Студентски активизам је рад ученика да изазову политичке, еколошке, економске или друштвене промене. Иако су често фокусирани на школе, наставне планове и средства за образовање, студијске групе утицале су на веће политичке догађаје.Fletcher, A. (2005) Guide to Social Change Led By and With Young People Olympia, WA: CommonAction.
Савремени студентски активистички покрети се у великој мери разликују по предмету, величини и успеху, са свим врстама ученика који учествују у различитим образовним установама, укључујући и јавне и приватне ученике школе; основни, средњи, виши, додипломски и дипломирани студенти; и све расе, социо-економске позадине и политичке перспективе.Fletcher, A. (2006)Washington Youth Voice Handbook Olympia, WA: CommonAction. Неки студентски протести се фокусирају на унутрашње послове одређене институције; други се фокусирају на шира питања попут рата или диктатуре. Исто тако, неки студентски протести се фокусирају на утицај институције на свет, као што је дезинвестирање док се други могу фокусирати на утицај регионалне или националне политике на институцију, као што је кампања против владине политике образовања. Иако је студентски активизам уобичајено повезан са левичарском политиком, десничарски студентски покрети нису неуобичајени; На пример, велики ученички покрети су се борили на обе стране апартхејне борбе у Јужној Африци.
Студентски активизам на универзитетском нивоу је готово стара колико и сам универзитет. Студенти у Паризу и Болоњи одржали су колективне акције већ у 13. веку, углавном због питања града и хаљина. Студентски протести због ширих политичких питања такође имају дуг педигрее. У Јосеоновој династији Кореја, 150 ученика Сунгкункван- а изведено је без преседана против краља 1519. године у односу на чистку Кимио.
По земљама Аргентина У Аргентини , као и другде у Латинској Америци, традиција студентског активизма датира из барем 19. века, али тек након 1900. године постала је велика политичка сила. Студентски активизам 1918. године покренуо је општу модернизацију универзитета, нарочито тежњу ка демократизацији, названу Универзитетска револуција (). Догађаји су започели у Кордоби и били су пропраћени сличним побунама широм Латинске Америке.
Аустралија Аустралијски студенти имају дугу историју да су активни у политичким дебатама. Ово је нарочито тачно на новијим универзитетима који су основани у приградским подручјима.
Већ 20. века, главна организациона група кампуса широм Аустралије била је Аустралијска унија студената, која је основана 1937. године као Унија студената аустралијских универзитета. АУС је склопио 1984. Заменио га је Национална унија студената 1987.
Бангладеш Студентска политика Бангладеша је реактивна, сукобљена и насилна. Студентске организације делују као наоружање политичких партија у које су део. Током година су политички сукоби и фракцијски осећаји у образовним институтима убијали многе, озбиљно ометајући академску атмосферу. Да би проверили те хитове, универзитети немају опција, већ иду дуготрајним и неочекиваним затварањима. Због тога се класе не завршавају на време и постоје заглављени сесији.
Студијска крила владајућих партија доминирају камповима и стамбеним халама кроз криминал и насиље како би уживали у различитим неовлашћеним објектима. Они контролишу стамбене сале за управљање местима у корист чланова партије и лојалних ученика. Они једу и купују бесплатно од ресторана и продавница у близини. Изнуђују и узимају тендере да зарађују недозвољеним новцем. Узимају новац од кандидата за бруцоше и врше притисак на наставнике како би добили прихватање за њих. Узимају новац од тражиоца посла и стављају притиске на универзитетске управе да их именују.
Канада У Канади, Нова Левица студентске организације из касних 1950-их и 1960-их постао је углавном два: СУПА (Студентска унија за мир акција) и ЦУЦНД (Фирма младих Канађана). СУПА је произашла из кампање ЦУЦНД (Комбиноване кампање за нуклеарно разоружање) децембра 1964. године на конференцији Универзитета у Саскачевану. Док се ЦУЦНД усредсредио на протестне маршеве, СУПА је настојала да промени канадско друштво у целини. Опсег је проширен на политику безбедности у угроженим заједницама и "подизању свести" ради радикализације и подизања свести о "генерационом јазу" који је искусила канадска омладина. СУПА је била децентрализована организација, укорењена у локалне универзитетске кампусе. СУПА је, међутим, крајем 1967. године распала због расправа у вези улоге радничке класе и "старе леве". Чланови су се преселили у ЦИЦ или су постали активни лидери у ЦУС-у (Канадска унија студената), што је довело ЦУС-а да преузме мантил љевичарског новог љевичара.
Године 1968, СДУ (Студенти демократског универзитета) формиран је на МцГилл-у и Симон Фрасер Универзитету. СФУ СДУ, првобитно бивши чланови СУПА и Нова демократска омладина, апсорбовали су чланове кампуса Либерални клуб и млади социјалисти. СДУ је био истакнут у управној окупацији 1968. године и студентски штрајк 1969. године. Након неуспеха студентског штрајка, СДУ је раскинут. Поједини чланови су се придружили ИВВ и Ииппиес (Интернатионал Иоутх Парти). Други чланови помогли су формирање Ванцоуверовог ослободилачког фронта 1970. године. ФЛК (Квебек Либератион Фронт) се сматрало терористичком организацијом, што је узроковало примену Закона о ратним мерама након 95 бомбардовања у октобру . Ово је била једина мирна употреба Закона о ратним мерама.
Од 1970-их, ПИРГ ( Групе за истраживање јавног интереса ) су створене као резултат референдума Студентске уније широм Канаде у
појединим провинцијама. Као и њихови амерички колеге, канадски ПИРГ-ови су усмерени, трчали и финансирали. Већина послује на моделу доношења одлука о консензусу . Упркос напорима у сарадњи, канадски ПИРГ су независни једни од других.
Дан за борбу против малтретирања (дан розе мајице) креирали су ученици средњих школа Дејвид Схепхерд и Травис Прице из Бервицк-а, Нова Шкотска, и сада се годишње слави преко Канаде.
У 2012. години, студентски покрет у Квебеку настао је због повећања школарине од 75%; који су полагали ученике ван класе и на улице, јер то повећање није дозволило ученицима да удобно прошире своје образовање, због страха од дуга или немања новца. Након избора те године, премијер Јеан Цхарест је обећао да ће укинути законе против скупштине и отказати школарину.
Чиле
Од 2011. до 2013. године, Чиле је узнемирен низом протеста широм целе Чиле који су водили студенти, тражећи нови оквир за образовање у земљи, укључујући директније учешће државе у средњем образовању и окончање постојања профита у високом образовању. Тренутно у Чилеу само 45% ученика средњих школа студира у традиционалним јавним школама, а већина универзитета је и приватна. Нису изграђени нови јавни универзитети од краја чилеанске транзиције до демократије 1990. године, иако је број студената на универзитету порастао.
Поред специфичних захтева у погледу образовања, протести су одражавали "дубоко незадовољство" међу неким деловима друштва са високим нивоом неједнакости Чилеа. Протести су укључивали масовне ненасилне маршеве, али и знатну количину насиља од стране стране демонстраната, као и полиције за неред.
Први јасан одговор владе на протесте био је предлог за нови образовни фонд и прелазак владе који је заменио министра образовања
Јоакуина Лавина и сматран је да се не фокусира на проблеме у
студентском покрету. Остали владини предлози су такође одбијени.
Кина
Од пораза династије Ћинг током Првог (1839—1842) и Другог опијумског рата (1856—1860), активизам студената играо је значајну улогу у модерној кинеској историји. Углавном кинески национализам, кинески студентски активизам чврсто верује да млади људи су одговорни за будућност Кине. Ова снажна националистичка веровања успела је да се манифестује у неколико облика, као што су демократија , антиамериканизам и комунизам.
Један од најважнијих аката студентског активизма у кинеској историји је Четврти покрет из 1919. године који је видио више од 3.000 студената Универзитета у Пекингу и других школа окупило се пред Тиананменом и одржало демонстрације. Она се сматра основним кораком демократске револуције у Кини, а такође је произвела кинески комунизам. Покрети антиамериканизма који су предводили ученици током кинеског грађанског рата такође су били инструментални у дискредитацији владе КМТ и победе комуниста у Кини.
Источна Европа и пост-Совјетски Савез државе
Током комунистичке владавине ученици у источној Европи били су снага иза неколико најпознатијих инстанци протеста. Ланац догађаја који су довели до мађарске револуције 1956. започео је мирним студентским демонстрацијама на улицама Будимпеште, касније привлачењем радника и других Мађара. У Чешкословачкој , једној од најпознатијих лица протеста након инвазије совјетске инвазије која је окончала Прагски пролеће, био је Јан Палацх, ученик који је извршио самоубиство поставио ватру себи 16. јануара 1969. године. Тај чин покренуо је велики протест занимање.
Омладински покрети у којима су ученици учествовали, такође су одиграли централну улогу у " бојним револуцијама " у пост-комунистичким друштвима последњих година. Први пример је био српски Отпор!, формиран у октобру 1998. као одговор на репресивне универзитетске и медијске законе који су уведени те године. У председничкој кампањи у септембру 2000. године, организација је направила кампању "Готов је" која је изазвала незадовољство Србије са Слободаном Милошевићем , што је на крају резултирало његовом поразом.
Отпор је инспирисао друге омладинске покрете у источној Европи, као што је Кмара у Грузији, која је играла важну улогу у револуцији ружа и Пора у Украјини , што је било кључно за организовање демонстрација које су довеле до наранџасте револуције. Као и Отпор, те организације су, према томе, практиковале ненасилни отпор и користиле хумор у супротстављању ауторитарним лидерима. Слични покрети укључују КелКел у Киргистану, Зубр у Белорусији и МЈАФТ! у Албанији.
Противници "бојних револуција" оптужили су Сорошеве фондације и/или владу САД да подржавају и чак планирају револуције како би служили западним интересима. Подржавачи револуција тврде да су ови наводи у великој мери претерани и да су револуције биле позитивне догађаје, морално оправдане, без обзира да ли је западна подршка утицала на догађаје.
Француска
У Француској су активни ученици утицали на обликовање јавне расправе. У мају 1968. године Универзитет у Паризу у Нантерру био је затворен због проблема између студената и администрације. У знак протеста због затварања и протеривања Нантерових студената, студенти Сорбонне у Паризу започели су своје демонстрације. Ситуација је ескалирала у државну побуну.
Догађаји у Паризу пратили су студентски протести широм света. Немачки Студентски покрет учествовали у великим демонстрацијама против предложеног хитне закона . У многим земљама, студентски протести изазвали су власти да одговоре с насиљем. У Шпанији су студентске демонстрације против Франкоове диктатуре довеле до сукоба са полицијом. Студентске демонстрације у Мексико Ситију завршиле су у олуји од метака у ноћи 2. октобра 1968.
године, догађају познатом као масакр Тлателолцо . Чак и у Пакистану, студенти су изашли на улице да протестују због промена образовне политике, а 7. новембра су два студента умрла након што је полиција отворила ватру на демонстрацијама. Глобални одјек из француског устанка из 1968 наставио се у 1969, па чак иу 1970—их година.
Немачка
Године 1815. у Јени ( Немачка ) основана је "Убуркрафт" . То је Студентентски покрет који је био концентрисан на националне и демократске идеје. 1817. године, инспирисан либералних и патриотских идеја уједињене Немачке, студентске организације окупљене у Вартбург фестивалу у Вартбург замку, у Еизену у Турингу, поводом којих су реакционарне књиге спаљене.
Године 1819. студент Карл Лудвиг Санд убио је писца Августа вон Котзебуеа, који се љутио у либералним студентским организацијама.