Јевреји у Русији су историјски чинили велику религијску дијаспору; на огромним територијама Руске империје у једном тренутку је била највећа популација Јевреја у свету. Унутар ових територија, јеврејске заједнице из различитих области су цветале и развијале многе упечатљивије теолошке и културне традиције савременог јудаизма а истовремено су се суочавале са периодима антисемитских дискриминаторних политика и прогона. Највећа група међу руским Јеврејима су Јевреји Ашкенази, али заједница такође укључује значајан број других неашкенаских заједница из других јеврејских дијаспора, укључујући планинске Јевреје, сефардске Јевреје, Кримске Карајите, Кримчаке, Бухарске Јевреје и Грузијске Јевреје.
Присуство Јевреја у европском делу Русије може се пратити од 7. до 14. века. У 11. и 12. веку док је јеврејска популација у Кијеву, у данашњој Украјини, била ограничена на засебну четвртину, докази о присуству јеврејског народа у московској Русији се прво документују у хроникама из 1471. године. За време владавине Катарине Велике у 18. веку, јеврејски народ је био ограничен на унутар Русије, на територију где су могли да живе или имигрирају, док Александар III Александрович није ескалирао анти-јеврејску политику. Почевши од 1880-их, таласи анти-јеврејских погрома прешли су неколико различитих региона царства неколико деценија. Више од два милиона Јевреја побегло је из Русије између 1880. и 1920. године, углавном у Сједињене Државе и оно што је данас држава Израел.
Антијеврејска политика у Русији је одузела многа права која су Јевреји имали до касног 17. века у Русији. У то време јеврејски народ био је ограничен на подручје данашњег Белорусије, Литваније, источне Пољске и Украјине. Тамо где је западна Европа доживљавала еманципацију у то време, закони за јеврејски народ постајали су све строжи. Полако али сигурно, Јеврејима је било дозвољено да се крећу даље према истоку. Ово је била мала промена и није дошла до свих јеврејских народа, па чак ни до мале мањине. У овом ширем подручју, Јевреји су живели у заједницама, познатим као Штетл. Ове заједнице су биле веома сличне онима које би биле познате као гета у Другом светском рату, са скученим и неподобним животним условима.
Пре 1917. године у Русији је било 300.000 циониста, док је главна јеврејска социјалистичка организација, Бунд, имала 33.000 чланова. Само 958 Јевреја се придружило бољшевичкој партији пре 1917; хиљаде су се придружиле након револуције. У току хаотичних година Првог светског рата, Фебруарске и Октобарске револуција и Руског грађанског рата створени су социјални поремећаји који су довели до антисемитизма. Око 150.000 Јевреја убијено је у погромима 1918-1922, њих 125.000 у Украјини, 25.000 у БелорусијиPogroms in the Ukraine (1919–1921) Online Encyclopedia of Mass Violence, April 3, 2008, retrieved September 9, 2015.. Погроме су углавном починиле антикомунистичке снаге; понекад, јединице Црвене армије су такође учествовале у погромима. Након кратког периода конфузије, Совјети су почели са егзекуцијама појединаца па чак и распуштањем војних јединица који су нападали Јевреје. Иако су после тога још увек почињени погроми, углавном од стране украјинских јединица Црвене армије током повлачења из Пољске (1920), Јевреји су генерално сматрали да је Црвена армија једина сила која је била способна и спремна да их брани. Погроми Руског грађанског рата шокирали су светско јеврејство и окупили многе Јевреје у Црвеној армији и совјетском режиму, а такође су ојачали жељу за стварањем домовине за јеврејски народModern Jewish History: Pogroms, Jewish Virtual Library, 2008, retrieved September 9, 2015..
У августу 1919. совјетска влада је ухапсила многе рабине, заузела јеврејску имовину, укључујући синагоге, и распустила многе јеврејске заједнице. Јеврејска секција Комунистичке партије означила је употребу хебрејског језика "реакционарно" и "елитистичко", а учење хебрејског је забрањено. Ционисти су били грубо прогоњени, а нападе су водили јеврејски комунисти.
Међутим, након грађанског рата, политика нове бољшевичке владе довела је до процвата секуларне јеврејске културе у Белорусији и западној Украјини 1920-их. Совјетска влада је забранила све изразе антисемитизма и покушала је да модернизује јеврејску заједницу успостављањем 1.100 јидиш- школе језика, 40 дневних новина на јидишу и насељавање Јевреја на фармама у Украјини и на Криму; број Јевреја који раде у индустрији више се него удвостручио између 1926. и 1931. године. Почетком 1930-их, Јевреји су били 1,8% совјетске популације, али 12-15% свих студената.
Године 1934, совјетска држава је основала Јеврејску аутономну област на руском Далеком истоку, али регион никада није имао већинско јеврејско становништво. Данас је то једина аутономна област у Русији а ван Израела једина јеврејска територија на свету са званичним статусом.
Поштовање суботе било је забрањено 1929. године, наговештавајући распад Јеврејске комунистичке партије 1930. године и још горе репресије. Бројни Јевреји били су жртве Стаљинових чистки као "контрареволуционари" и "реакционарни националисти", иако су у 1930-им Јевреји били недовољно заступљени у Гулаговој популацији . Удео Јевреја у совјетској владајућој елити опао је током 1930-их али је и даље био више него двоструко већи у односу на опште совјетско становништво. Према израелском историчару Бењамину Пинкусу, "Можемо рећи да су Јевреји у Совјетском Савезу преузели привилеговани положај, који су раније држали Немци у царској Русији".
Током 1930-их, многи Јевреји су били на високом положају у команди Црвене армије. Током Другог светског рата, процењено је да је 500.000 војника у Црвеној армији било јеврејско; око 200.000 је погинуло у борби. Око 160.000 је било похваљено, а више од стотину достигло је чин генерала Црвене армије. Преко 150 су проглашени херојима Совјетског Савеза, највишом наградом у земљиJewish Soldiers in the Allied Armies , Yad Vashem, 2002-07-30, retrieved September 7, 2015..
Верује се да је више од два милиона совјетских Јевреја умрло током холокауста у рату и на територијама окупираним нацистима.
Рана историја Јевреји су присутни у савременој Јерменији и Грузији још од вавилонског заточеништва. Записи постоје од 4. века који показују да су постојали јерменски градови који су имали јеврејско становништво у распону од 10.000 до 30.000, заједно са значајним јеврејским насељима на Криму . Присуство јеврејског народа на територијама које одговарају модерној Белорусији, Украјини и европском делу Русије може се пратити од 7. до 14. века. Под утицајем кавкаских јеврејских заједница, владајуће класе лоциране у садашњој Украјини, јужној Русији и Казахстану, можда су у неком тренутку усвојили јудаизам средином до краја 8. или почетком 9. века. Након освајања хазаријског краљевства од стране Свјатослава I из Кијева, хазарско јеврејско становништво је можда асимиловано или мигрирало делимично.
Кијевска Русија У 11. и 12. веку јеврејско становништво је било ограничено на посебну четврт у Кијеву, познату као Јеврејски град а капије које су водиле до четврти биле су познате као јеврејске капије. Кијевска заједница је била оријентисана на Византију (Романиоте), Вавилонију и Палестину у 10. и 11. веку, али изгледа да је све више отворена за Ашкенезе од 12. века. Међутим, мало је производа кијевске јеврејске интелектуалне активностиA. I. Pereswetoff-Morath, A Grin without a Cat, vol. 2: Jews and Christians in Medieval Russia – Assessing the Sources (Lund Slavonic Monographs, 5), Lund 2002 .
Иако је североисточна Русија имала ниску јеврејску популацију, земље само на западу су имале брзо растуће јеврејско становништво, јер су таласи анти-јеврејских погрома и протеривања из земаља западне Европе обележили последње векове средњег века, значајан део јеврејских становништво се преселило у толерантније земље централне и источне Европе, као и на Блиски исток.
Прогнани масовно из Енглеске, Француске, Шпаније и већине других западноевропских земаља и прогоњени у Немачкој у 14. веку, многи западноевропски Јевреји су се одлучили на досељавање у Пољску на позив пољског владара Казимирада се населе на пољском тлу.
Након насељавања у Пољској (касније пољско-литванској) и Мађарској (касније Аустро-Угарској), становништво се проширило на слабо насељена подручја Украјине и Литваније, која су постала део руског царства које се шири. Године 1495, Александар Јагелонски је протерао јеврејске становнике из Великог Војводства Литваније, али је изменио своју одлуку 1503. године.
У штетлима насељеним готово искључиво Јеврејима, или у граду средње величине у којем су Јевреји чинили значајан део становништва, јеврејске заједнице су традиционално владале у складу са халахом и биле су ограничене привилегијама које су им дали локални владари. Ови Јевреји нису асимилирани у већа источноевропска друштва и идентификовани као етничка група са јединственим скупом религијских веровања и пракси.
Руска Империја
мини|Петар Шарифов, вице - канцелар Русије лево|мини|Јеврејска популација у процентима мини|Гранд Корал синагога у Петербургу мини|Синагога у Волгограду мини|усправно|Залма, оснивач Хабада Њихова ситуација се радикално променила, за време владавине Катарине Велике, када је Руско царство стекло власт над великим литванским и пољским територијама које су историјски укључивале велики проценат јеврејских становника, посебно током друге (1793) и треће (1795) окупације Пољске. Према правном систему Комонвелта, Јевреји су поднели економска ограничења која су такође настављена након руске окупације. Катарина је успоставила јеврејска насеља. Јеврејски народ је био ограничен на боравак у тим Палама (четврт за Јевреје) и од њих се тражило да добију посебну дозволу за имиграцију у друге делове Русије. У оквиру Пала, јеврејски становници добили су право гласа на општинским изборима, али је њихов глас био ограничен на трећину укупног броја бирача, иако је њихов број у многим областима био много већи, чак и већина. Ово је послужило да се обезбеди аура демократије а институционализује конфликт међу етничким групама на локалном нивоу.
Јеврејске заједнице у Русији су интерно управљане од стране локалних управних органа, названих Већа старешина, конституисаних у сваком граду или засеоку који има јеврејску популацију. Већа старешина су имала надлежност над Јеврејима у питањима унутрашњих спорова, као и фискалне трансакције које се односе на прикупљање и плаћање пореза (порез на имовину, порез на земљу, итд.). Касније је то право на прикупљање пореза било много злоупотребљено; 1844. године укинута је цивилна власт Већа старешина над јеврејском популацијом.
Под Александром Првим, стављени су декрети који захтевају да се припадник јеврејске заједнице која говори руски именује да делује као посредник између његове заједнице и царске владе за извршавање одређених грађанских дужности, као што су регистровање рођења, бракова и развод. Ова позиција је постала позната као крунски рабин, иако нису увек били рабини и често их нису поштовали припадници својих заједница, јер је њихова основна квалификација за рад била течна на руском језику и често нису имали никакво образовање или познавање јеврејског права.
Почетак 19. века био је обележен интензивним кретањем Јевреја у Новорусију, где су се брзо појавили градови, села и пољопривредне колоније.