Леонид Михаилович Харитонов (; 18. септембар 1933 – 19. септембар 2017) био је совјетски и руски бас-баритон. Добио је почасне титуле Народног уметника РСФСР и Заслужног уметника РСФСР. На Западу је био познат по видео-снимку из 1965. године на коме изводи „Песма волшких шлепара”.
Рани живот Рођен је у Голумету, Иркутска област, 1933. године. Када му је отац нестао у Другом светском рату, одгајила га је мајка. Између 1934. и 1942. године боравио је у Черемхову и похађао школу број 25 од 1941. до 1942. године. По повратку у Голумет, похађао је школу од 1942. до 1945. и остао у Голумету до 1947. године. Годину дана, од своје 14. године (од 1947. до 1948), учио је за заваривача у Ф.З.О. и радио у фабрици у Кујбишеву у Иркутској области као калупар и ливац. Од 1948. до 1950. поново у Голумету, радио је у М.Т.С. као електрозаваривач, а у међувремену је почео да наступа као певач.Оригинални извор треће стране за биографију Л. М. Харитонова, коришћен на сајту narod.ru и на званичном сајту Л. М. Харитонова скенирање биографских информација са омота винилне плоче „Русские народные песни и романсы” на руском
Са 17 година (1950/1951) био је солиста у Иркутској филхармонији и коначно је примљен на Московски конзерваторијум где је студирао од 1952. до 1955. године. То је било веома тешко јер као Сибирац није имао ни сведочанство о матури, али је његов снажан глас говорио за њега.
Каријера
Са Александровим ансамблом од 1953. до 1972. thumb|right|Л. М. Харитонов, 1970-е Од 9. новембра 1953. до марта 1965. био је члан хора у Ансамблу црвене песме и игре Совјетске армије (касније Александров ансамбл). Његово место у хору је увек било треће с десна у горњем реду. Од 1953. до 1955. служио је и у Црвеној армији и у хору. Од 1956. до 1959, док је још био у хору, студирао је на Државном музичком колеџу Гњесиних. Његов први незванични јавни наступ као солиста био је у Државној Кремљској палати 18. марта 1965. Тог дана су два његова добра пријатеља, космонаути Павел Бељајев и Алексеј Леонов, отпутовали у свемир у летелици Восход 2. Током ове мисије, Леонов је постао први човек који је шетао свемиром. Харитоновљев први званични јавни наступ као солиста био је 22. априла 1965. године. Године 1967. додељена му је титула Заслужни уметник Русије. У Ансамблу је остао до 1972. – дакле са њима је провео скоро 20 година. Б. А. Александров је био поносан на свог солисту и често би му јавно на сцени стезао руку или га грлио после наступа.На пример, на крају овог извођења песме Ej Uhnem у дворани Чајковски у Москви, 1965. Харитонов је понекад певао дуете, али само са Иваном Букрејевим. Харитонов је имао само једног учитеља певања у животу: Евгенија Августовича Кангера, који је у Ансамблу подучавао само водеће солисте, укључујући Евгенија Бељајева.
Самостална каријера од 1972. до 2017. Од 1972. до 1998. био је солиста Московске филхармоније,Московска филхармонија, тј. не компанија на коју се односи страница „Московска филхармонија” на Википедији а 1986. додељена му је титула Народног уметника РСФСР. Бити солиста Московске филхармоније значило је да су турнеје биле организоване; они су му давали ангажмане; обезбеђивали су му пратњу; али је могао сам да уговара наступе и плаћа другог пратиоца ван Москве, и могао је да прихвата турнеје које би му нудили сопствени клијенти. За то време, често је наступао на радију и телевизији. На турнејама је обишао целу земљу и појавио се неколико пута у концертној дворани Државне Кремљске палате. Сматран је поносом Русије и певао је на концертима за владу и стране делегације. Током 1970-их, 80-их и 90-их, Харитонов је ишао на турнеје у многе различите земље, укључујући Чехословачку, Енглеску, Шкотску, Сједињене Државе, Кину и Аустралију. Од 1998. до 2006. наступао је на разним местима по уговору, одржавајући концерте у Сибиру, Немачкој амбасади и [:File:Moscow State Art Gallery of Ilya Glazunov.JPG|Галерији Иље Глазунова]]. Био је пријатељ са Анатолијем Соловјаненком, али никада нису заједно отпевали дует. Харитонов никада није наступао у позоришним операма, већ је певао оперске арије на концертним извођењима.
Светско признање Као и многи велики руски оперски певачи совјетске ере, овај бас-баритон, цењен у Русији и који је певао у потпуности у традицији Шаљапина, био је углавном непознат на Западу. То је због тога што је његову каријеру бацио у засенак Хладни рат. Међутим, његови снимци се и даље објављују широм света, и то би временом могло да исправи ту неравнотежу, заједно са недавним порастом изложености Харитонова на Јутјубу.
Критички осврти на наступе од 1965. до 1972.
Видео-снимак песме „Утёс” из 1965. „Утёс” ()Прихваћени превод назива песме на енглески за UK је: The Cliff on the Volga, јер је тако наведена на BBC-ју. thumb|лево|200px|Харитонов пева песму „Утёс” у Дворани Чајковски, Москва, 1965 Један од првих Харитоновљевих соло наступа, у 32. години, након дванаест година проведених у хору Ансамбла, био је концерт у Кремљској палати конгреса коме су присуствовали највиши државни званичници. Као хориста, био је свестан примарне функције бас деонице. Без обзира на то да ли то заиста чини или не, ефекат баса је да изгледа као да пружа ритмичку и тонску основу за музичко дело. Другим речима, нарочито када хор пева а капела, или када нема бубњева, чини се да бас деоница поставља и ритам и висину тона, захваљујући свом најтежем звуку. Ово разумевање, и разумевање у оквиру аранжмана Бориса Александрова, је оно што чини Харитоновљев наступ заповедним. Овде нема дестабилизујућег ега. Када пева, он поставља мелодију и динамику, и успоставља све што следи; чини се да се хор удобно смешта изнад његовог гласа; хор понавља и прати његово вођство. Ово буја до врхунца, чинећи да се чини да глас солисте носи сву тежину револуционарног оптимизма Русије. На крају крајева, ово је песма о Стјепану Разину: првом револуционару; мешавини Атиле и Робина Худа - и овај наступ је навео Леонида Брежњева на плач. Снимак екрана, лево, са концерта одржаног у Дворани Чајковски у Москви у истом временском периоду, индикација је сценског присуства које поприма личност самог Разина. У крајњој линији, ово је снимак који показује шта бас солиста заиста јесте: музички темељ наступа.Важно: Пре него што уредите овај критички осврт, молимо прочитајте одељак "Критички осврти" на страници за дискусију о чланку. Звучни запис песме „Утёс” може се чути у документарној серији BBC-ја из 2006. Чернобиљска нуклеарна катастрофа: Преживети катастрофу док храбри људи пливају у смрт, отварајући уставе испод реактора у нади да ће спречити нуклеарну експлозију.
Историјски коментар на извођење „Утёс” из 1965. Ова песма говори о судбини руског побуњеника из 17. века, Степана Разина, а текст и музику написао је 1864. песник, драматург и романописац Александар Навроцки.Александар Навроцки (на руском) Биографија у Биографском речнику руских писаца (Русские писатели 1800-1917. Биографический словарь. Т. 4. М., 1999) // Кратка књижевна енциклопедија у 9 томова, Т. 5 (Краткая литературная энциклопедия в 9-ти томах. "Советская энциклопедия", т.5, М., 1968) Песма је била химна за револуционаре с краја 19. и почетка 20. века у Русији; Лењин ју је често певао са својим саборцима. Песма је и данас од централног културног значаја за Русију. Харитонов се присећао:
„Моја соло каријера је заиста почела концертом у Кремљској палати конгреса 22. априла 1965. године, посвећеном 95. годишњици од рођења Лењина,тј. годишњица Лењиновог рођења 1870. када сам певао "Есть на Волге утёс".Обично се преводи као "Утёс" или "Cliff", иако BBC наводи "Cliff on the Volga". То је био мој први соло наступ. Брежњев је плакао. Устао је са свог места и обрисао сузе рукама, а онда је аплаудирао, а затим су сви у сали такође устали и аплаудирали. Не знам шта је моје извођење покренуло у срцима Леонида Илича и других слушалаца, али волео бих да се ова песма сматра спомеником руском победничком духу. После тог наступа, наставио сам да будем солиста Ансамбла још седам година, и, од тада, сматран сам озбиљним професионалним певачем међу музичком и политичком елитом”.
„Сећам се како је после концерта маршал Ворошилов дошао да ме види иза сцене. Након израза захвалности, загрлио ме је очински и рекао ми да је Стаљин такође сматрао ову песму својом омиљеном и да је често пуштао плочу са извођењем А. Пирогова,Александар Пирогов (1899–1964), руски совјетски оперски певач кад год би му било тужно у срцу. "Да је Стаљин жив, ви бисте одавде изашли као Народни уметник СССР-а - јер ви је певате боље од Пирогова," рекао ми је Ворошилов.”
Видео-снимак „Црнооке козакиње” из 1969. Черноглазая казачка () thumb|лево|200px|Харитонов изводи „Црнооку козакињу”, и ретка слика Бориса Александрова како се смеје Многе руске песме су озбиљне или тужне, али Харитонов је изводио и комичне песме или арије. Композитор Матвеј Блантер написао је „Црнооку козакињу” () специјално за њега 1966. године. Харитоновљево дефинитивно извођење снимљено је 1969. године. Овде поново слави Шаљапиново наслеђе као првог модерног баса који је успешно спојио драму — и хумор — са чистом музичком техником, као у Шаљапиновом извођењу „Црне очи”. Штавише, ово Харитоновљево извођење показује стил Ансамбла, који је у ери А. В. и Б. А. Александрова подстицао солисте да остану у тону упркос било каквом вибрату, емоционалној глуми или хумору. Дакле, иако песма укључује смех, он се смеје елегантно, у складу с тоналитетом. Све време прави гримасе и хумористичке гестове, а његов вокални тон и интонација остају беспрекорни. То је достигнуће ове врсте извођења: док се публика и други музичари толико смеју Харитоновљевом кловновском понашању (видети слику, лево), истовремено су свесни изузетно дисциплинованог певања, а извођење остаје савршено музикално.
Ово извођење показује да је дисциплина темељ музичке елеганције.
Рецензије „Осморо соло певача чији је распон песама широк онолико колико конвенције дозвољавају — Леонид Харитонов је изабрао Di quella pira за бис и отпевао је величанствено — који добро певају и издашно деле бисеве, шармантно повремено прелазећи на енглески.” - Рецензија турнеје Ансамбла по Великој Британији 1967. у The Times"Sing-for-ever Red Army Men", The Times, 31. 3. 1967. „Тек изашао из редова хориста у солисте, Леонид Харитонов строгим погледом води свој глас у амбиса вртоглаве дубине, показујући импресивну пуноћу звучности.” - Рецензија турнеје Ансамбла по Француској 1967. у L’Aurore"Fraichement extrait des rangs des choristes pour celui des solistes, Leonide Kharitonov promene sa voix dans des abimes de profondeur vertigineuse, d’un air severe, avec une ronde ampleur impressionnante." L’Aurore, 25. 11. 1967. „Леонид Харитонов је имао велики успех приликом посете Британији 1967. својом изведбом Песме волшких шлепара. Рођен у Сибиру, Харитонов је сада солиста Московске државне филхармоније, специјализован за традиционалне руске песме.” - Рецензија турнеје по Великој Британији 1977. у Soviet WeeklySoviet Weekly, 22. 10. 1977. „...Увежбавали су у сваком кутку Градске већнице Хамилтона. Леонид Харитонов је бас солиста групе. Грађе попут бока куће, са гласом који то и прати. Као и остатак трупе, он је фан Бернса. Већину Шкота могу постидети Рабијевим песмама и поемама – на руском. Током свог првог наступа у Ашер Холу, Леонид је запрепастио публику тако што је склонио микрофон и испунио дворану до еха својим голим гласом.” - Рецензија његове шкотске турнеје 1977. у Sunday PostSunday Post. 30. 10. 1977. „Руски оперски певач Леонид Харитонов, уз пратњу ритам секције, певао је песме попут Гледам у небо, Вдоль по Питерской и Пирожки с сыром. Његова последња песма насмејала је публику, јер је дотетурао на сцену као да је пијан, правећи гримасе и губећи равнотежу док је певао публици.... Публика је устала на ноге да ода почаст Харитонову громогласним овацијама у знак признања за његову уметност.” - Рецензија турнеје 1979. у Yorkton this weekYorkton this week, 31. 1. 1979.