мини|Од морских дубина до крајњих граница земљине атмосфере промене у саставу гасова, и други физички и психички услови могу испоњити директан утицај на организам пилота. Истраживањем тих утицаја и мера превенције и лечења бави се ваздухопловна медицина Историја ваздухопловне медицине приближно је стара нешто више од једног века, колико и војно ваздухопловство које настало с почетка 20. века под утицајем оружаних сукоба широм света а у међуратном периоду и под утицајем комерцијалне експлоатације ваздушног простора. Ово освајање ваздушног простора све захтевније и са све савременијим летилицама, након неколико година наметнулу је нове потребе и непосредну везу ваздухопловства не само са техничким наукама већ и са другим наукама укључујући и биомедицинске, везано за све бројнија нерешена медицинска питања, и страдања пилота. Тако је од полетања првог авиона 17. децембара 1903. године до данашњих дана дошло до бурног развоја ваздухопловне технике и технологије, коју је пратио и убрзан развој ваздухопловне медицине. О том значају говори податак да су прва медицинска истраживања у ваздухопловству почела 1907, само 4 године од првог лета авиона. Тако је у склопу ваздухопловства рођена и нова медицинска специјалност која је током наредниг година стално увећавала свој удео у ваздухопловству и безбедности летења и напокон пронашла своје место у свеукупној историји медицине. Предуслови Ваздухопловна средина, у којој пилоти раде, повезана је са факторима стреса, као што су промене притиска, низак амбијентални притисак, низак парцијални притисак кисеоника, ниска температура, сила убрзања, просторна дезоријентација, замор услед продуженог времена лета и џет лег. Комбинација ових фактора стреса може одвратити пажњу пилота и смањити њихове перформансе, што доводи до грешака које могу довести до ваздухопловних несреће. Од самог почетка развоја ваздухопловства и летења уложени су значајни напори да се ови фактори стреса смање како би се спречиле несреће и побољшала безбедност летења. Прогресивни развој авиона је додао и друге факторе стреса (сила убрзања, просторна дезоријентација, итд.) што је аздухопловству наметнуо даља истраживања за решавање бројних проблема.
Ваздухопловна медицина и физиологија које су значајно допринеле здравственој заштити пилота и безбедности у ваздухопловству од свог зачетка напредовали су паралелном са напретком авијације.
Историја ваздухопловства која је понекад праћена трагедијама, ма колико то нехумано било омогућила је ваздухопловној медицини да из тих трагедије кроз медицинско проучавање сазна о њиховим узороцима и предложи бројне механизме физиолошке заштите и друге облике превенције
Према томе везано за развој летења треба посматрати и развој ваздухопловне медицине који се кроз историју, може схватити само у контексту научних достигнућа и техничких иновација у области летења, почев од појаве првих балона у 18. веку, преко једрилица у 19. веку, па све до ваздухоплова на моторни, а касније и млазни погон у 20. веку.
Како су се аеронаутичка наука и инжењеринг полако развијали, разумевање људског физиолошког одговора и развој опреме за одржавање живота за супротстављање овим ризицима остали су један мали корак иза. Касније, како је авијација напредовала све до истраживања свемира, догодио се сличан процес. Првенствено облик медицине рада (или заштите животне средине), област ваздухопловне медицине је постала високо специјализована, фасцинантна медицинска област.
Ваздухопловна медицина, кроз историјски развој својим многобројним активностима, требало је, а и данас још више треба, да очува здравље, безбедност и психофизичку способност лица укључених у бројне активности везане за боравак у земљиној атмосфери и свемиру, кроз високостручан медицински кадар. Зато се лекари ваздухопловне медицина могу наћи широм света у војсци, комерцијалним авио-компанијама, владиним агенцијама, приватним и независним агенцијама и клиникама за медицинску селекцију и издавање сертификата (дозвола) пилотима и другом ваздухопловном особљу, или у бројним институтима, лабораторијама и академским (школским) установама. Легенде о летењу мини|Из легенде о Икару, и првом људском лету Човек је од свог постанка, кроз много векова умног и креативног развоја посматрао и проучава природу и небеско пространство изнад његовог животног окружења, након чега се у њему јавила све већа жеља да направи уређај којим би могао да овлада бескрајним ваздушним простором све до удаљених планета и звезда. Човек прво проучава летења, птица и инсеката, а затим бацањем предмета кроз ваздух, и закономерности физике, да би на крају својим првим покушајима летења одговорио на сопствене изазове за боравак у атмосфери и космосу.
Постоје старе легенде о људском лету, као што је легенда о Икару, а касније, нешто реалније тврдње о летовима људи на кратким растојањима, као што су летови с крилима (, 810—887), (, 810—887), (у 11. веку ) и са надуваном пасаролом (, 1685—1724).AMEIDA, L. Ferrand de, "Gusmão, Bartolomeu Lourenço de", in SERRÃO, Joel, Dicionário de História de Portugal, Porto, Figueirinhas, 1981, vol. III. pp. 184–185 Први радови у области физиологије успона на висину мини|Како су пилоти у току лета изложени су промени притиска и температуре, који зависе од надморске висине или слоја атмосфере у коме се изводи летење, не изненађује што су прва истраживања у области будуће ваздухопловне медицине била проучавање висинске физиологије Промена висине, која је основна карактеристика летења, има јак утицај на људски организам. На висини (у новом окружењу) тело покушава да одржи стање хомеостазе, (повратак организма у стање пре него што је дошло до неких промена у њему), како би се у њему обезбедила, оптимална активност сложених хемијских система. Свака промена ове хомеостаза (изван оптималног животног окружења), приморава тело, да покуша да исправи тај дизбаланс. Такав један дизбаланс настаје са повећањем висине и утиче на способност тела да обезбеди адекватну количину кисеоника потребну за функцију дисања у ћелијама и ткивима. Ако адаптивни одговори на овај стрес нису адекватни, функцоналне способности система у телу, могу драматично опасти, а ако стрес делују и продужено (хронично) резултати могу бити озбиљни, па чак и фатални.
Имајући напред наведено на чуди што су први радови у области будуће ваздухопловне медицине били баш у области проучавање висинске или планинске физиологије с краја 16. века када је Језуитски свештеник Ј. А. Акоста (J. A. de Acosta) описао симптоме хипоксије коју је доживио током боравка у Андима и сковао појам планинска болест". Међутим, касније је откривено да су 1600 година пре њега кинески трговци описали планинску болест од чијих симптома су патили на својим честим идугим путовањима преко Хиндукуша (перс. هندوکش, хинд. हिन्दु कुश — планине Инда), планинских масива у средњој Азији у државама Авганистан и Пакистана и најзападнијих делова великог масива који сачињавају Хималаји, Памир и Каракорум.. Chapman & Hall Medical, London-Glasgow-WeinheimNewYork-Tokyo-Melbourne-Madras.De Hart RL. (ed.) (1985) Fundamentals of Aerospace Medicine. Lea & Febiger, Philadelphia.
Евангелиста Торичели (1608—1647) је такође дао свој значајан допринос изучавању надморске висине и физиологије дисања, конструкцијом живиног барометра 1643. године. Поред тога, он је сковао и термин „ваздушни притисак” и био први који је вршио експерименте са животињама у условима негативног атмосферског притиска.
Otto von Guericke (1602-1686) конструисао је ваздушну пумпу 1650, и тиме постао прва особа која је створила услове „вакуума” (1654). Само неколико година касније, 1659. Роберт Бојл (1627-1691) је користећи ваздушну пумпу, уз помоћ свог колеге Роберта Хука (1635-1703), вршио је експеименте са прототипом вакуумске коморе 1677. године. У овој комори, он је био у стању да формира прве закључке о физиологији надморске висине након што је у вакууму провео 15 минута на еквивалентној надморској висини од око
Још један значајан допринос ваздухопловној физиологији дали су Џозеф Пристли (1733-1804), који је 1774. године открио кисеоник и Антоан Лавоазје (1743-1794) који је убрзо након открића кисеоника препознао његов значај за процес оксидације.Hoff EC, Fulton JF. (1942) A Bibliography of Aviation Medicine. Publication No. 5, Yale Medical Library. Charles C. Thomas, Springfield — Baltimore.Schmidt I. (1938) Bibliography of Aviation Medicine (Bibliographieder Luftfahrtmedizin. Eine Zusammenstellung von Arbeiten überLuftfahrtmedizin und Grenzgebiete bis Ende 1936). Springer, Berlin.
Овим открићима заокружена су основна сазнање неопходна за разумевање физиолошких утицаја надморске висине на организам човека.
Развој балонистике и са њом ваздухопловне медицине Прави развој ваздухопловства а са њим и ваздухопловна медицина настаје у раном 18. веку са првим физиолошким студијама лекара балониста. Балон је први ваздухоплов којим је човек узлетио са земље. Прво полетање (без пилота) су у Француској остварила Браћа Монголфје 5. јуна 1783. У њиховом балону полећу 21. новембра 1783. и први пилоти Жан-Франсоа Пилатр де Розје и Франсоа Лорен д'Арланд (-{François Laurent d'Arlandes}-) до висине од 1.000 метара. Само неколико дана касније извршен је и први лет балоном испуњеним водоником, пилоти су Жак Шарл и Николас Луј Роберт. Овај се балон дигао до висине од 3.000 метара.
мини|Прва медицинска истраживања утицаја висине на организам човека започета су из балона Током 1784. годину дана након првог лета балоном, од стране француског физичара Жан-Франсоа Пилатр де Розјеа (), и бостонског физичара, др Џона Џефриза (), сачињена је прва студија висинског састава атмосфере уз помоћ балона.
мини|Прву свеобухватну студију утицаја летења на здравље, спровео је француски лекар Пол Бер, кога многи сматрају оцем ваздухопловне медицине Др Франциско Бовер на Медицинском факултету у Барселони 1800. објављује своја истраживања на тему „Употреба балона у медицини”. Његовим истраживањима придружују се Робертсон описом физиолошких проблема код ваздухопловаца, а 1850. Барал и Бикио који описују ефекте хладноће за време успона балоном.
Током 1804. Ј. Д. Захаров, је уз помоћ балона, истраживао не само физичке и физиолошке већ и психолошке проблеме у току летења, а М. А. Рикачев, поред физичких истраживања, које је вршио у току лета, проучавао је и функције вида и слуха, и један је од првих истраживача који је 1882. дао први опис личних особина неопходних за ваздухопловца.
Прву свеобухватну студију ефеката ваздушног притиска са променом висине, и његов утицаја на здравље, спровео је француски лекар Пол Бер (1830—1886) (кога многи сматрају оцем ваздухопловне медицине), 1870.тих година, често користећи себе као субјект. Његови експерименти поставили су основу за савремену физиологију у области изучавања утицаја промене састава ваздуха и барометарског притиска са променом висине и узрок настанка висинске и декомпресионе болести. Своја истраживања о утицају промене састава и притисак ваздуха, са порастом висине на људе, Бер је 1878. године објавио у својој књизи под насловом „Барометарски притисак; истраживања у експерименталној физиологији” (), која ће дуго година остати незапажена. Била је то прва значајна публикација, не само у области физиологије дисања која се бавила изучавањем утицаја промене састава ваздуха и барометарског притиска са надморском висином, већ и у области експерименталне медицине у ширем смислу.