Такмичарско пењање је облик регулисаног такмичења у пењању по стенама које се одржава у затвореном простору на наменски изграђеним вештачким стенама (раније верзије су се одржавале на спољашњим природним стенама). Три дисциплине такмичарског пењања заснивају се на пењачким активностима као што су тежинско пењање, болдеринг и брзинско пењање. Резултати више дисциплина могу се користити у „комбинованом” формату како би се одредио свеукупни победник (или „комбиновани” победник). Такмичарско пењање се понекад назива „спортско пењање”, што је назив за тежинско пењање по унапред осигураним смеровима, и било је прва пењачка дисциплина у којој су се одржавала такмичења.
У такмичарском тежинском пењању, такмичари почињу на дну унапред осигураног спортско-пењачког смера и пењу се како би додирнули или осигурали највиши могући хват у оквиру задатог временског ограничења из једног покушаја, пазећи да укопчају уже у унапред постављене комплете током успона. У такмичарском болдерингу, такмичари пењу кратке болдер проблеме без ужета, са акцентом на број завршених проблема и број покушаја потребних за то. У такмичарском брзинском пењању, такмичари се утркују у паровима на стандардизованој „брзинској стени” користећи осигуравање одозго („топ роуп”) на аутоматском осигуравању, за што краће време.
Светско пењање (преименовано из ИФСЦ) регулише и организује међународна такмичења у пењању, укључујући двогодишње Светско првенство у пењању и годишњу Светску пењачку серију која се одржава као низ догађаја током године како би се одредио укупни победник. Такмичарско пењање се први пут појавило на Летњим олимпијским играма 2020. у једнократном комбинованом формату по полу, са резултатима заснованим на комбинацији тежинског пењања, болдеринга и брзинског пењања. Пењање на Олимпијским играма 2024. имало је брзинско пењање као самосталну дисциплину, док су тежинско и болдер били комбиновани. Све три дисциплине биће самосталне дисциплине за медаље на Олимпијским играма 2028.
Историја
Такмичарско пењање датира од појаве спортског пењања средином 1980-их, што је врста пењања по стенама где је опрема за осигурање унапред постављена (болтована) у пењачки смер, тако да пењач не мора да брине о својој безбедности током успона. Неки су били суздржани у вези са етиком такмичарског пењања, па је почетком 1985. неколико водећих пењача потписало , одбацујући тај концепт. Међутим, касније 1985. године, прво међународно признато такмичење у пењању одржано је у Спортрочи, које је касније постало годишње такмичење Rock Master. То су била годишња такмичења у тежинском пењању која су се одржавала на отвореном на природним стенама, а њихови први победници били су Штефан Гловач (Stefan Glowacz), Патрик Едланже (Patrick Edlinger) и Катрин Дестивел (Catherine Destivelle).
Током 1988–1989, Француска федерација и Пол Брасе (Paul Brasset) убедили су УИАА (UIAA) да регулише и администрира такмичарско пењање; договорено је да се догађаји одржавају на затвореним вештачким стенама и да њима управља подгрупа УИАА позната као Међународни савет за такмичарско пењање (ICC). Године 1989. одржан је први Светски куп у пењању у организацији УИАА кроз седам догађаја широм света. Године 1991. у Франкфурту је одржано прво двогодишње Светско првенство у пењању. Године 1992. у Базелу је одржано прво Светско првенство за младе у пењању. Године 1998. болдеринг и брзинско пењање додати су поред тежинског пењања на такмичењима УИАА. Године 2005, такмичарско пењање је додато на програм Светских игара. У периоду 2006–2007, УИАА-ИЦЦ је препустио управљање такмичарским пењањем новоформираној Међународној федерацији за спортско пењање (ИФСЦ), коју је Међународни олимпијски комитет привремено признао; 2026. године ИФСЦ је преименован у Светско пењање (WC).
У августу 2016. године, МОК је најавио да ће такмичарско пењање постати спорт на Летњим олимпијским играма 2020., али да ће тежинско, болдер и брзинско пењање бити спојени у једну дисциплину за медаљу; ово је изазвало незадовољство, али је омогућило да максималан број дисциплина буде присутан на Олимпијади. Од 3. до 6. августа 2021, Алберто Хинес Лопез (Alberto Ginés López) и Јања Гарнбрет (Janja Garnbret) освојили су прве златне медаље у олимпијском пењању за мушкарце и жене на Олимпијским играма у Токију, у новоуведеној комбинованој дисциплини која се састојала од све три дисциплине.
Након Олимпијских игара у Токију, најављено је да ће Олимпијске игре у Паризу 2024. комбиновати само тежинско пењање и болдеринг у једну дисциплину за медаљу, док ће брзинско пењање бити самостална дисциплина. У априлу 2025. године, МОК је објавио да ће све три дисциплине такмичарског пењања — тежинско, болдеринг и брзинско — бити појединачне дисциплине за медаљу на Летњим олимпијским играма 2028, чиме се такмичарско пењање на Олимпијским играма усклађује са форматом Светског пењања.
Дисциплине
Такмичарско тежинско пењање
мини|лево|Јања Гарнбрет, током тежинског пењања са укопчаним комплетом, на Светском првенству у пењању 2016. У такмичарском тежинском пењању, такмичари имају 6 минута да испењу 15 метара дуг, изазован и обично знатно превисан унапред осигуран спортско-пењачки смер (са унапред постављеним комплетима за њихову заштиту), који је конструисао постављач смерова. Ради сопствене безбедности, такмичари морају укопчавати своје сигурносно уже у различите комплете (који су причвршћени за клинове) док напредују кроз смер; неукопчавање у комплет завршава њихов успон на тој позицији.
У ширем спорту пењања по стенама, унапред осигурани смерови за тежинско пењање познати су као спортски смерови (за разлику од традиционалног пењања, где пењач поставља опрему за осигурање коју вади док напредује кроз смер). Међутим, уноси забуну то што се „такмичарско пењање” понекад такође назива „спортско пењање”, иако обухвата и болдеринг и брзинско пењање.
Пењачу је дозвољен само један покушај успона на смер. Његов резултат се одређује бројем највишег вештачког хвата који је „исконтролисао” пре пада (тј. сви вештачки хвати на стени су нумерисани, почевши од броја 1 на дну); ако је уз то „искористио” тај хват да направи контролисан покрет ка следећем хвату пре пада, његовом резултату се додаје знак „+”. На пример, пад док се пењач држи за хват 34, приликом посезања за хватом 35, доноси резултат „34+”.
Између рунди, такмичарима се заједно даје 6 минута да прегледају — али не и да покушају или вежбају — следећи смер. Након кратког прегледа, они се држе у зони изолације како би их спречили да посматрају друге такмичаре на смеру и прикупљају информације о смеру (бета) (што би им помогло да флешују смер); они на тај начин ефективно пењу вештачки смер онсајт (на поглед), што је најтежи начин да се савлада нови смер.
Такмичарски болдеринг
мини|Болдеринг на Светском купу 2017. у Минхену У такмичарском болдерингу, такмичари морају да „реше” више кратких болдер проблема од 4,5 метара током задатог временског периода, са што мање падова. За разлику од тежинског пењања, ови болдер проблеми су комплекснији, али сваки проблем се може покушати више пута – уз поновљене падове – у оквиру одређеног временског ограничења (обично 5 минута у квалификацијама и 4 минута у финалу). Као и код сваког болдеринга, такмичари не користе уже нити било какву опрему за осигурање, већ струњаче које су постављене на тло ради безбедности.
Сваки појединачни болдер проблем има званичну стартну позицију са прописаним положајима за сва четири екстремитета такмичара на почетку проблема. Сматра се да је такмичар завршио болдер проблем када постави обе руке на јасно означен завршни хват („топ”) и задржи га довољно дуго да добије потврду од судије. Поред завршног хвата, на средини проблема се налазе „зонски хвати” („зоне”), који, ако се осигурају, доносе пола поена, у случају да такмичар не освоји цео поен завршетком проблема.
Као и код такмичарског тежинском пењању, такмичари не могу да виде покушаје једни других који би им помогли да сазнају информације о смеру. Резултат пењача се одређује на основу укупног броја „топираних” (завршених) смерова, броја достигнутих „зона” и броја потребних покушаја. Од 2026. године, завршен успон доноси пењачу 25 поена, достигнут зонски хват доноси 10 поена, а 0,1 поен се одузима за сваки неуспешан покушај. Након завршетка свих успона, бодови се сабирају, а такмичар са највећим бројем бодова је победник.
Такмичарско брзинско пењање
мини|Марћин Ђењски (Marcin Dzieński, стаза А) побеђује Владислава Деулина (стаза Б) у финалу за бронзану медаљу на Европском првенству 2020. У такмичарском брзинском пењању, такмичари морају да се попну на 15 метара високу, благо превисну, стандардизовану пењачку стену, где су, за разлику од тежинског пењања или болдеринга, хвати увек потпуно исте величине и постављени на тачно истом месту. Како је нагласак на брзини, пењачи немају времена да се укопчавају у комплете (као код такмичарског тежинског пењања), већ уместо тога користе аутоматско осигуравање одозго („топ роуп”) ради заштите.
У квалификацијама, такмичари се утркују у паровима у стази А и стази Б, међутим, они се не тркају једни против других, већ против штоперице. Сваки такмичар током квалификација пење два пута — по једном у свакој стази — а осам најбржих такмичара, на основу свог најбољег времена, пролази у финале. У финалу, такмичари се утркују једни против других у елиминационим рундама, при чему победник, без обзира на време, пролази даље све док се не одлучи коначни победник.
Комбиновани формати Током година, две различите комбинације дисциплина чиниле су комбиновани формат. Оне могу бити одржане као додатна такмичења или се израчунавати на основу резултата из других догађаја. ИФСЦ је од 2017. до 2021. комбиновао све три дисциплине у једно такмичење, након чега су издвојили брзинско пењање, али су болдер и тежинско задржали у комбинованом формату.
Трострука комбинација Како је спортском пењању додељена само једна медаља по полу на олимпијском дебију 2020. године, ИФСЦ је одлучио да споји тежинско, болдер и брзинско пењање у јединствен формат, први пут одржан на Светском првенству за младе 2017. Појединачне рунде су се бодовале као и обично. За укупни резултат, рангови спортисте у сваком од три такмичења су се множили, а такмичар са најнижим резултатом био је победник.
Болдер и тежинско (Олимпијске игре 2024) За Олимпијске игре 2024. додељене су две медаље по полу. Брзинско пењање је сада одвојено од такмичења у Болдеру и тежинском пењању.
Сваки од четири болдера има две зоне које вреде 5 и 10 поена респективно, и топ (завршетак) који вреди 25 поена. Поени се додељују за највиши хват који је пењач исконтролисао, минус 0,1 поен за сваки покушај потребан да се стигне до тог хвата. На смеру за тежинско пењање, последњих десет хвати са врха вреде по 4 поена сваки, 10 пре њих по 3 поена итд. Ако се последњи достигнути хват не само исконтролише, већ се искористи за напредовање дуж смера, скору се додаје 0,1 поен. Резултати сваке рунде се сабирају, а такмичар са највећим бројем поена је победник.
Значајна такмичења
Светско пењање
Најважнија такмичења у пењању администрира Светско пењање (раније звано ИФСЦ):
Светско првенство у пењању (раније, Светско првенство у пењању ИФСЦ), двогодишњи догађај (тј. сваке две године), за мушке и женске пењаче, са медаљама које се додељују у четири дисциплине: тежинско пењање, болдеринг, брзинско пењање и комбиновано (од прве три). Светска пењачка серија (раније, Светски куп у пењању ИФСЦ), годишње такмичење, распоређено кроз неколико појединачних догађаја који се одржавају на локацијама широм света током године, за мушке и женске пењаче са медаљама које се додељују на финалном догађају укупним победницима у свим догађајима у четири дисциплине: тежинско пењање, болдеринг, брзинско пењање и комбиновано.
Олимпијске игре десно|200п|мини|Пиктограм за Спортско пењање на Летњим олимпијским играма