мини|Гистав Доре: Дореова енглеска Библија, „Јов сазнаје за своје несреће” (Јов 1:1–22)

Природно зло је зло за које се „ниједан небожански чинилац не може сматрати морално одговорним” и које првенствено произлази из деловања природних закона. Дефинише се насупрот моралном злу, које је непосредно „изазвано људским деловањем”. У хришћанској теологији природно зло често се разматра као приговор одбрани слободне воље у оквиру теолошког проблема зла. Према том аргументу, одбрана слободне воље може да оправда само постојање моралног зла у светлу постојања сведоброг бога, док природно зло остаје необјашњено. Стога поједини атеисти тврде да постојање природног зла доводи у питање веровање у постојање, сведоброту или свемоћ Бога, односно било ког божанства.

Неки хришћански теолози одговарају да је природно зло посредна последица првородног греха, као што су то и морална зла. Други теолози чак тврде да природно зло непосредно изазивају демонски чиниоци.

Природа природног зла

Морално зло је последица деловања починиоца, обично особе која се одаје пороку, било намерно било из немара. Природно зло има само жртве и уопштено се сматра последицом природних процеса. Тако одређено „зло” представља зло једино из перспективе оних који су њиме погођени и који га доживљавају као несрећу. Примери обухватају рак, урођене мане, торнада, земљотресе, цунамије, урагане и друге појаве које изазивају патњу, а да притом, по свему судећи, не доносе никакво пратеће добро које би ту патњу ублажило. Такве појаве наносе „зло” жртвама, а да не постоји починилац који би се могао окривити.

У Библији је Бог представљен и као коначни творац и као извршилац, пошто су „Сунце, Месец и звезде, небеска збивања, облаци, роса, мраз, град, муње, киша, снег, грмљавина и ветар подложни Божјој заповести”. Следе примери природних зала која се приписују Богу:

Поплаве: Бог је пустио „потоп на земљу” (Постанак 6:17). Грмљавина, град и муње: Бог „пусти громове и град, и огањ се спусти на земљу” (Излазак 9:23). Земљотрес: Господ ће учинити да се „земља затресе” (Исаија 13:13). Суша и глад: Бог ће зауставити кишу, тако да ни земља ни дрвеће неће давати плодове (Левитска 26:19–20). Шумски пожари: Бог каже: „Реци јужној шуми: ‘Запалићу у теби огањ који ће прождрети свако зелено и свако суво дрво’” (Језекиљ 20:47).

Међутим, поједини теолози наглашавају да, иако је Бог коначни узрочник, природно зло у стварности непосредно изазивају Сатана и његови демони. Као пример наводи се начин на који је Сатана у Књизи о Јову представљен као непосредни узрочник Јовове патње.

Традиционални теизам, на пример учење Томе Аквинског, разликује Божју вољу од Божјег допуштења, тврдећи да Бог допушта зло, али га не жели. Ово разликовање прихватају и поједини савремени заговорници отвореног теизма, попут Грегорија А. Бојда, који пише: „Божанска доброта не контролише зло у потпуности, нити га у било ком смислу жели.”

Аквински је то делимично објаснио разликовањем примарне и секундарне узрочности, при чему је Бог примарни, односно трансцендентни узрок света, али није секундарни, односно иманентни узрок свега што се у њему догађа. Оваква тумачења објашњавају присуство природног зла причом о паду човека, који није утицао само на људе него и на природу (Постанак 3:16–19).

Теолог Дејвид Бентли Харт тврди да је „природно зло последица света који је пао у смрт” и наводи да се у хришћанској традицији „свет какав јесте” не прихвата једноставно као такав, већ као „сломљен и сеновит остатак онога што је требало да буде”. Његово схватање човековог пада, међутим, подразумева ванвременски пад: „Очигледно је да се то удаљавање од божанског, где год или кад год да се догодило, није збило унутар земаљске историје”, као и да је „овај свет, онакав каквим га познајемо, од Великог праска до данас, свет смрти”.

Нарочито од времена реформације, оспоравано је разликовање Божје воље и Божјег допуштења, као и примарне и секундарне узрочности, посебно у учењу Жана Калвина. Међу савременим наследницима ове традиције, Марк Р. Талбот приписује зло Богу: „Божје предодређење крајњи је разлог због којег све настаје, укључујући постојање свих злих људи и ствари, као и појаву свих злих поступака или догађаја.” Таква схватања потпуног Божјег предодређења и непосредног хтења свега што се догађа воде ка учењима о двострукој предестинацији и ограниченом искупљењу.

Природно и морално зло

Жан-Жак Русо је на Волтерову критику оптимиста одговорио указујући на то да вредносни суд неопходан да би се земљотрес у Лисабону 1755. године прогласио природним злом занемарује чињеницу да су људски подухвати изградње и организације Лисабона такође допринели описаним страхотама, јер су повећали размере страдања. Најзад, велики део смртних случајева проузроковали су рушење зграда, пожари и велика збијеност становништва.

Питање да ли су природне катастрофе, попут урагана, природно или морално зло постало је сложеније услед нових сазнања о утицају глобалног загревања и људског колективног деловања на догађаје за које се раније сматрало да су изван људске контроле. Ипак, природне катастрофе, као што су земљотреси, вулканске ерупције, цунамији, поплаве, пожари и болести, редовно су се догађале и пре почетка индустријске револуције, коју многи сматрају почетком глобалног загревања, па се не могу приписати људском деловању. Људски поступци, међутим, могу да погоршају штетне последице природних катастрофа.

Светски фонд за природу наводи да је људска активност један од кључних чинилаца који „екстремне временске појаве претварају у теже природне катастрофе”. На пример, човеково „крчење шума и изградња на плавним подручјима” претвара обилне падавине у „разорне поплаве и клизишта”. Када људи оштете приобалне гребене, уклоне мангрове, униште системе дина или искрче приобалне шуме, „екстремни догађаји на обали проузрокују много веће људске жртве и материјалну штету”. Штета коју изазивају цунамији разликује се „у зависности од степена заштите коју пружају гребени и преостале површине под мангровама”.

У Европи је људски развој „допринео учесталијим и редовнијим поплавама”. Приликом земљотреса људи често бивају повређени или страдају због „лоше пројектованих и изграђених објеката”.

У Сједињеним Америчким Државама шумски пожари који уништавају животе и имовину нису „у потпуности природни”. Неке пожаре изазивају људи, док се настала штета понекад увећава изградњом објеката „у удаљеним подручјима подложним пожарима”. Утврђено је да су прашњави услови на западу земље, који „могу проузроковати значајне здравствене проблеме код људи”, „непосредна последица људског деловања, а не део природног система”.

Према томе, постоје докази да су неки облици „природног” зла последица људског деловања, па стога садрже и елемент моралног зла.

Изазов религијском веровању

Природно зло, које се назива и неморалним или необјашњивим злом, јесте појам који се обично употребљава у расправама о проблему зла и теодицеји. Односи се на стања која, посматрана сама по себи, припадају природном свету и независна су од деловања људског делатника.

Многи атеисти тврде да природно зло доказује да Бог не постоји, или барем да не постоји Бог који је истовремено свемоћан и сведобар, јер такво биће не би дозволило да се његовој творевини догоди такво зло. Насупрот томе, према деистичком становишту, Божје посредовање ради спречавања таквих догађаја, као ни било који други вид Божјег посредовања, не представља Божје својство.

Види још

Морално зло Проблем зла Теодицеја Првородни грех Слободна воља Деизам

Референце

Литература

Категорија:Добро и зло Категорија:Проблем зла