мини|upright=1.9|Сцена са духовима, коју је насликао Х. М. Брок за прву обнову Опере Д'Ојли Карт из 1921. године
Радигор, или Вештичја клетва (), првобитно названа Радигор (), јесте комична опера у два чина, са музиком коју је компоновао Артур Саливан и либретом чији је аутор В. С. Гилберт. То је једна од Савојских опера и десета од четрнаест комичних опера које су заједно написали Гилберт и Саливан. Први пут ју је извела Опера Д'Ојли Карт у позоришту Савој у Лондону 22. јануара 1887. године.
Премијера није била у потпуности успешна, јер су критичари и публика сматрали да Радигор (како се тада звао) није био на нивоу свог претходника, опере Микадо. Након неких промена, укључујући промену правописа у наслову, дело је достигло 288 извођења. Представа је била профитабилна,Information from the book Tit-Willow or Notes and Jottings on Gilbert and Sullivan Operas () by Guy H. and Claude A. Walmisley (Privately Printed, Undated, early 20th century) а критике нису биле све лоше. На пример, часопис The Illustrated London News похвалио је рад и Гилберта и, посебно, Саливана: „Сер Артур Саливан је изузетно успео како у изражавању префињених осећања тако и у комичном хумору. У првом случају преовладава шарм грациозне мелодије; док у другом, музика најгротескнијих ситуација одише забавом.”"Music: The New Comic Opera at the Savoy", The Illustrated London News, 29. 1. 1887.,
Било је даљих промена и скраћивања, укључујући нову увертиру, када је Руперт Д'Ојли Карт обновио Радигор након Првог светског рата. Иако никада није доносила велику зараду, опера је остала на репертоару све до затварања компаније 1982. године. Обнова поводом стогодишњице у позоришту Садлерс Велс у Лондону вратила је оперу готово у њено првобитно стање са премијере. Године 2000, Oxford University Press је објавио научно издање партитуре и либрета, које је уредио проучавалац Саливановог дела Дејвид Расел Хјум. Ово издање у највећој могућој мери враћа дело у стање у којем су га аутори оставили и укључује опсежан увод који објашњава многе промене, са додацима који садрже нешто музике избрисане рано током извођења. Након истека британских ауторских права на дела Гилберта и Саливана 1961. године, а посебно од продукције и снимања Садлерс Велса, различити редитељи су експериментисали са враћањем дела или целог исеченог материјала уместо верзије Опере Д'Ојли Карт из 1920-их.
Позадина мини|upright=1.2|Илустрација Амедеа Форестјеа у часопису The Illustrated London News, пре промене имена опере Након што је Микадо премијерно изведен 1885. године, Гилберт је, као и обично, одмах почео да размишља о проналажењу теме за следећу оперу. Неке од елемената радње Радигора Гилберт је увео у својој ранијој једночинки Пре много векова (1869), укључујући причу о злом претку и мотив предака који излазе из својих портрета. Опера Вампир Хајнриха Маршнера из 1828. године укључује лорда Рутвена који мора да отме и жртвује три девојке или ће умрети.Charnell-White, Michael. "The Black Arts", The Musical Times, July 1992, Мештани тврде да су преци Маргатројдових у Радигору базирани на породици Маргатројд из Ист Ридлсден хола у Западном Јоркширу.Article claiming that Murgatroyd family of East Riddlesden Hall is basis for Ruddigore's Murgatroyds. See also this. Према његовим биографима, Сиднију Дарку и Роуланду Греју, Гилберт се такође ослањао на неке своје раније стихове, Баб баладе, за поједине елементе радње. Песма „I know a youth who loves a little maid” може се пратити до баладе „The Modest Couple”, у којој су веома стидљиви и пристојни Питер и Сара верени, али оклевају да се рукују или седну једно поред другог.Dark and Grey, Песма сера Родерика из другог чина „When the night wind howls” имала је свог претходника у једном од Гилбертових стихова објављених у часопису Фан 1869. године:
Лепи духу, дођи! Месец се буди, Сова весело хуче из свог грма, Разиграни слепи миш лети. Дођи, вини се до оних тихих облака; Етар врви од људи у покрову: Летићемо са лаганим гомилама духова, Ти облачна, лепљива ствари!"The Ghost to his Ladye Love", Fun, vol. IX, 14. 8. 1869.
Опера такође укључује и пародира елементе мелодраме, популарне у позоришту Аделфи. Ту су претерано лепо васпитана, сиромашна, али врлинама богата хероина, зликовац који отима девојку, прерушени херој и његов верни стари слуга који сања о данима њихове бивше славе, подмукли морнар који тврди да следи своје срце, дивља, луда девојка, хвалисавост ватреног патриотизма, духови који оживљавају да би спровели породичну клетву,Иако је драматична музика духова постала популарна карактеристика продукција Радигора, В. С. Гилберт је написао да би волео да је музика била комичнија. Видети Stedman, и тако даље. Али Гилберт, у свом уобичајеном изокренутом стилу, окреће моралне апсолуте мелодраме наглавачке: херој постаје зао, зликовац постаје добар, а врлинама богата девојка мења веренике у трен ока. Духови се враћају у живот, осујећујући клетву, и све се срећно завршава.
Саливан је одлагао компоновање музике за Радигор током већег дела 1886. године. Обавезао се на тежак распоред дириговања и да ће компоновати кантату, Златна легенда, за тријенални Музички фестивал у Лидсу у октобру 1886. године.Jacobs, pp. 226 and 245 Такође је пратио Фани Роналдс на бројне друштвене догађаје. На срећу, Микадо се још увек снажно приказивао, и Саливан је убедио Гилберта да одложи продукцију Радигора. Ипак, прионуо је на посао почетком новембра, а пробе за премијеру опере у Опери Д'Ојли Карт почеле су у децембру. Током сцене са духовима у другом чину, било би немогуће да глумачка екипа види Саливанову диригентску палицу када је позорница замрачена због реинкарнације предака. Пронађено је технолошко решење: Саливан је користио стаклену палицу која је садржала платинасту жицу која је светлела тамноцрвено.
Опера је наишла на извесне критике публике на отварању 22. јануара 1887, а један критичар се запитао да ли либрето показује „знакове опадања моћи аутора”. , 1. 2. 1887., 17, pp. 41–42, retrieved 17. 6. 2008. Након серије извођења која је била краћа од било које раније опере Гилберта и Саливана премијерно приказане у Савоју, са изузетком Принцезе Иде, Радигор је затворен у новембру 1887. како би се направило места за обнову опере Х.М.С. Пинафор. Да би се омогућила припрема за обнову ранијег дела у Савоју, последња два извођења Радигора одржана су у Кристалној палати, 8. и 9. новембра."At the Play", Обзервер, 6. 11. 1887., p. 2; and The Times, 8. 11. 1887., Радигор није био обнављан за живота композитора или либретисте, али га је обновио Д'Ојли Карт 1920. године, остао је на њиховом редовном репертоару и поново се придружио редовном репертоару многих компанија које изводе дела Гилберта и Саливана.
Улоге десно|мини|300px|Ричард, Роуз и Робин Смртници Сер Рутвен Маргатројд, прерушен у Робина Оукапла, младог фармера (комични баритон) Ричард Донтлес, његов побратим – морнар (тенор) Сер Деспард Маргатројд од Радигора, зли баронет (бас-баритон или баритон) Стари Адам Гудхарт, Робинов верни слуга (бас) Роуз Мејбуд, сеоска девојка (сопран) Луда Маргарет (мецосопран) Дама Хана, Роузина тетка (контраалт) Зора, професионална деверуша (сопран) Рут, професионална деверуша (говорна улога/хор) Хор професионалних деверуша, сељана, момака и шминкера
Духови Сер Руперт Маргатројд, први баронетИако је осам духова именовано у списку лица, само Сер Родерик заправо има специфичну улогу у либрету. У коначној верзији либрета, постоји осам кратких линија дијалога додељених од „1. духа” до „4. духа”, при чему сваки нумерисани дух говори два пута. Бискуп има малу количину додатног посла у сценским упутствима. Према издању Oxford University Press (Hulme (ed.), 2000), Сер Руперту су додељене две кратке линије дијалога; свим осталим именованим духовима из хора (од Сер Џаспера до Сер Мервина) додељена је по једна линија. Сер Џаспер Маргатројд, трећи баронет Сер Лајонел Маргатројд, шести баронет Сер Конрад Маргатројд, дванаести баронет Сер Дезмонд Маргатројд, шеснаести баронет Сер Гилберт Маргатројд, осамнаести баронет Сер Мервин Маргатројд, двадесети баронет Сер Родерик Маргатројд, двадесет први баронет (бас-баритон) Хор предака
Синопсис
Први чин лево|мини|Робин и Роуз У граду Редеринг, у Корнволу, хор професионалних деверуша брине што у последњих шест месеци није било ниједног венчања. Сви прихватљиви младићи надају се заједници са Роуз Мејбуд, најлепшом девојком у селу, али су превише стидљиви да јој приђу. Очајне деверуше питају Роузину тетку, Даму Хану, да ли би размислила о удаји, али она се заветовала да ће заувек остати сама. Много година раније, била је верена за „младића налик богу” за кога се испоставило да је Сер Родерик Маргатројд, један од злих баронета од Радигора. Тек на дан свог венчања открила је његов прави идентитет.
Дама Хана прича деверушама о клетви Радигора. Пре много векова, Сер Руперт Маргатројд, први баронет од Радигора, прогонио је вештице. Једна од његових жртава, док су је спаљивали на ломачи, проклела је све будуће баронете од Радигора да сваки дан почине злочин или да нестану у незамисливим мукама. Сваки баронет од Радигора од тада је пао под утицај клетве, и умро у мукама чим више није могао да се натера да настави живот испуњен злочинима.
Након што ужаснуте деверуше оду, Дама Хана поздравља своју нећакињу, Роуз, и пита да ли у селу постоји неки младић којег би могла да воли. Роуз, која своје идеје о добру и злу узима из књиге бонтона, одговара да су сви младићи које сретне или превише неваспитани или превише стидљиви. Дама Хана посебно пита за Робина Оукапла, честитог фармера, али Роуз одговара да је превише несигуран да би јој пришао, а правила бонтона јој забрањују да говори док јој се неко не обрати. Робин улази, тврдећи да тражи савет од Роуз о „пријатељу” који је заљубљен. Роуз каже да и она има таквог пријатеља, али Робин је превише стидљив да би схватио наговештај. Роузина оданост бонтону спречава је да направи први корак, и тако се растају.
лево|мини|upright|Дервард Лели као Донтлес Стари Адам, Робинов верни слуга, стиже и ословљава Робина као Сер Рутвена (изговара се „Ривен”) Маргатројда. Робин открива да је он заиста Сер Рутвен, након што је побегао од куће пре двадесет година како би избегао наслеђивање титуле баронета од Радигора и пратеће клетве. Говори Адаму да никада не открива његов прави идентитет. Сада стиже Ричард Донтлес, Робинов побратим, након десет година на мору. Робин му говори да се плаши да изјави љубав Роуз, а Ричард нуди да разговара са њом у његово име. Када Ричард види Роуз, међутим, и сам се заљубљује у њу и одмах је проси. Након што се консултовала са својом књигом бонтона, Роуз прихвата.Књига бонтона је пародија на мелодраматично средство Библије коју је оставио мртви родитељ, а која се сматра моралним водичем и дословно следи. Роуз тражи самозадовољавајуће одломке из књиге бонтона слично као што библијски буквалиста (или ђаво) проналази погодне одломке у светим списима како би оправдао своје поступке. Видети Bargainnier, Earl F. "Ruddigore, Gilbert's Burlesque of Melodrama", pp. 7–15 at pp. 14–15, Gilbert and Sullivan Papers Presented at the International Conference held at the Универзитет Канзаса in May 1970, Edited by James Helyar. Lawrence, Kansas: University of Kansas Libraries, 1971; and Troost, Linda V. , Theorizing Satire: Essays in Literary Criticism, Brian A. Connery and Kirk Combe (eds.), p. 203 Palgrave Macmillan, 1995 Када Робин сазна шта се десило, указује на многе мане свог побратима кроз низ двосмислених комплимената. Схвативши своју грешку, Роуз раскида веридбу са Ричардом и прихвата Робина.