мини|upright=1.3|Дијаграм божјих имена у делу Oedipus Aegyptiacus (1652–1654) Атанасија Кирхера. Стил и форма су типични за мистичну традицију, јер су рани теолози почели да спајају концепте класификације и организације из периода пре просветитељства са религијом и алхемијом, како би обликовали уметничкији и можда концептуалнији поглед на Бога.
Постоје различита имена Бога и многе титуле које се односе на њега, од којих многе набрајају различите квалитете Врховног Бића. Енглеска реч Бог (енгл. god, и њени еквиваленти у другим језицима) користи се у више религија као именица за означавање различитих божанстава или специфично Врховног Бића, што се у енглеском језику разликује употребом великог (God) и малог слова (god). Древни еквиваленти за библијски хебрејски појам Елохим, што је једно од најчешћих имена Бога у Библији, укључују прасемитско Ел, библијско арамејско Елах и арапско илах. Лично или властито име за Бога у многим од ових језика може се разликовати од таквих атрибута, или пак бити хомонимно. На пример, у јудаизму се тетраграматон понекад повезује са древним хебрејским ehyeh („бићу”). То је повезано са одломком у Књизи изласка 3:14 где Бог даје своје име као (Ехјех Ашер Ехјех), где се глагол најосновније може превести као „Ја сам онај који јесам”, „Бићу оно што ћу бити” или „Бићу оно што јесам”. У овом одломку, ЈХВХ, лично име Бога, директно се открива Мојсију.
Корелација између различитих теорија и интерпретација имена „једног Бога”, које се користи за означавање монотеистичког или коначног Врховног Бића из којег проистичу сви други божански атрибути, била је предмет екуменског дискурса између источних и западних научника дуже од два века. У хришћанској теологији, ова реч се сматра личним и властитим именом Бога. C. Wells, Etd.nd.edu С друге стране, имена Бога у другим традицијама понекад се представљају симболима.Aiyadurai Jesudasen Appasamy, G. S. S. Sreenivasa Rao, Inter-faith dialogue and world community. Christian Literature Society for India (1991) „Сва ова имена Бога су, наравно, симболи. ... Сва имена једног Бога или Апсолута су симболи.” стр. 9 Питање да ли су божанска имена која користе различите религије еквивалентна такође је постављено и анализирано.Peter C. Phan стр. 102.
Размена светих имена између различитих религијских традиција обично је ограничена. Други елементи религијске праксе се могу делити, посебно када заједнице различитих вера живе у непосредној близини (на пример, употреба термина Худа или Прабху унутар индијске хришћанске заједнице), али употреба самих имена углавном остаје у домену одређене религије, или чак може помоћи у дефинисању нечијег религијског веровања у складу са праксом, као што је случај са рецитовањем божјих имена (као што је џапа).Jerald D. Gort On sharing religious experience: possibilities of interfaith mutuality стр. 146 Encounter of Religions Research Group Rodopi, 1992 Дело Јаап Сахиб Гуруа Гобинда Синга, које садржи 950 божјих имена, један је од примера за то. Класична расправа Псеудо-Дионисија, О божанским именима, дефинише опсег традиционалних схватања у западним традицијама попут хеленске, хришћанске, јеврејске и исламске теологије у вези са природом и значењем божјих имена.Paul Rorem, Pseudo-Dionysius: a commentary on the texts and an introduction to their influence. Oxford University Press, 1993, стр.163 Даљи историјски спискови као што је 72 Имена Господња показују паралеле у историји и интерпретацији божјег имена међу кабалистичким, хришћанским и хебрејским учењацима у различитим деловима медитеранског света.Valentina Izmirlieva, All the names of the Lord: lists, mysticism, and magic, University of Chicago Press, 2008
Став према преношењу имена у многим културама био је окружен тајновитошћу. У јудаизму се изговор божјег имена увек чувао с великом пажњом. Верује се да су у давним временима мудраци преносили изговор само једном у седам година;James Orr The International Standard Bible encyclopaedia Издање: —Item notes: v. 1—1959 1915 стр. 1267 овај систем су оспорили новији покрети. Природа светог имена може се описати као лична или атрибутивна. У многим културама је често тешко направити разлику између личних и атрибутивних имена Бога, при чему се ове две категорије неминовно преплићу.John S. Mbiti. Concepts of God in Africa. стр. 217, 1970
Прве светске религије настале су са настанком првих цивилизација, па су се тако и први примери Божјих имена појавили у овим регионима, укључујући Египат, Месопотамију, Левант и друге крајеве; ово такође обухвата цивилизације које ће се касније формирати и заузети те територије, попут Ахеменидског царства, Османског царства и Ирана.
Аврамске и сродне религије
Јудаизам
Ел долази из корена речи који значи „бог” или „божанство”, реконструисане у прасемитском језику као ʾil. Понекад се односи на Бога уопште, а понекад на моћног Бога када се користи за Бога Израела; Ел је готово увек праћен додатним речима које даље дефинишу значење и разликују га од лажних богова. Уобичајена титула Бога у Хебрејској Библији је Елохим (хебр. ). Корен Елоах () користи се у поезији и каснијој прози (нпр. у Књизи о Јову) и завршава се суфиксом за мушки род множине -im стварајући реч попут ba`alim („власници”) и adonim („господари”) која такође може указивати на јединствен идентитет.
У Књизи изласка, Бог заповеда Мојсију да каже народу да га је послао „ЈА САМ”, и ово се сматра једним од најважнијих Божјих имена према мојсијевској традицији (Петокњижје).
У Књизи изласка 6:3, када је Мојсије први пут разговарао са Богом, Бог је рекао: „Јавио сам се Аврааму, Исаку и Јакову као Ел Шадај (Бог Свемогући), али именом својим ЈХВХ не бих им познат.”
ЈХВХ () је властито име Бога у јудаизму. У древним хебрејским списима нису се користили самогласници нити ознаке за вокализацију, па је изворни изговор ЈХВХ изгубљен.„Није више сигурно како је Име изворно вокализовано. Његов изговор је временом ограничен на службу у Храму, затим на Првосвештеника који га је певао на Дан помирења, а након уништења Храма добило је заменски изговор како за читање Писма тако и за употребу у молитви.”
Каснији коментари додатно су сугерисали да се прави изговор овог имена састоји искључиво од самогласника, као што је грчко .The New Encyclopædia Britannica, Vol. 12, 1998, Chicago, IL, чланак „Yahweh”, Међутим, то се доводи у питање чињеницом да су се самогласници у том периоду разликовали само по њиховом одсуству због недостатка експлицитних самогласника у хебрејском писму. Настала замена направљена од полусамогласника и глоталних гласова, позната као тетраграматон, обично се не сме изговарати наглас, чак ни у молитви. Забрана злоупотребе (а не саме употребе) овог имена главни је предмет заповести да се узалуд не спомиње име Господа Бога.
Уместо изговарања ЈХВХ током молитве, Јевреји кажу „Адонај” („Господ”). Халаха захтева да се око примарног закона поставе секундарна правила, како би се смањила вероватноћа кршења главног закона. Као таква, уобичајена верска пракса је да се употреба речи „Адонај” ограничи искључиво на молитву. У разговору, многи Јевреји, чак и када не говоре хебрејски, Бога називају Хашем (), што на хебрејском значи „Име”; ово се појављује у Књизи Левитској 24:11.
Готово сви ортодоксни Јевреји у потпуности избегавају употребу облика Јахве или Јехова, с обзиром на то да је стварни изговор тетраграматона изгубљен у антици. Многи користе термин Хашем као индиректан референцу, или уместо тога користе реч „Бог” или „Господ”. Марк Самет тврди да је Јахве било псеудо име за двополно божанство, при чему су четири слова тог имена криптограм који су свештеници древног Израела читали уназад као huhi, „он–она”, као што су раније теоретисали Гијом Постел (16. век) и Микеланђело Ланчи (19. век).
Хришћанство
мини|upright=1.2|Божје име ЈХВХ на лутеранском хришћанском олтару у цркви у Фискебекскилу у Шведској. upright=1.2|мини|Јехова, вокализација Божанског имена ЈХВХ, на витражу католичке цркве Сен Фијакр у Дизону, Белгија. У хришћанству, Стари завет открива ЈХВХ (; често вокализован као „Јахве” или „Јехова”) као лично име Бога. Референце, као што је Нова Енциклопедија Британика, потврђују вокализацију „Јахве” нудећи додатне спецификације за њену (хришћанску) реконструкцију из грчких извора:
Јах (на хебрејском ) је скраћеница од Јахве/Јехова. Појављује се у одређеним преводима Библије, а користе га хришћани у узвику Алилуја, што значи „Хвалите Јаха”, а користи се за одавање славе Јахвеу. У хришћанству, одређене химне посвећене Богу призивају божанско име користећи вокализацију Јехова (, Yəhōwā), као што је Guide Me, O Thou Great Jehovah.
Хебрејско лично Божје име ЈХВХ преведено је као „Господ” у многим преводима Библије, при чему се Елохим преводи као „Бог”; одређени преводи Светог писма преводе тетраграматон као Јахве или Јехова на одређеним местима, при чему се ова друга вокализација користи у верзији краља Џејмса (King James Version) и другим преводима Библије из тог периода и касније.„Масорети који су вокализовали хебрејски текст узели су самогласнике из речи Адонај () и спојили их са (заједно: ) да би подсетили читаоца да не изговара то име, већ да замени речју Адонај. Хришћански писац из шеснаестог века који није био свестан ове замене транскрибовао је реч онако како ју је видео, наиме као Јехова, и ова грешка је од тада ушла у многе хришћанске Библије. 5. Само ретко је изговор Јехова добио научну потврду; један изузетак је J. Neubauer, Bibelwissenschaftliche Irrungen (Berlin: Louis Lamm, 1917), који своје мишљење темељи на Јерусалимском Талмуду San.. 10:1, описујући контроверзу између рабанита и Самарићана око изговора. M. S. Enslin, The Prophet from Nazareth (New York: Schocken, 1968), стр. 19, бр. 7, вокализацију Јехова назива 'ортоепском монструозношћу'.” Многи енглески преводи Библије преводе тетраграматон као ГОСПОД (у верзалу), чиме уклањају сваки облик ЈХВХ из писаног текста и иду далеко изван јеврејске усмене праксе замене Адонај за ЈХВХ при читању наглас.
Енглески преводи грчког Новог завета преводе ho theos (грч. ) као Бог и ho kurios (грч. ) као „Господ”, при чему је ово друго „грчки превод хебрејског старозаветног имена за Бога, Јахве”.
Исус је био уобичајен алтернативни облик имена Јехошуа () у каснијим књигама Хебрејске Библије и међу Јеврејима у периоду Другог храма. Име одговара грчком правопису Iesous, од којег потиче енглеско писање Jesus. Христос значи „помазаник” на грчком (). То је грчки еквивалент хебрејске речи Месија.
У Књизи Откривења у хришћанском Новом завету, Бог, односно Исус, цитиран је како говори: „Ја сам Алфа и Омега, Почетак и Крај, Први и Последњи”. (Откр. 1:8, Откр. 21:6 и Откр. 22:13)
Неки Квекери Бога називају титулом Светлост. Други термин који се користи је Цар царева или Господар господара и Господ над војскама. Поред личног имена Бога ЈХВХ (изговараног са вокализацијама Јахве или Јехова), титуле Бога које користе хришћани укључују хебрејске титуле Елохим, Ел-Шадај и Адонај, као и Прадавни, Отац/Аба што је на хебрејском „Свевишњи”. Аба („отац” на хебрејском) је уобичајен израз који се користи за ствараоца у хришћанству јер је то била титула коју је Исус користио за Бога Оца.
Мормонизам
У мормонизму је име Бога Оца Елохим,First Presidency and Council of the Twelve, 1916, "God the Father", compiled by Gordon Allred, а име Исуса у његовом стању пре оваплоћења било је Јехова.Moroni 10:34Old Testament Institute Manual:Genesis to 2 Samuel—"Who is the God of the Old Testament?" Заједно са Светим Духом они чине Божанство; Бога Оца, Исуса Христа и Светог Духа. Мормони обично називају Бога „Небеским Оцем” или „Оцем на Небу”.