Ормуски мореуз (; ) је водени пут између Персијског залива и Оманског залива. На северној обали налази се Иран, а на јужној обали лежи полуострво Мусандам, које деле Уједињени Арапски Емирати и Гувернорат Мусандам, ексклава Омана. Мореуз је дуг око 167, са ширином која варира од око 40 до 100.
Пружа једини поморски пролаз из Персијског залива ка отвореном океану и једна је од стратешки најважнијих светских тачака гушења (енгл. choke point). Током периода 2023–2025, 20% светског течног природног гаса (ЛНГ) и 25% поморске трговине нафтом годишње је пролазило кроз овај мореуз. Представља главни извор нафтних деривата за Европу и Азију и описан је као „критичан” за енергетску безбедност Европе. То је такође једини поморски пут за неколико заливских земаља, укључујући Катар, Кувајт и Бахреин, а прекид саобраћаја у мореузу може изазвати озбиљне несташице у снабдевању.
Мореуз традиционално никада није био затворен на дуже време током сукоба на Блиском истоку (за разлику од Тиранског мореуза / Баб ел Мандеба) иако је Иран повремено претио да ће затворити мореуз, а предузете су и припреме за његово минирање. Међутим, мореуз је постао главни фокус међународне заједнице током Рата у Ирану 2026. године, што је резултирало кризом у Ормуском мореузу.
Етимологија мини|усправно|Мореуз виђен из авиона на . Мусандам је у првом плану.
Персијска етимологија изводи „Ормуз” из средњоперсијског изговора имена зороастријског бога (Ахура Мазда). Алтернативно, сугерисано је да име потиче од локалне персијске речи Хур-Мог (Hur-Mogh) , што значи „место урми”. , (на персијском). Приступљено 30. децембра 2011. Једна теорија тврди да је Ормуски мореуз можда добио име по Ифра Хормизд, мајци персијског краља Шапура II, који је владао између 309. и 379. године нове ере. Друга, мање вероватна теорија је да потиче од hormos, грчке речи за „увалу, залив”.
мини|лево|Португалско присуство у Персијском заливу (1507—1750)
Улаз у Персијски залив је описан, али не и именован, у делу Периплус Еритрејског мора (Periplus of the Erythraean Sea), поморском водичу из 1. века:
У периоду од 10. до 17. века нове ере, овде се налазило Краљевство Ормуз.
Од 15. века па надаље, са стратешке тачке гледишта, географија мореуза је задржала и проширила свој значај доласком страних сила попут Португалије, која је задржала своје присуство између 16. и 18. века, изазивајући такође спорове са другим силама у успону попут Енглеске када је она стигла у регион у 17. веку.
Навигација мини|Топографска мапа Ормуског мореуза која приказује полуострво Мусандам у Оману на југу и Иран на северу
Да би се смањио ризик од судара, бродови који се крећу кроз мореуз прате шему раздвајања саобраћаја (TSS): улазни бродови користе једну траку, излазни другу, а свака трака је широка две миље. Траке су одвојене „медијаном” ширине две миље.
мини|лево|Политичке границе и пловни путеви у мореузу (2004)
Да би прешли мореуз, бродови пролазе кроз територијалне воде Ирана и Омана према одредбама о транзитном пролазу Конвенције Уједињених нација о праву мора (UNCLOS). Иако нису све земље ратификовале конвенцију, већина земаља, укључујући САД, прихвата ова уобичајена правила пловидбе како су кодификована у конвенцији.
Године 1959. Иран је променио правни статус мореуза проширивши своје територијално море на и прогласивши да ће признати само транзит нешкодљивим пролазом кроз новопроширено подручје. Године 1972. Оман је декретом такође проширио своје територијално море на . Тако је до 1972. године Ормуски мореуз био потпуно „затворен” комбинованим територијалним водама Ирана и Омана. Године 1971. Иран је преузео острва Велики и Мали Тунб западно од Ормуза противно арапским жељама, чиме је проширио контролу над навигационим каналима.
Током 1970-их, ни Иран ни Оман нису покушавали да ометају пролазак ратних бродова, али су 1980-их обе земље изнеле тврдње које су се разликовале од обичајног (старог) права. Након ратификације UNCLOS-а 1989. године, Оман је поднео декларације потврђујући свој краљевски декрет из 1981. да је кроз његово територијално море дозвољен само нешкодљив пролаз. У декларацијама се даље тврдило да је потребна претходна дозвола пре него што страни ратни бродови могу проћи кроз територијалне воде Омана.
Приликом потписивања конвенције 1982. године, Иран је унео декларацију у којој се наводи „да ће само државе потписнице Конвенције о праву мора имати право на коришћење уговорних права створених у њој”, укључујући „право транзитног пролаза кроз мореузе који се користе за међународну пловидбу”. Године 1993. Иран је донео свеобухватан закон о поморским подручјима, чије су одредбе у супротности са одредбама UNCLOS-а, укључујући захтев да ратни бродови, подморнице и бродови на нуклеарни погон добију дозволу пре него што остваре нешкодљиви пролаз кроз територијалне воде Ирана. САД не признају ниједну од тврдњи Омана и Ирана и оспориле су сваку од њих.
Проток трговине нафтом мини|Трговина нафтом кроз мореуз по пореклу и одредишту, 2014—2018. Током периода 2023–2025, 20% светског течног природног гаса и 25% поморске трговине нафтом пролазило је кроз мореуз, илуструјући његову важну локацију за трговину.
Према америчкој Управи за енергетске информације, у 2011. години, у просеку 14 танкера дневно је излазило из Персијског залива кроз мореуз носећи 17 милиона барела () сирове нафте. Више од 85% овог извоза сирове нафте одлазило је свакодневно на азијска тржишта, при чему су Јапан, Индија, Јужна Кореја и Кина биле највеће дестинације. Године 2018. кроз мореуз је пролазио 21 милион барела дневно, у вредности од 1,2 милијарде долара по ценама из 2019. године.
Ако би транспорт кроз Ормуски мореуз био значајно поремећен на дужи период, то би могло довести до велике кризе у снабдевању нафтом за велике азијске увознике као што су Индија и Кина.Le Monde. (3. март 2026). Asian oil imports threatened as traffic halts in the Strait of Hormuz. https://www.lemonde.fr/en/economy/article/2026/03/03/asian-oil-imports-threatened-as-traffic-halts-in-the-strait-of-hormuz_6751055_19.html
Догађаји
Танкерски рат
Фаза Танкерског рата током Ирачко-иранског рата почела је када је Ирак напао нафтни терминал и танкере на иранском острву Харк почетком 1984. године. Циљ Садама Хусеина у нападу на иранске бродове био је, између осталог, да испровоцира Иранце да узврате екстремним мерама, попут затварања Ормуског мореуза за сав поморски саобраћај, чиме би дошло до америчке интервенције. Иран је ограничио узвратне нападе на ирачке бродове, остављајући мореуз отвореним.
Операција Богомољка
Операција Богомољка био је напад који су 18. априла 1988. извеле Оружане снаге Сједињених Америчких Држава у иранским територијалним водама у знак одмазде за иранско поморско минирање међународних вода у Персијском заливу током Ирачко-иранског рата и касније оштећење америчког ратног брода. Америчка морнарица напала је са неколико група површинских ратних бродова, плус авионима са носача авиона УСС Ентерпрајз и његове крстарице у пратњи, УСС Трукстун. Напад је почео координисаним ударима две површинске групе.
Обарање лета 655 Иран ера
Дана 3. јула 1988. године, 290 људи је погинуло када је Ербас А300 компаније Иран ер оборен изнад мореуза од стране вођене ракетне крстарице Америчке ратне морнарице УСС Винсенс (CG-49) када је погрешно идентификован као млазни ловац.
Судари
У јануару 2007. нуклеарна подморница УСС Њупорт Њуз ударила је у , танкер за сирову нафту од 300.000 тона под јапанском заставом, јужно од мореуза. Није било повређених и нафта није исцурела. Дана 20. марта 2009. године, Америчке ратне морнарице сударила се са у мореузу. Судар је пробио резервоар за гориво на броду Њу Орлеанс, просувши 95 бродског дизел горива.
Проблеми иранске морнарице У мају 2020. Иран је лансирао ракете на један од својих бродова у инциденту пријатељске ватре, убивши 19 морнара. Дана 2. јуна 2021. године, ИРИС Харк, модификовани оливер-класе брод за снабдевање горивом Иранске морнарице, потонуо је у Ормуском мореузу након што се запалио. Био је то највећи брод у морнарици.
Иранске заплене бродова
Дана 28. априла 2015. патролни чамци IRGCN-а контактирали су котејнерски брод под заставом Маршалских Острва Maersk Tigris, који је ишао ка западу кроз мореуз, и наредили му да уђе дубље у иранске територијалне воде, према речима портпарола америчког Министарства одбране. Када је капетан брода одбио, један од иранских чамаца испалио је хице преко моста Maersk Tigris-а. Капетан се повиновао и ушао у иранске воде близу острва Ларак. Америчка морнарица послала је авионе и разарач, УСС Фарагут, да прате ситуацију. Maersk каже да се сложио да плати иранској компанији 163.000 долара након пресуде иранског суда у вези са спором око 10 контејнера транспортованих у Дубаи 2005. Апелациони суд повећао је казну на 3,6 милиона долара.
Дана 4. јануара 2021, Новинска агенција Тасним известила је да је нафтно пловило под заставом Јужне Кореје, које је пловило из Саудијске Арабије у Уједињене Арапске Емирате, заплењено због наводног изазивања прекршаја у вези са загађењем. Речено је да је брод носио око 7.000 тона етанола. Јужна Кореја одбила је да коментарише оптужбе за изазивање загађења нафтом у Ормуском мореузу. Брод, Hankuk Chemi, кренуо је у луку Фуџејра у УАЕ након утовара нафте из Џубаила у Саудијској Арабији 2. јануара 2021, према подацима о праћењу бродова које је прикупио Блумберг.
У априлу 2024. године, Иранска морнарица запленила је MSC Aries, контејнерски брод под заставом Португалије који је пловио кроз Омански залив код обале емиратског лучког града Фуџејре, а затим усмерила контејнерски брод кроз мореуз, са 25 чланова посаде на броду, тврдећи да је прекршио поморске законе. Посаду од 25 чланова чинило је 17 држављана Индије, Филипинци, Пакистанци, један Рус и један Естонац.
Иранске припреме за минирање мореуза Од 2019. године, америчка Одбрамбена обавештајна агенција проценила је да Иран поседује преко 5.000 поморских мина способних за брзо постављање помоћу брзих чамаца. У јуну 2025. објављено је да су америчке обавештајне службе откриле, вероватно путем сателитских снимака или људских доушника, да су иранске војне снаге утовариле поморске мине на пловила у Персијском заливу, чин који је протумачен као прелиминарни корак ка блокади мореуза. Мине на крају нису распоређене, иако је њихово присуство изазвало узбуну у Вашингтону због намере Техерана да ескалира сукоб. Није јасно да ли су мине касније уклоњене.
Америчко-ирански спорови, претње затварањем мореуза 2008.
Поморски сукоби између иранских глисера и америчких ратних бродова у мореузу догодили су се у децембру 2007. и јануару 2008. Амерички званичници оптужили су Иран за узнемиравање и провокацију њихових поморских пловила, али је Иран негирао те оптужбе. Дана 14. јануара, званичници америчке морнарице изгледа су противречили верзији Пентагона о догађају од 16. јануара, у којој је Пентагон известио да су америчка пловила умало пуцала на приближавајуће иранске чамце. Регионални командант морнарице, вицеадмирал Кевин Косгриф, рекао је да Иранци нису имали „ни противбродске ракете ни торпеда” и да не би „окарактерисао став Америчке 5. флоте као страх од ових малих чамаца”.
Дана 29. јуна, командант Иранске револуционарне гарде, Мохамад Али Џафари, рекао је да ће, ако Израел или САД нападну Иран, затворити мореуз како би изазвао хаос на тржиштима нафте. Косгриф је упозорио да би се таква иранска акција сматрала чином рата и да САД не би дозволиле Ирану да држи као таоца трећину светских залиха нафте. Дана 8. јула, Али Ширази, свештенички помоћник средњег нивоа иранског врховног вође ајатолаха Алија Хамнеја, цитиран је како говори Револуционарној гарди: „Ционистички режим врши притисак на званичнике Беле куће да нападну Иран. Ако почине такву глупост, Тел Авив и амерички бродови у Персијском заливу биће прве иранске мете и биће спаљени.”