алт=|мини|Ф. Х. Бредли, најпознатији британски идеалиста Британски идеализам, као подскуп апсолутног идеализма, био је филозофски покрет који је био утицајан у Британији од средине деветнаестог до почетка двадесетог века. Водеће личности у покрету били су Т. Х. Грин (1836–1882), Ф. Х. Бредли (1846–1924) и Бернард Бозанкет (1848–1923). Њих је наследила друга генерација Џ. Х. Мјурхеда (1855–1940), Џ. М. Е. Мактагарт (1866–1925), Х. Х. Јоаким (1868–1938), А. Е. Тејлор (1869–1945) и Р. Џ. Колингвуд (1889–1943). Последња велика фигура у традицији био је Г. Р. Г. Мур (1893–1979). Доктрине раног британског идеализма подстакле су кембриџске филозофе Г. Е. Мура и Бертранда Расела да развију филозофску методологију која је довела до нове филозофске традиције, аналитичке филозофије.

Преглед Британски идеализам је генерално обележило неколико широких тенденција: веровање у Апсолут (јединствену свеобухватну стварност која у извесном смислу формира кохерентан и свеобухватан систем); додељивање високог места разуму као способности којом се схвата структура Апсолута и као самој тој структури; и фундаментална невољност да се прихвати дихотомија између мисли и објекта, стварности која се састоји од мисли и објекта заједно у снажно кохерентном јединству.

Британски идеализам се у великој мери развио из немачког идеалистичког покрета — посебно филозофа попут Имануела Канта и Георга Вилхелма Фридриха Хегела, које је Грин, између осталих, окарактерисао као спас британске филозофије након наводног краја емпиризма. Томас Карлајл је много учинио да подигне свест о немачком идеализму у свет енглеског говорног подручја, а његови сопствени доприноси су такође имали велики утицај на британски идеализам. Покрет је био реакција на размишљање Џона Лока, Дејвида Хјума, Џона Стјуарта Мила, Хенрија Сиџвика и других емпириста и утилитариста.

До почетка 1860-их тачни преводи Хегелових дела нису били доступни у Британији. Међутим, ова ситуација се променила 1865. године објављивањем књиге Џејмса Хачисона Стирлинга „Тајна Хегела“, за коју се верује да је стекла значајан број присталица у Британији.William J. Mander, .

Британски идеализам је био под утицајем Хегела, барем у општим цртама, и несумњиво је усвојио део Хегелове терминологије и доктрина. Примери укључују не само горе поменути Апсолут, већ и доктрину унутрашњих односа, теорију кохеренције истине и концепт конкретног универзалија. Неки коментатори су такође указали на неку врсту дијалектичке структуре, на пример, у неким Бредлијевим списима. Али мало британских идеалиста је у потпуности усвојило Хегелову филозофију, а његови најзначајнији списи о логици изгледа да нису нашли никаквог прихватања у њиховим мислима. С друге стране, Г. Р. Г. Муре је био „дубоки Хегелов ученик“ који је „целог живота био посвећен Хегеловој 'централној онтолошкој тези'“.

Са своје политичке стране, британски идеалисти су углавном били заинтересовани за оспоравање онога што су сматрали крхким и „атомистичким“ обликом индивидуализма, какав је заступао нпр. Херберт Спенсер, али и утилитаризма Џ. С. Мила и „социјализма“ фабијанског социјализма попут Сиднија и Беатрис Веб. Према идеалистичком становишту, људи су фундаментално друштвена бића на начин и у мери коју Спенсер и његови следбеници нису адекватно препознали, али индивидуална иницијатива и „самоостварење“ су такође кључне за њихове приказе. Британски идеалисти, међутим, нису реификовали државу на начин на који је то наводно чинио Хегел; Грин је посебно говорио о појединцу као једином месту вредности и тврдио да је постојање државе оправдано само уколико доприноси остварењу вредности у животима појединаца. Личности, попут Грина и Бозанкеа, биле су активне и у друштвеним реформама.William Sweet, The Moral, Social, and Political Philosophy of British Idealism, Exeter, UK: Imprint Academic, 2009.

Моћ британског идеализма у Уједињеном Краљевству ослабила је када су се Бертранд Расел и Џорџ Едвард Мур, који су били образовани у британској идеалистичкој традицији, окренули против њега. Крајем педесетих година 20. века, Г. Р. Г. Мур је у свом делу „Повлачење од истине“ (Оксфорд 1958) критиковао Расела, Лудвига Витгенштајна и аспекте аналитичке филозофије са идеалистичког становишта.

Британски идеализам је био утицајан не само у Британији, већ и у филозофији широм Британског царства, као и у источној Азији. Филозофи попут Алфреда Хернлеа у Јужној Африци, Џона Вотсона у Канади, Сарвепалија Радхакришнана у Индији и Јанг Чангџија у Кини, црпили су из идеалистичке метафизике и политичке филозофије у развоју сопствених идеалистичких ставова.Heather Ellis and Ulrike Kirchberger, eds., Anglo-German Scholarly Networks in the Long Nineteenth Century , Leiden: Brill, 2014; William Sweet, ed., Biographical encyclopedia of British idealism, London; New York: Continuum, 2010. Утицај британског идеализма у Сједињеним Државама био је донекле ограничен. Рана мисао Џосаје Ројса имала је помало неохегелијански карактер, као и мисао неколицине његових мање познатих савременика. Амерички рационалиста Бренд Бланшард био је под снажним утицајем Бредлија, Бозанкеа и Грина (и других британских филозофа). Чак је и овај ограничени утицај, међутим, нестао током друге половине двадесетог века. Међутим, од 1990-их па надаље, дошло је до значајног оживљавања интересовања за ове идеје, о чему сведочи, на пример, оснивање Удружења Мајкла Оукшота и поновна пажња посвећена раду Колингвуда, Грина и Бозанкеа.

Види још Британска филозофија Канадски идеализам Идеални утилитаризам Плуралистички идеализам

Референце

Категорија:Идеализам Категорија:Британска филозофија