бинарности Главни чланци: Родна бинарност, Родне улоге, Родна неконформност
Пркошење родним нормама се обично користи као побуна против друштвено конструисаних очекивања везаних за род и родне улоге, која се значајно разликују у различитим културама, али најчешће укључују неку варијацију родне бинарности.
На пример, у хришћанским и јеврејским културама, родне улоге и родно изражавање чине део светих списа и верских учења хиљадама година: „Жена да не носи мушкога одијела нити мушкарац да се облачи у женске хаљине, јер је гад пред Господом Богом твојим ко год тако чини” (Свето писмо, Поновљени закони 22:5). Неки хришћани су прелазак ових граница тумачили као морални преступ.
Субсидијарне културе Културе изван Европе — често аутохтони народи других нација или поткултуре које постоје унутар западних култура — могу концептуализовати род тако да има више од две опције. Ове културе такође могу сматрати да су људи способни да утеловљују више од једне родне улоге у различитим тренуцима, или да су „у средини”, „грлећи и мушки и женски дух”.Cleveland International Film Festival, selections; Kumu Hina: A Place in the Middle Један од таквих примера је народ Бугис са Јужног Сулавесија у Индонезији. У њиховом друштву постоји укупно пет родова. Ови родови укључују оно што би се традиционално сматрало цисродним мушкарцима и женама, као и трансродним мушкарцима и женама, те андрогине шамане Bissu.
Пркошење родним нормама у пракси Често се пародија и претеривање користе за кршење родних улога, обично како би се разоткриле као вештачке.Wilkinson, Sue and Celia Kitzinger (1996). "The Queer Backlash". In Quoted in На пример, особа која се упушта у пркошење родним нормама може намерно преувеличавати конвенционалне појмове женствености или мужевности. Овакав израз се такође може постићи кроз трансвестизам и андрогинију, од којих оба оспоравају и доприносе рушењу родне бинарности тако што одвајају изражавање или перформанс рода од перцепције биолошког или физиолошког пола. Дакле, ово је вид протеста против родног есенцијализма. Овај концепт се не оспорава само кроз ненормативни изглед, већ и оспоравањем нормативних родних улога, карактеристика или понашања — на пример, особа са женским телом која је намерно асертивна и не посвећује се домаћинству како би оспорила појам суштинске женствености. Пркошење родним нормама се заснива на родној перформативности: идеји да је род перформанс. То се може постићи кроз физички приказ (нпр. одећа, коса, шминка и секундарне полне карактеристике), као и кроз понашање. Будући да се велики део родног перформанса изражава кроз одећу, у друштвима у којима се примећује родна бинарност постоји установљено и широко распрострањено мишљење да је нека одећа „мушка” и да би требало да је носе само особе са мушким телом, док је друга „женска” и намењена искључиво особама са женским телом. Гејл Хокс (Gail Hawkes), социолошкиња и ауторка, осврће се на овај „кодекс облачења” и могућност отпора: „Универзалност кодекса [облачења] и њихових значења омогућава [субверзију] главних 'порука' које преносе, те кроз то осветљава постојање алтернативних [родних] идентитета.”
Трансвестизам и андрогинија alt=Косплејерка Лудог Шеширџије која позира са шољом чаја.|мини|Косплејерка Лудог Шеширџије на конвенцији Romics 2016. године. Трансвестизам би представљао облик пркошења родним нормама јер је сврха поигравање са родним улогама и изражавањем. Андрогинија није специфично везана за овај концепт, али се може сматрати таквом ако је неко намерно андрогин. Реч „андрогинија” потиче од грчке речи androgynos: „мушко и женско у једном; женолики мушкарац; заједничко за мушкарце и жене”. Андрогинија као облик родног изражавања може се представити као спојено уједињење мушких и женских особина, са циљем да се пол учини непрепознатљивим, или као дихотомна мешавина која супротставља мушке и женске фенотипове, са циљем кршења родних норми.
Многе познате личности су практиковале трансвестизам, а данас има много познатих андрогиних особа. Рок звезда Принс (Prince) био је веома познат по свом трансвестизму и андрогином изгледу. Комедијанткиња Еди Изард (Eddie Izzard) почела је слободно да говори о свом трансвестизму још 1992. године.
Шекспир (William Shakespeare) је користио трансвестизам у својим представама. Током векова, неки читаоци су претпостављали да су Шекспирови сонети аутобиографски и истичу их као доказ његове љубави према младићу. Шекспир је у својим делима имао ликове који су сматрани трансвеститима. Четири од пет главних женских ликова у његовим драмама виђене су као жене које се облаче као мушкарци или дечаци: Клеопатра у драми Антоније и Клеопатра, Порција у Млетачком трговцу, Розалинд у драми Како вам драго и Виола у Дванаеста ноћ.
Мода Музеј ликовних уметности у Бостону био је домаћин изложбе под називом Gender Bending Fashion (Мода која пркоси роду). Један од главних циљева био је истраживање моде на начин који се супротставља родним нормама везаним за облачење. Дизајн који пркоси родним нормама у оквиру ове изложбе укључивао је одећу коју традиционално носе жене, а која је кројена за мушкарце, традиционалну мушку одећу кројену за жене, одећу дизајнирану да буде родно двосмислена и безродну одећу дизајнирану да је носи било ко.
Дрег Дрег наступи су сценске представе у којима људи наступају у дрегу. Дрег костими и шминка у неким случајевима могу једноставно укључивати глумца који тумачи лик пола или рода различитог од свог, или сам наступ може бити пародија или критика рода и родних улога. Често се „женствени” или „мужевни” родни стереотипи културе извођача преувеличавају ради комичног или сатиричног ефекта. Извођачи се могу називати дрег краљевима или дрег краљицама. Дрег ревије обично укључују сложене, гламурозне костиме и музичке наступе. Забављачи могу певати, плесати или синхронизовати усне.
Фо-дрег (faux drag) извођач је особа која наступа као род са којим се идентификује у свакодневном животу, иако у обично преувеличаној форми. На пример, цисродна жена која наступа као дрег краљица назива се фо-краљицом.
Руп и сарадници су 2010. приметили: „Како бисмо разумели разлике и сличности између геј мушких дрег краљица и дрег краљева са женским телом, као и трансродних дрег краљева и био-краљица, разматрамо како лични родни и сексуални идентитети дрег извођача утичу на њихове родне перформансе у дрегу и како на њих бивају под утицајем.”
Књижевност Књижевност, посебно еротика, још један је метод који се користи за истраживање „џендерфак” сценарија. Основа књижевног жанра џендерфака је да је неважно да ли је неко мушкарац или жена током сексуалног чина, што је идеја која оспорава, на пример, католичку теологију сексуалности. Дорис Либетседер (Doris Libetseder) истиче кратку причу Керол Квин (Carol Queen) The Leather Daddy and the Femme, у којој лезбијка („фем”) користи страпон дилдо за секс са геј мушкарцем (leather daddy) у кожној одећи, као прикладан пример овог жанра.
Софтвер Још у мају 2019. године примећено је да софтверски производ Снепчет (Snapchat) има филтере за фотографије који омогућавају једноставну промену пола субјеката на фотографијама, посебно оних направљених на преносивим уређајима попут паметних телефона.
Неполитичко пркошење родним нормама Пркошење родним нормама није увек смишљен политички став. Према Батлер, род је нешто што се изводи; он има културни значај само у мери у којој му је то приписано. Упркос улогама родне бинарности које друштво намеће, постоји много начина да појединци изразе родну варијацију, а нису сви они нужно политички радикализам. Даље, 1995. године Тамсин Вилтон (Tamsin Wilton) је тврдила: Џендерфак није интринзично радикалан — иначе џендер-бендери као што су Бој Џорџ (Boy George), Принс (Prince), Ени Ленокс (Annie Lennox), Дејвид Боуи (David Bowie) и други не би могли да се провуку са тим у мери у којој то чине. Политички свестан џендерфак — попут оног Рупола (RuPaul) или (у одређеној мери) Мадоне (Madonna) — много је ближи радикализму, али само кроз укључивање критике рода као осе моћи играње са родним означитељима може бити више од пуке опаке забаве.
Џудит Батлер и род као перформанс Џудит Батлер (Judith Butler) је теоретичар(ка) који/а верује да је род нешто што појединци изводе као перформанс. Њихов концепт родне перформативности постулира да људи бирају да изводе род у контексту у ком нам је дато врло мало друштвено прихватљивих избора, али се то може објаснити слично оном што глумци раде пред камером. Због важности коју придајемо уверењу да мушкарци треба да се понашају као мушкарци, а жене као жене, често се верује да је род урођена особина, а не друштвени конструкт. У свом есеју Performative Acts and Gender Constitution: An Essay in Phenomenology and Feminist Theory, Батлер објашњава да, ако је род нешто чему се полна тела прилагођавају како би следила друштвене кодове о томе шта је прикладно понашање, онда се те акције могу концептуализовати на различите начине како би се омогућила већа флексибилност појединцима. У истом тексту се тврди да у америчкој култури постоји родна бинарност заједно са строгим друштвеним последицама против оних који делују против „нормалног” сценарија. Овај сценарио се одржава кроз узнемиравање, притисак родитеља да се испуне очекивања и утицај вршњака. Све ово су начини да се гарантује да ће култура понављати саму себе из генерације у генерацију.
Теорија Џудит Батлер о родним улогама, њиховим друштвеним импликацијама и потреби за реконструкцијом развијена је у књизи Невоља с родом (1990), у којој тврди да ограничено прихватање варијација у родним улогама наноси велику штету индивидуалном изражавању. Са ограниченим опцијама и за мушкарце и за жене, има мало простора за њихове комбиноване снаге, јер су мушкарци стално усмерени на то да постану финансијски стубови својих породица, што женама оставља једину опцију да буду мајчински стручњаци какве се од њих очекује да буду. Ова идеја искључује мужевне жене или женствене мушкарце као прихватљиве родитељске фигуре за њихову децу јер то може довести до тога да дете одраста и другачије концептуализује свет.
Род и одгајање деце