Политичка криза у Босни и Херцеговини је политичка криза која је почела крајем маја 2021. године изненадном оставком високог представника за Босну и Херцеговину Валентина Инцка и противправним избором немачког политичара Кристијана Шмита из Хришћанско-социјалне уније Баварске за новог високог представника у БиХ. Русије је 29. јуна у Савету безбедности Уједињених нација поводом избора новог високог представника уложила вето. Русија и Кина су 15. јула предложиле у СБ УН укидање институције високог представника до 31. јула 2022. Западне земље су 22. јула одбиле Руско-кинеску резолуцију од стране СБ УН Следећег дана 23. јула дошло је до ескалације кризе после одлуке високог представника Валентина Инцка да десетак дана пре истека мандата наметне бонска овлашћења којима се забрањује и кажњава негирање тзв. геноцида у Сребреници. Дана 26. јула на конференцији за новинаре након састанка председника свих парламентарних странака са седиштем у Републици Српској, представници Републике Српске одлучили су да не учествују у раду заједничких институција.
Позадина Распад СР Босне и Херцеговине Дана 14. октобра 1991. године пред Скупштину СР Босне и Херцеговине посланици СДА, уз подршку ХДЗ-а, ставили су Меморандум о суверености Босне и Херцеговине. Овим документом најављено је неучествовање у савезним установама и неприхватање одлука савезних власти уколико у њиховом доношењу не учествују све чланице СФР Југославије. За разлику од овог, одлучно сепаратистичког става - који је пратила и тврдња да је већинско одлучивање, без обзира на уставне одредбе о заштити конститутивности три народа, једино легитимно - резолуција коју је предложио СДС предвиђала је учешће у установама, али и покретање механизма за самоопредјељење конститутивних народа, уколико Хрватска добије међународно признање. Када није било могуће пронаћи компромис, посланици СДС-а су затражили да засједа Савјет за питања успостављања равноправности народа и народности СР Босне и Херцеговине. Муслиманско-хрватска већина се оглушила о овај захтјев. Председник Скупштине БиХ Момчило Крајишник објавио је крај седнице и српски посланици су отишли из Скупштине БиХ, али је састанак настављен после поноћи 15.10.1991. уз присуство посланика СДА и ХДЗ-а, као и дела посланика опозиције. Они су, без пристанка посланика СДС-а, око 03:00, 15.10.1991. усвојили Резолуцију о суверености Босне и Херцеговине и Меморандум (Писмо о намјерама).
Плебисцит српског народа у Босни и Херцеговини и формирање Републике Српске
После тог гласања, српски посланици потом су напустили Скупштину, изјавивши да не прихватају њене неуставне одлуке, а у Сарајеву прогласили су стварање Скупштине српског народа у БиХ 24.10.1991. и Скупштина Социјалистичке Републике БиХ се распала. СДС и Скупштина српског народа у БиХ су одржали 9. и 10. новембра 1991. плебисцит за останак у југословенској федерацији, а на плебисцит су изашли углавном Срби, и великом већином се изјаснили у прилог очувања Југославије. Политички представници српског народа поставили су се према установама Босне и Херцеговине једнако као и муслимански и хрватски посланици према установама СФР Југославије. Разлика је била у томе што ни једној од југословенских република у овој кризи нису биле угрожене саме основе државности - српском народу у Босни и Херцеговини била су оспорена сва дотадашња политичка права. Током наредна три мјесеца муслиманско-хрватска већина је, противно Уставу, водила СР Босну и Херцеговину ка отцјепљењу.
Српски посланици и СДС започели су да заокружују аутономне области састављене од група општина на којима је српски народ живио у већини и да постепено стварају сопствену државу, чувајући дио суверенитета којим је српски народ судјеловао у СР БиХ. Прије расписивања референдума о државној самосталности СР Босне и Херцеговине, српски посланици су 9. јануара формирали сопствену државу Српску Републику Босну и Херцеговину.
Током наредних пет седмица ЕЕЗ је покушала да посредује, пошто се у питање уставне судбине Босне и Херцеговине непосредно умијешала тек неколико мјесеци раније, послије двије године утицаја на судбину Југославије, Словеније и Хрватске.
Референдум о независности Босне и Херцеговине, грађански рат и Дејтонски мировни споразум
Права која је СР Босна и Херцеговина добила Уставом СФР Југославије из 1974. на самоопредељење, Бадинтерова комисија, ЕУ и САД признавале су као неоспорно, али право конститутивности, које је српски народ имао Уставом СР Босне и Херцеговине из 1974. године, поништено је, а одлука о статусу БиХ препуштена вољи друга два народа која су чинила већину становништва Републике.
Референдум који су СДА и ХДЗ организовали 1. марта 1992. године прошао је уз бојкот српског народа, а друга два народа плебисцитарно су одлучила да успоставе независну Републику Босну и Херцеговину. Земља је утонула у хаос. Посредовањем Европске економске заједнице у Лисабону марта 1992. године договорен је Кутиљеров план којим је Босна и Херцеговина требало да буде устројена као сложена држава са три национална кантона, али упркос томе што су се у почетку сви сагласили са овим планом, предсједник Предсједништва Босне и Херцеговине и муслимански вођа Алија Изетбеговић, на савјет амбасадора САД Ворена Цимермана, повукао је свој пристанак. Почетком априла 1992. године, противно установи која је штитила равноправност грађана у Скупштини Босне и Херцеговине, хрватски и муслимански посланици прогласили су независност државе. ЕЕЗ, САД, а касније и УН, признале су нову државу. Због објављивања одлуке Савета министара ЕЗ да се призна независност БиХ, у Бањалуци се састала Скупштина Републике Српске БиХ и на седници 7.4.1992. донела је одлуку о проглашењу Републике Српске БиХ „независном”, а на истој седници Скупштина је обавештена да су поднели оставке српски чланови Предсједништва СР Босне и Херцеговине Биљана Плавшић и Никола Кољевић на мјеста у Председништву. Држава се распала, а почео је грађански рат на националној и вјерској основи. Током грађанског рата погинуло је око 100. 000 људи и почињени су бројни ратни злочини међу којима су Масакр у Кравици, Масакр у Скеланима, Масакри на Маркалама, Напад на Вишњицу и Масакр у Сребреници које су западне државе десет година касније окарактерисале као Геноцид. Масакри у Сребреници и на Маркалама су искоришћени као повод за интервенцију НАТО пакта против Републике Српске. Масакр у Сребреници многи на западу сматрају једним од највећих злочина на простору Европе након Другог светског рата, али и догађајем који је пропраћен бројним контроверзама, почев од броја страдалих (800 — 8.372), начину њиховог страдања,РТРС: Сребреница: Међу жртвама и раније погинули војници Приступљено 9. 4. 2013. начину њиховог идентификовања, додатним сахрањивањимаSrebrenica 16 godina kasnije, B92, 24sata најчешће оних који су умрли или страдали изван ових догађаја и овог простора, или су, иако живи, уврштени на списак страдалника,Политика: Na spisku stradalih i 500 živih Srebreničana četvrtak, 01.04.2010. u 22:00 квалификовању овог злочина као „геноцид”, The Court concludes that the acts committed at Srebrenica falling within Article II (a) and (b) of the Convention were committed with the specific intent to destroy in part the group of the Muslims of Bosnia and Herzegovina as such; and accordingly that these were acts of genocide, committed by members of the VRS in and around Srebrenica from about 13 July 1995. 27. 10. 2008.Едвард Херман о Сребреници: Удар на бешчашће „империјалног пит була” Приступљено 9. 4. 2013. Приступљено 9. 4. 2013. те потпуном игнорисању муслиманских злочина над локалним Србима, који су претходили овом злочину.Edward S. Herman — Phillip Corwin: The Srebrenica Massacre — Evidence, Contax, Politics Рат је трајао готово четири године и окончан је Дејтонским мировним споразумом на конференцији која одржана је од 1. новембра до 21. новембра 1995. године, а главни учесници су били тадашњи председник Републике Србије Слободан Милошевић, председник Председништва Републике Босне и Херцеговине Алија Изетбеговић, предсједник Републике Хрватске Фрањо Туђман, амерички посредник Ричард Холбрук и генерал Весли Кларк. Споразум је званично потписан у Паризу, 14. децембра. Дејтонски мировни споразум је договор потписан у ваздухопловној бази Рајт-Патерсон код Дејтона, у америчкој држави Охајо, којим се званично прекинуо рат у Босни и Херцеговини (1992—1995).
После Дејтонског споразума Бонска овлашћења, Дистрикт Брчко и смене српских политичких представника (1999 — 2006)
Према Анексу 10 (Споразуму о цивилном спровођењу) Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини одређено је да „високи представник на терену је коначни ауторитет за тумачење овог Споразума о цивилном спровођењу мировног рјешења“.Члан V Анекса 10 (Споразума о цивилном спровођењу мировног рјешења) Наведена одредба га истовремено не овлашћује да даје обавезујуће тумачење и осталих дијелова Дејтонског мировног споразума као нпр. Анекса 4 (Устава Босне и Херцеговине).Влада РС: Неаргументоване изјаве ОХР-а и ПИК-а („РТРС“, 21. јануар 2010), Приступљено 30. 8. 2016.
Чланом II Анекса 10 под називом „Мандат и методе координације и везе“ одређено је да ће високи представник:. Приступљено 30. 8. 2016. надгледати спровођење мировног рјешења; одржавати тијесне контакте са Странкама ради промовисања њиховог потпуног придржавања цивилних аспеката мировног рјешења и промовисања високог степена сарадње између њих и агенција које учествују у том аспекту; координирати активностима цивилних организација и агенција у Босни и Херцеговини да би обезбиједио ефикасно спровођење цивилних аспеката мировног рјешења. Високи представник мора да поштује њихову аутономију унутар подручја операција, дајући им, ако је потребно, опште смјернице о утицају њихових активности на спровођење мировног решења. Од цивилних организација и агенција се тражи да помогну високом представнику при извршавању његових надлежности давањем свих података релевантних за њихов рад у Босни и Херцеговини; олакшати рјешавање било каквих потешкоћа које настану спровођењем цивилног рјешења, ако високи представник просуди да је потребно; учествовати у састанцима организација донатора, нарочито у питањима обнове и изградње; периодично извјештавати Уједињене нације, Европску унију, Сједињене Државе, Руску Федерацију те друге заинтересоване владе, Странке и организације о напретку спровођења мировног споразума у вези са задацима постављеним у овом Споразуму; давати смјернице и примати извјештаје од комесара Међународних оперативних полицијских снага, основаних Анексом 11 Општег оквирног споразума.
На бонском засједању Савјета за спровођење мира (децембар 1997) донесени су закључци који се тичу високог представника (тзв. бонска овлашћења). Њих је високи представник користио да: доноси амандмане на уставе Републике Српске и Федерације Босне и Херцеговине, доноси законе и њихове измјене и допуне, смјењује изабране функционере и државне службенике и забрањује им учешће на изборима, одузима грађанска права и лична документа без права на жалбу. Као своје акте доносио је одлуке () за које је наређивао да се објаве у службеним гласилима.
Међутим, Савјет је закључцима само „поздравио намјеру високог представника“ да користи свој коначни ауторитет на терену за тумачење Споразума о цивилном спровођењу мировног рјешења како би се олакшало рјешавање потешкоћа доношењем обавезујућих одлука, када он сматра за неопходно, о сљедећим питањима: времену, мјесту и предсједавању састанцима заједничких институција; привременим мјерама које ступају на снагу када Странке не могу да се договоре и које остају на снази док Предсједништво или Савјет министара не усвоји одлуку о том питању у складу са Мировним споразумом;