Национални обавештајни програми, а самим тим и укупни одбрамбени системи нација, рањиви су на нападе. Улога безбедности обавештајног циклуса је да заштити процес отелотворен у обавештајном циклусу, као и оно што он брани. Бројне дисциплине су укључене у заштиту обавештајног циклуса. Један од изазова је постојање широког спектра потенцијалних претњи, па је процена претње, ако је свеобухватна, веома сложен задатак. Владе покушавају да заштите три ствари: Своје обавештајно особље Своје обавештајне објекте и ресурсе Своје обавештајне операције
Одбрана целокупног обавештајног програма, у најмању руку, подразумева предузимање акција за супротстављање главним дисциплинама техника прикупљања обавештајних података: Обавештајни рад на основу људских извора (HUMINT) Електронско извиђање (SIGINT) Сликовно извиђање (IMINT) Обавештајни рад на основу мерења и потписа (MASINT) Технички обавештајни рад (TECHINT) Обавештајни рад на основу отворених извора (OSINT)
Овима се додаје барем једна комплементарна дисциплина, контраобавештајни рад (CI), која, поред одбране наведених шест, може и сама да произведе позитивне обавештајне податке. Већи део, али не све, онога што производи потиче из посебних случајева HUMINT-а.
Прикупљање обавештајних података допуњују и додатне заштитне дисциплине, за које је мало вероватно да ће произвести обавештајне податке: Физичко обезбеђење (PHYSEC) Безбедност особља (PERSEC) Безбедност комуникација (COMSEC) Безбедност информационих система (INFOSEC) Безбедносна класификација Оперативна безбедност (OPSEC) Ове дисциплине, заједно са CI, чине безбедност обавештајног циклуса, која је, заузврат, део управљања обавештајним циклусом. Дисциплине укључене у „позитивну безбедност”, односно мере помоћу којих сопствено друштво прикупља информације о својој стварној или потенцијалној безбедности, допуњују безбедност. На пример, када комуникационо извиђање идентификује одређени радио-предајник као онај који користи само одређена држава, откривање тог предајника унутар сопствене земље указује на присуство шпијуна којег би контраобавештајна служба требало да узме за мету.
Контраобавештајни рад (CI) се односи на напоре које улажу обавештајне организације како би спречиле непријатељске обавештајне организације да успешно прикупљају обавештајне податке против њих. Френк Визнер (Frank Wisner), познати оперативни руководилац ЦИА-е, рекао је за аутобиографију директора централне обавештајне службе Алена В. Далеса (Allen W. Dulles), да Далес „одбацује популарну заблуду да је контраобавештајни рад у суштини негативна и реактивна активност, која се покреће само или углавном као реакција на ситуације које су јој наметнуте и као одговор на иницијативе које покреће противник”. Уместо тога, он сматра да може бити најефикаснија, како у прикупљању информација, тако и у заштити пријатељских обавештајних служби, када креативно, али снажно напада „структуру и особље непријатељских обавештајних служби”. У приручницима америчке војске из 1991. и 1995. године који се баве контраобавештајним радом, CI је имао шири опсег у борби против тадашњих главних дисциплина прикупљања обавештајних података. Иако је MASINT дефинисан као формална дисциплина 1986. године, био је довољно специјализован да се о њему није расправљало у општим контраобавештајним документима у наредних неколико година.
Сва америчка министарства и агенције са обавештајним функцијама одговорни су за сопствену безбедност у иностранству.
У многим владама, одговорност за заштиту обавештајних и војних служби је подељена. Историјски гледано, ЦИА је доделила одговорност за заштиту свог особља и операција својој Канцеларији за безбедност, док је безбедност операција доделила вишеструким групама унутар Оперативне управе: контраобавештајном особљу и регионалној (или функционалној) јединици, као што је Одсек за Совјетску Русију. У једном тренутку, контраобавештајна јединица је деловала прилично аутономно, под вођством Џејмса Хесуса Енглтона (James Jesus Angleton). Касније су оперативни одсеци имали подређене контраобавештајне огранке, као и мање централно контраобавештајно особље. Олдрич Ејмс (Aldrich Ames) је био у Контраобавештајном огранку Европског одсека, где је био одговоран за усмеравање анализе совјетских обавештајних операција. Америчке војне службе су имале сличну и још сложенију поделу.
Неки од свеобухватних задатака CI-ја описују се као: Развој, одржавање и ширење мултидисциплинарних података о претњама и обавештајних досијеа о организацијама, локацијама и појединцима од интереса за CI. Ово укључује побуњеничку и терористичку инфраструктуру и појединце који могу помоћи у мисији CI-ја. Едукација особља у свим областима безбедности. Саставни део овога је мултидисциплинарни брифинг о претњама. Брифинзи могу и требају бити прилагођени, како по обиму, тако и по нивоу класификације. Брифинзи би се затим могли користити за упознавање подржаних команди са природом мултидисциплинарне претње која је усмерена против команде или активности.
Промене у доктрини за заштиту целокупног обавештајног циклуса
Америчка дефиниција контраобавештајног рада се, међутим, сужава, док се чини да се дефиниција оперативне безбедности (OPSEC) проширује. Приручници из раних 1990-их описивали су CI као одговоран за свеукупно откривање и заштиту од претњи обавештајном циклусу. Са изјавама из Националне контраобавештајне стратегије 2005–2007, више није јасно која функција је одговорна за свеукупну заштиту обавештајног циклуса. У овој новијој америчкој доктрини, иако не нужно и у доктринама других земаља, контраобавештајни рад (CI) се сада посматра првенствено као супротстављање људском извиђању (HUMINT) страних обавештајних служби (FIS). FIS је стручни термин који обухвата како нације, тако и ненационалне групе, при чему ове друге укључују терористе или организовани криминал умешан у области које се сматрају основним претњама националној безбедности.
Национална контраобавештајна стратегија из 2005. године наводи мисију CI-ја као: супротстављање терористичким операцијама преузимање предности: заштита критичне одбрамбене технологије поражавање страног порицања и обмањивања изједначавање економских услова информисање при доношењу одлука о националној безбедности изградња националног система CI-ја
Америчка здружена обавештајна доктрина из 2007. године ограничава свој примарни делокруг на контра-HUMINT, што обично укључује и борбу против тероризма. Према овој доктрини није увек јасно ко је одговоран за све претње прикупљањем обавештајних података усмерене против војних или других ресурса. Целокупан обим америчке војне контраобавештајне доктрине премештен је у поверљиву публикацију, Здружену публикацију (JP) 2-01.2, Контраобавештајна и HUMINT подршка здруженим операцијама, тако да је јавности непознато да ли је тај проблем тамо разјашњен.
Противмере за специфичне дисциплине прикупљања
Специфичније противмере против дисциплина прикупљања обавештајних података наведене су у наставку: Улоге CI против дисциплина прикупљања обавештајних података, доктрина из 1995. Дисциплина Офанзивни CI Дефанзивни CI HUMINT Контраизвиђање, офанзивна контрашпијунажа Обмањивање у оперативној безбедности SIGINT Препоруке за кинетички и електронски напад Радио OPSEC, употреба безбедних телефона, SIGSEC, обмањивање IMINT Препоруке за кинетички и електронски напад Обмањивање, OPSEC противмере, обмањивање (мамци, камуфлажа). Ако су доступни, користити SATRAN извештаје о сателитима у прелету ради скривања или заустављања активности током снимања.
Контра-HUMINT Видети додатне детаље о Пројекту Слемер (Project Slammer), који је представљао напор Особља обавештајне заједнице, под руководством директора централне обавештајне службе, да дође до карактеристика за Пројекат Слемер, студију о шпијунажи коју је спонзорисала Обавештајна заједница.
Аспекти физичког обезбеђења, као што су стражарска места и патроле које легитимишу неидентификована лица, свакако помажу у контра-HUMINT-у. Безбедносна едукација, која је такође део OPSEC-а, важна је за овај напор.
Контра-SIGINT
Војне и безбедносне организације ће обезбедити сигурне комуникације и могу надгледати мање безбедне системе, као што су комерцијални телефони или опште интернет везе, како би откриле неприкладно преношење информација преко њих. Едукација о потреби коришћења сигурних комуникација и упутства за њихово правилно коришћење како не би постале рањиве на специјализовано техничко пресретање. Методе које укључују шифровање и безбедност протока саобраћаја могу бити потребне поред, или уместо, специјализованог заштитног оклопа опреме.
Спектар могућих метода у контра-SIGINT-у покрива широк распон онога што је прикладно у зони борбених дејстава до онога што се може урадити у истраживачкој лабораторији. На борбеном крају спектра, ако се непријатељска SIGINT антена за пресретање може циљати, њено темељно бомбардовање и уништавање пратеће електронике дефинитивно ће окончати њену каријеру као SIGINT претње. На нешто мање драматичан начин, може бити изложена електронском нападу, при чему се довољно јаки електромагнетни сигнали усмеравају на њу како би прикрили све пријатељске сигнале, а можда и преоптеретили и уништили електронику SIGINT постројења. SIGINT заштита за пословне зграде може захтевати да просторија буде електронски заштићена.
Контра-IMINT Основни методи супротстављања IMINT-у су знати када ће противник користити снимање против сопствене стране и ометање снимања. У неким ситуацијама, посебно у слободним друштвима, мора се прихватити да јавне зграде увек могу бити предмет фотографисања или других техника.
Противмере укључују постављање визуелне заштите преко осетљивих мета или њихово камуфлирање. Када се супротставља претњама попут шпијунских сателита, познавање њихових орбита може помоћи безбедносном особљу да заустави активности или евентуално покрије осетљиве делове када је сателит у прелету. Ово важи и за снимање из авиона и беспилотних летелица, иако је директније решење њихово обарање, или напад на њихову зону лансирања и подршке, што је опција у време рата.
Контра-OSINT Иако концепт увелико претходи признавању дисциплине OSINT, идеја о цензури материјала директно релевантног за националну безбедност је основна одбрана OSINT-а. У демократским друштвима, чак и у време рата, цензура се мора пажљиво пратити како не би нарушила разумну слободу штампе, али се равнотежа поставља другачије у различитим земљама и у различитим временима.
Сматра се да Британија генерално има веома слободну штампу, али Уједињено Краљевство ипак има систем DA-обавештења (раније D-обавештење). Многи британски новинари сматрају да се овај систем користи поштено, иако ће увек бити расправа. У специфичном контексту контраобавештајног рада, треба напоменути да се Питер Рајт (Peter Wright), бивши високи члан Службе безбедности који је напустио њихову службу без пензије, преселио у Аустралију пре него што је објавио своју књигу Хватач шпијуна (Spycatcher). Иако је већи део књиге био разуман коментар, она је открила неке специфичне и осетљиве технике, као што је Операција Рефтер (Operation RAFTER), начин откривања постојања и подешавања радио-пријемника.
Оперативна безбедност Иако принципи OPSEC-а сежу до самих почетака ратовања, формализација OPSEC-а као америчке доктрине почела је студијом из 1965. године под називом ЉУБИЧАСТИ ЗМАЈ (PURPLE DRAGON), коју је наручио Здружени генералштаб, како би се утврдило како су Северновијетнамци могли да добију рано упозорење о ударима ловаца-бомбардера у оквиру операције КОТРЉАЈУЋИ ГРОМ (ROLLING THUNDER) против Севера и мисијама Б-52 у оквиру операције ЛУЧНА СВЕТЛОСТ (ARC LIGHT) против Југа.
Коришћена методологија састојала се у разматрању које информације би противник морао да зна како би осујетио летове и из којих извора би противник могао прикупити те информације.