Премијер Француске (), званично премијер Француске Републике (), је номинални шеф владе Француске Републике и вођа њеног Министарског савета, иако носилац функције не председава његовим састанцима, као што то чини председник.
Премијер је носилац друге највише функције у Француској, после председника Француске. Председник именује премијера, али га не може разрешити, већ само може да затражи његову оставку. Владу Француске, укључујући и премијера, може разрешити Народна скупштина. По именовању, премијер предлаже председнику листу министара. Уредбе и одлуке које потписује премијер, као и скоро све извршне одлуке, подлежу надзору управног судског система. Неке уредбе се доносе након саветовања Државног савета (Conseil d'État), којим премијер има право да председава. Министри бране програме својих министарстава пред премијером, који доноси буџетске одлуке. Степен у којем су те одлуке у надлежности премијера или председника често зависи од тога да ли су из исте политичке странке и да ли она има већину у Народној скупштини. Ако је тако, председник може служити и као шеф државе и као де факто шеф владе, док премијер служи као његов заменик, делујући као веза између законодавне и извршне власти.
Тренутни премијер Француске је Себастјен Лекорни, који је именован 9. септембра 2025. године и поднео оставку 6. октобра 2025. године, али је поново именован 10. октобра.
Номинација Премијера именује председник Француске, који је теоретски слободан да изабере било кога за ту функцију. У пракси, пошто Народна скупштина има моћ да примора владу на оставку усвајањем предлога о неповерењу, избор премијера мора одражавати вољу већине у Народној скупштини. У периодима кохабитације, премијер је одговоран само парламенту.
Један пример кохабитације је именовање Жака Ширака за премијера од стране председника Франсоа Митерана након парламентарних избора 1986. Иако је Митеранова Социјалистичка партија била највећа странка у Народној скупштини, није имала апсолутну већину. Покрет за републику је имао савез са Унијом за француску демократију, што им је дало већину.
Иако се премијери обично бирају из редова Народне скупштине, у ретким приликама председник је изабрао некога ко није био функционер због искуства у бирократији или спољној служби, или успеха у пословном управљању - бивши министар спољних послова Доминик де Вилпен, на пример, био је премијер од 2005. до 2007. године без изабране функције.
Иако председников избор премијера мора бити у складу са већином у Народној скупштини, премијер не мора да тражи гласање о поверењу након формирања владе, јер је легитимисан председниковим распоређивањем и одобрењем владе. Пре Устава из 1958, влада је била обавезна да изгласа поверење приликом ступања на дужност.
Улога Према члану 21 Устава, премијер „руководи радом Владе“. Поред тога, члан 20 предвиђа да влада „утврђује и спроводи политику нације“, а то укључује и домаћа питања, док се председник концентрише на формулисање смерница о националној одбрани и спољној политици, док истовремено арбитрира у ефикасном раду свих владиних органа у Француској. Остале чланове владе именује председник „на препоруку премијера“. У пракси, премијер делује у складу са председником, осим када постоји кохабитација . Током кохабитације, према Уставном савету, „центар гравитације моћи се помера из Јелисејске палате у Матињон“, при чему председник губи свој статус шефа извршне власти. У таквим случајевима, премијер традиционално врши примат у домаћим пословима, док председник ограничава своје деловање на одбрану и, у мањој мери, на спољне послове.
Премијер може да „ангажује одговорност“ владе пред Народном скупштином. Овај процес се састоји од подношења предлога закона скупштини, а или скупштина свргава владу, или се предлог закона аутоматски усваја (члан 49). Поред тога што осигурава да влада и даље има подршку у дому, неки предлози закона који би се могли показати превише контроверзним да би прошли кроз уобичајена скупштинска правила могу се усвојити на овај начин.
Премијер такође може поднети Уставном савету предлог закона који још није потписан и ступио је на снагу (члан 61). Пре распуштања скупштине, председник се мора консултовати са премијером и председницима оба дома Парламента (члан 12). Премијер је једини члан владе који може да предложи закон у Парламенту.
Референце