Акумулација капитала је динамика која мотивише тежњу за профитом, укључујући инвестирање новца или било ког финансијског средства са циљем повећања почетне монетарне вредности тог средства као финансијског приноса, било у облику профита, ренте, камате, тантијема или капиталне добити. Циљ акумулације капитала је стварање новог фиксног капитала и обртног капитала, проширење и модернизација постојећих, раст материјалне основе социокултурних активности, као и стварање неопходних ресурса за резерве и осигурање. Процес акумулације капитала чини основу капитализма и једна је од дефинишућих карактеристика капиталистичког економског система.Richards, Howard (2013). „Unbounded Organization and the Future of Socialism”. Education as Change. 17 (2): 229—242. „Акумулација капитала је истовремено динамика и логика. То је динамика која мотивише људско деловање, односно тежњу за профитом. То је логика која дефинише рационално доношење одлука, односно оптимизацију профита кроз максимизацију прихода од продаје уз минимизацију трошкова... Овај случај се боље разуме ако се узме у обзир да је акумулација главни покретач (према Марксу, непроменљиви пратилац и практично дефиниција) капитализма.”Capital, Encyclopedia on Marxists.org: http://marxists.org/glossary/terms/c/a.htm#capital

Дефиниција

У економији и рачуноводству, акумулација капитала се често поистовећује са инвестирањем профита или уштеђевине, посебно у реална капитална добра. Концентрација и централизација капитала су два резултата такве акумулације (види испод).

Акумулација капитала се обично односи на:

Стварне инвестиције у опипљива средства за производњу, као што су аквизиције, истраживање и развој итд., што може повећати проток капитала. Инвестиције у финансијску имовину представљену на папиру, која доноси профит, камату, ренту, тантијеме, накнаде или капиталне добитке. Инвестиције у непродуктивну физичку имовину, попут стамбених некретнина или уметничких дела, чија вредност расте.

и шире на:

Људски капитал, тј. ново образовање и обуку који повећавају вештине (потенцијалне) радне снаге, што може повећати зараде од рада. Друштвени капитал, тј. богатство и производни капацитет који људи у друштву поседују заједно, а не као појединци или корпорације.

Како нефинансијска, тако и финансијска акумулација капитала обично су потребне за економски раст, будући да додатна производња углавном захтева додатна средства за проширење обима производње. Паметнија и продуктивнија организација производње такође може повећати производњу без повећања капитала. Капитал се може створити без додатних инвестиција кроз изуме или побољшану организацију која повећава продуктивност, открића нових средстава (нафта, злато, минерали итд.), продају имовине итд.

У модерној макроекономији и економетрији чешће се користи термин формирање капитала уместо „акумулације”, иако се Конференција Уједињених нација о трговини и развоју (УНКТАД) данас ипак користи термином „акумулација”. Овај израз се повремено користи и у националним рачунима.

Мерење акумулације Акумулација се може мерити као монетарна вредност инвестиција, износ дохотка који се реинвестира или као промена у вредности имовине у власништву (повећање вредности капиталног фонда). Користећи компанијске билансе стања, пореске податке и директне статистичке анкете као основу, државни статистичари процењују укупне инвестиције и имовину за потребе националних рачуна, националног платног биланса и статистике токова средстава. Обично централне банке и трезори пружају тумачења и анализе ових економских података. Стандардни економски индикатори укључују формирање капитала, бруто формирање фиксног капитала, фиксни капитал, богатство домаћинстава у имовини и стране директне инвестиције.

Модели раста вођени потражњом У макроекономији, пратећи Харод-Домаров модел, стопа штедње () и капитални коефицијент () сматрају се кључним факторима за акумулацију и раст, под претпоставком да се сва штедња користи за финансирање фиксних инвестиција. Стопа раста реалног фонда фиксног капитала () је:

где је реални национални доходак. Ако је однос капитала и аутпута (производње) или капитални коефицијент () константан, стопа раста једнака је стопи раста . Ово је одређено са (однос нето фиксних инвестиција или штедње према ) и .

Држава може, на пример, уштедети и инвестирати 12% свог националног дохотка, а ако је капитални коефицијент 4:1 (тј. 4 милијарде долара се мора инвестирати да би се национални доходак повећао за 1 милијарду), стопа раста националног дохотка могла би бити 3% годишње. Међутим, како истиче кејнзијанска економија, штедња не значи аутоматски и инвестирање (јер се ликвидна средства могу на пример гомилати). Инвестиције такође не морају увек бити инвестиције у фиксни капитал (види изнад).

Под претпоставком да обрт укупног инвестираног производног капитала остаје константан, пропорција укупних инвестиција која само одржава фонд укупног капитала, уместо да га проширује, типично ће се повећавати како укупни фонд расте. Стопа раста доходака и нето нових инвестиција мора тада такође да расте, како би се убрзао раст капиталног фонда. Једноставно речено, што капитал више расте, потребно је више капитала да би се његов раст наставио, а тржишта се морају све више ширити.

Хародов модел има проблем нестабилне статичке равнотеже, јер ако стопа раста није једнака Хародовој загарантованој стопи, производња ће тежити екстремним тачкама (бесконачна или нулта производња).Serrano, F., Freitas, F., & Bhering, G. The Trouble with Harrod: the fundamental instability of the warranted rate in the light of the Sraffian Supermultiplier. Неокалекијански модели не пате од Хародове нестабилности, али не успевају да обезбеде динамику конвергенције ефективне искоришћености капацитета ка планираној искоришћености капацитета.Fagundes, L., & Freitas, F. (2017). The Role of Autonomous Non-Capacity Creating Expenditures in Recent Kaleckian Growth Models: An Assessment from the Perspective of the Sraffian Supermultiplier Model. С друге стране, модел срафијанског супермултипликатора обезбеђује статички стабилну равнотежу и конвергенцију ка планираној искоришћености капацитета. Модел срафијанског супермултипликатора се разликује од Хародовог модела јер инвестиције сматра индукованим, а не аутономним. Аутономне компоненте у овом моделу су аутономни издаци који не стварају капацитете, као што су извоз, потрошња вођена кредитима и јавна потрошња. Стопа раста ових издатака одређује дугорочну стопу акумулације капитала и раста производа.

Марксистички концепт

Карл Маркс је позајмио идеју акумулације капитала или концентрације капитала од раних социјалистичких писаца као што су Шарл Фурије, Луј Блан, Виктор Консидеран и Константен Пекер. У Марксовој критици политичке економије, акумулација капитала је операција којом се профит реинвестира у економију, повећавајући укупну количину капитала. Маркс је капитал схватао као вредност која се шири; он се посматра као сума капитала, обично изражена у новцу, која се кроз људски рад трансформише у већу вредност и извлачи као профит. Овде се капитал суштински дефинише као вредност економске или комерцијалне имовине коју капиталисти користе да би добили додатну вредност (вишак вредности). Ово захтева имовинске односе који омогућавају присвајање и поседовање вредних добара, као и успостављање трговинских права. Маркс је тврдио да капитал има тенденцију ка концентрацији и централизацији у рукама најбогатијих капиталиста.

Према марксизму, током периода стагнације у капитализму, процес акумулације је све више оријентисан ка инвестицијама у војне и безбедносне снаге, некретнине, финансијске шпекулације и луксузну потрошњу. У том случају, приходи од производње која додаје вредност ће опасти у корист прихода од камата, ренти и пореза, што за последицу има повећање нивоа трајне незапослености. Акумулација капитала кроз средства за производњу у марксистичкој мисли доводи до формирања буржоазије.

„Акумулација капитала” се понекад у марксистичким списима односи и на репродукцију капиталистичких друштвених односа (институција) у већем обиму током времена, тј. на повећање величине пролетаријата и богатства које поседује буржоазија. У првом тому Капитала, Маркс је илустровао ову идеју позивајући се на теорију колонизације Едварда Гибона Вејкфилда, и даље се осврће на „фетишизам капитала” који достиже свој врхунац са каматоносним капиталом, због начина на који изгледа да капитал расте готово сам од себе.

Марксистичка анализа акумулације капитала и развоја капитализма идентификује системске проблеме у овом процесу који настају са експанзијом производних снага. Криза прекомерне акумулације капитала настаје када је профитна стопа већа од стопе нових профитабилних могућности за инвестирање у економији, што произилази из повећане продуктивности услед растућег органског састава капитала (виши однос уложених средстава у капитал у односу на уложена средства у рад). То смањује укупни фонд за плате, доводећи до стагнације плата и високих стопа незапослености за радничку класу, док вишак профита тражи нове профитабилне инвестиционе прилике. Маркс је веровао да ће овај циклични процес бити основни узрок распада капитализма и његове замене социјализмом, који би функционисао према другачијој економској динамици. Анахисти сматрају да држава увек одржава облик акумулације капитала у корист елите, чак и у самопроглашеним социјалистичким државама, и да би ради истинске једнакости држава требало да буде укинута.

Ефекти Ефекти акумулације богатства резултирају повећаном штедњом за појединца. Ако се економски раст неравномерно расподели међу различитим групама становништва, долази до неједнакости у богатству. Екстремна неједнакост у богатству може резултирати олигархијом, у којој супербогати појединци држе највећи део моћи и новца у друштву.

Види још

Богати постају богатији, а сиромашни сиромашнији Вишак вредности Вредносно инвестирање Друштвена репродукција Инвестиционо-специфичан технолошки напредак Историја капиталистичке теорије Капиталистички начин производње Константни и варијабилни капитал Култура капитализма Матејев ефекат Милосрђе (пракса) Модел двојног сектора Незарађени приход Неједнака размена Односи производње Органска криза Пословни циклус Преференцијално везивање Примитивна социјалистичка акумулација Принос на капитал Приход од имовине Продуктивни и непродуктивни рад Пролетаризација Проста робна производња Рачуноводство константне куповне моћи Робни фетишизам Унутрашње контрадикције акумулације капитала Цене производње

Референце

Литература

Филипс Армстронг, Ендру Глин и Џон Харисон, Капитализам од Другог светског рата (Capitalism since World War II). Капитал: 1. том, део 7 и 2. том, део 3. Еколошка криза: Истраживање граница националног развоја (Environmental Crisis: An Inquiry into the Limits of National Development). Армонк: M.E. Sharpe, 1992.

Спољашње везе Раст, акумулација, криза: са новим макроекономским подацима за Шведску 1800—2000. (аутор: Родни Едвинсон) Дејвид Харви, Читање Марксовог Капитала, Читање Марксовог Капитала - Час 11, Поглавље 25, Општи закон капиталистичке акумулације (видео предавање)

Категорија:Капитал Категорија:Марксистичка економија Категорија:Капитализам