Операција промене пола из женског у мушки или операције маскулинизације је скуп хируршких процедура које мењају женске анатомске карактеристике, како би се трансродној особи обезбедиле физичке карактеристике које су прикладније мушком идентитету и функционисању. Код људи који мењају пол из жене у мушкарца, оперативне процедуре се обично изводе у различитим фазама: прво се изводи поткожна мастектомија која се често комбинује са хистеректомијом-оваректомијом (најчешће ендоскопски потпомогнуто). Следећа оперативна процедура се састоји од гениталне трансформације и укључује вагинектомију, реконструкцију хоризонталног дела уретре, скротопластику и реконструкцију пениса, обично са радијалним режњем подлактице (или алтернативом). Након отприлике годину дана, пенисна (ерекцијска) протеза и тестикуларне протезе могу се имплантирати, али тек када се осећај врати на врх пениса. Свака операција на гениталним органима захтева хормонски третман заснован на тестостерону.

Општа разматрања о промени пола Транссексуални пацијенти имају апсолутно уверење да су рођени у погрешном телу и овај озбиљан проблем идентитета резултује великом патњом од раног детињства. Иако тачна етиологија транссексуалности још увек није у потпуности схваћена, највероватније је резултат комбинације различитих биолошких и психолошких фактора. Што се тиче лечења, општеприхваћено је да једина права терапијска опција јесте „прилагођавање тела уму“ (или промена пола) јер је показано да покушај „прилагођавања ума телу“ психотерапијом не ублажава патњу ових пацијената, те да је и погоршава. Промена пола се обично састоји од три фазе: Прве - дијагностичке фазе (углавном уз подршку стручњака за ментално здравље), Друге - фазе хормонске терапије (од стране ендокринолога), према искуству из стварног живота, Треће - фазе операција промене пола, која обухвата: поткожну мастектомију (ПМ), често комбиновану са хистеректомијом/овариектомијом, стварну гениталну трансформацију која се састоји од вагинектомије, реконструкције фиксног дела уретре (ако је изолован, метоидиопластика), скротопластике и фалопластике, и у каснијој фази уметање тестикуларне протезе и/или еректилна протеза.

Поткожна мастектомија мини|Трансродни мушкарац са реконструкцијом грудног коша након зарастања двоструког реза, 2020. Пошто хормонски третман има мали утицај на величину груди, прва (и, вероватно, најважнија) операција која се изводи код трансродне особе која прелази из жене у мушкарца јесте стварање мушких груди помоћу спиналног мишићно-скелетног кортекса. Ова процедура омогућава пацијенту да лакше живи у мушкој улози и тиме олакшава „искуство стварног живота“, што је предуслов за гениталну хирургију.

Циљ спиналног мишићно-скелетног кортекса код пацијента је стварање естетски пријатних мушких груди, што укључује уклањање ткива дојке и вишка коже, смањење и правилно позиционирање брадавице и ареоле, облитерацију инфрамамарног набора и минимизирање ожиљака на зиду грудног коша.

Описано је много различитих техника за постизање ових циљева и већина аутора се слаже да је вишак кож , а не запремина дојки, фактор који треба да одреди одговарајућу технику спиналног мишићно-скелетног кортекса. Недавно је доказан и значај еластичности коже како би се код популације пацијената спречило да лош квалитет коже доведе до погоршања због тога што је пацијент годинама користио „везивање дојки.

Без обзира на технику ( а користи се око пет), изузетно је важно сачувати сву поткожну масноћу приликом дисекције жлезданог ткива са режњева. Ово обезбеђује дебеле режњеве који стварају пријатну контуру. Липосукција је само повремено индицирана латерално да би се постигла потпуна симетрија на крају процедуре. Постоперативно, око грудног коша се поставља циркумферентни еластични завој који се након операције користи укупно 4 до 6 недеља.

Компликације Постоперативне компликације укључују хематом (најчешћи, упркос дренажима и компресионим завојима), некрозу брадавице (делимичну) и формирање апсцеса. Ово наглашава важност постизања добре хемостазе интраоперативно. Мањи хематоми и сероми могу се евакуисати пункцијом, али за веће колекције је потребна хируршка евакуација.

Још једна не тако ретка компликација је одвајање коже од педикуле за неакуларни ацет, које се може оставити да зарасте конзервативним средствима. Изузетни случајеви делимичне или потпуне некрозе брадавице могу захтевати секундарну реконструкцију брадавице. Чак и код пацијенткиња без компликација, ~25% је захтевало додатну процедуру ради побољшања естетских резултата. Вероватноћу додатне естетске корекције треба унапред усагласити разговаром са пацијенткињом. Тетовирање ареоле може се извршити ради депигментације.

Фалопластика мини|Пример промене пола из женског у мушки у првој фази пре глансопластике пениса са ожиљком од трансплантације ткива на левом куку мини|Пример завршене метоидиопластике, укључујући неоуретру и скротопластику, две године након операције. Приликом извођења фалопластике код промене пола, хирург треба да реконструише естетски привлачан неофалус, са ерогеним и тактилним осећајем, који омогућава пацијенту да мокри док стоји и има сексуални однос као природни мушкарац, у једностепеној процедури. Реконструктивна процедура такође треба да обезбеди нормалан скротум, да буде предвидљиво репродуктибилан без функционалног губитка у донорској области и да остави пацијента са минималним ожиљцима или унакажењем.

Упркос мноштву режњева који су коришћени и описани, радијални подлактички део се универзално сматра златним стандардом у реконструкцији пениса.

У највећој серији до сада (скоро 300 пацијената), Монстреј и сарадници су недавно описали техничке аспекте радијалне фалопластике режњем подлактице и степен у којем ова техника приближава критеријуме за идеалну реконструкцију пениса.

За генитоперинеалну трансформацију (вагинектомија, уретрална реконструкција, скротопластика, фалопластика), два хируршка тима оперишу истовремено, при чему се пацијент прво поставља у гинеколошки (литотомијски) положај. У перинеалном подручју, уролог може извршити вагинетомију и продужити уретру са слузокожом између малих усана. Вагинектомија је мукозна колпектомија у којој се уклања слузокожа вагиналне шупљине. Након ексцизије, увек се изводи реконструкција карличног дна како би се спречиле могуће болести попут цистоцеле и ректокеле. Ова реконструкција фиксираног дела уретре комбинује се са скроталном реконструкцијом помоћу два транспозициона режња великих усана, што резултује веома природним изгледом бифидног скротума.

Метоидиопластика Метоидиопластика се изводи након увећања клиториса употребом хормонске заменске терапије, где се неофалус конструише од увећаног клиториса, са или без продужавања уретре како би се омогућило мокрење у стојећем положају. Велике усне се спајају и формирају скротум, у који се могу уметнути протетски тестиси.

Нови неофалус је величине од 4 до 10 цм (просечно око 5,7 см) и има приближан обим палца одрасле особе. Сексуални осећај и еректилна функција су обично потпуно очувани.

Специјализовани метоидиопластика имплантати за пенис могу бити опција код оних који не могу постићи пенетрацију током секса.

Имплантант пениса мини|Импантант пениса Имплантанти пениса се обично користе у фалопластици због немогућности неофалуса да постигне правилну ерекцију. Имплантанти пениса се користе код цисродних мушкараца за лечење еректилне дисфункције и код трансродних мушкараца током операције промене пола из жене у мушкарац.

Иако је исти имплантант пениса коришћен и за цисродне и за трансродне мушкарце, недавно је компанија Zephyr Surgical Implants (Швајцарска) развила специјализоване пенилне имплантате за трансродне мушкарце, како у надуваним, тако и у савитљивим моделима.

Током фалопластике, ткивни режањ који се користи за изградњу неофалуса се омотава око имплантата или у истој операцији или у одвојеним операцијама. Имплантанти пениса се ређе користе у метоидиопластици због начина на који се процес изводи.

Маскулинизација лица Операција маскулинизације лица такође мења анатомске карактеристике како би се постигао изглед који је више усклађен са родним идентитетом. Ово се може постићи: хируршким интервенцијама, које подразумевају реконструкцију чела, носа, горње усне или браде, нехируршким методама, које укључују ињекције за промену изгледа вилице и браде или комбиновањем нехируршке методе са хируршким захватом, када су жељене суптилне промене.

Поред промене структуре лица, трансплантација косе може се користити за постизање трајнијих мушких образаца раста длаке као што су залисци, бркови или брада.

Референце

Категорија:Операције маскулинизације