Губитак памћења повезан са старењем

мини|Жена са деменцијом повезаном са старењем Губитак памћења повезан са старењем, који се понекад описује као „нормално старење”, квалитативно се разликује од поремећаја памћења повезаних са врстама деменције као што је Алцхајмерова болест и верује се да има другачији мождани механизам.

Благи когнитивни поремећај

Благи когнитивни поремећај (БКП) је стање у којем се људи чешће суочавају са проблемима памћења у односу на просечну особу њихових година. Ови симптоми их, међутим, не спречавају у обављању нормалних активности и нису толико озбиљни као симптоми Алцхајмерове болести (АБ). Симптоми често укључују губљење ствари, заборављање догађаја или састанака и проблеме у проналажењу правих речи.

Према недавним истраживањима, БКП се сматра прелазним стањем између когнитивних промена услед нормалног старења и Алцхајмерове болести. Неколико студија је показало да појединци са БКП-ом имају повећан ризик од развоја Алцхајмерове болести, који се креће од један до двадесет пет одсто годишње; у једној студији двадесет четири одсто пацијената са БКП-ом прешло је у АБ за две године, а још двадесет одсто током три године, док је друга студија показала да је прогресија код испитаника са БКП-ом износила педесет пет одсто за четири и по године. Неки пацијенти са БКП-ом, међутим, никада не развију АБ.

Студије су такође указале на обрасце који се налазе и код БКП-а и код АБ. Слично пацијентима са Алцхајмеровом болешћу, они са благим когнитивним поремећајем имају потешкоћа у прецизном дефинисању речи и њиховој одговарајућој употреби у реченицама када се то од њих затражи. Иако су пацијенти са БКП-ом имали слабије резултате у овом задатку од контролне групе, пацијенти са АБ су укупно прошли најгоре. Способности пацијената са БКП-ом су се, међутим, истицале због могућности давања примера како би надокнадили своје потешкоће. Пацијенти са АБ нису успели да искористе никакве компензаторне стратегије и стога су показали разлику у употреби епизодичког памћења и извршних функција.

Нормално старење

Нормално старење је повезано са падом различитих способности памћења у многим когнитивним задацима; овај феномен је познат као оштећење памћења повезано са старењем (енгл. ) или оштећење памћења удружено са старењем (енгл. ). Способност кодирања нових сећања на догађаје или чињенице и радна меморија показују пад у студијама пресека и лонгитудиналним студијама. Студије које упоређују ефекте старења на епизодичко памћење, семантичко памћење, краткорочно памћење и прајминг откривају да је епизодичко памћење посебно оштећено у нормалном старењу; неке врсте краткорочног памћења су такође оштећене. Ови недостаци могу бити повезани са оштећењима примећеним у способности освежавања недавно обрађених информација.

Информације о извору су једна врста епизодичког памћења која опада у старости; ова врста знања укључује где и када је особа научила информацију. Познавање извора и контекста информација може бити изузетно важно у свакодневном доношењу одлука, тако да је ово један од начина на који пад памћења може утицати на животе старијих особа. Због тога је ослањање на политичке стереотипе један од начина да искористе своје знање о изворима приликом доношења судова, а употреба метакогнитивног знања добија на значају. Овај недостатак може бити повезан са падом способности да се информације повежу заједно у меморији током кодирања и да се те асоцијације касније призову.

Током много година проучавања прогресије старења и памћења, било је тешко утврдити тачну везу између њих. Многе студије су годинама тестирале теорије психолога и пронашле су чврсте доказе који подржавају чињеницу да старији људи теже призивају контекстуалне информације, док познатије или аутоматске информације обично остају добро очуване током процеса старења (Лајт, 2000). Такође, са старењем долази до повећања ирелевантних информација, што може довести до тога да старија особа поверује у лажне информације јер су често у стању конфузије.

Епизодичко памћење подржавају мреже које обухватају чеони, слепоочни и темени режањ. Претпоставља се да међусобне везе у режњевима омогућавају различите аспекте памћења; међутим, док су ефекти лезија сиве масе екстензивно проучавани, мање се зна о влакнима беле масе која их повезују. Током старења, пропадање структуре беле масе појавило се као важан општи фактор, што додатно усмерава пажњу на критичне везе беле масе.

Вежбање утиче на многе људе, младе и старе.Rasmussen, M., & Laumann, K. (2013). The academic and psychological benefits of exercise in healthy children and adolescents. European Journal of Psychology of Education, 28(3), 945-962. Приступљено 21. 3. 2021, са http://www.jstor.org/stable/23581530 Код младих, ако се уведе вежбање, оно може створити конструктивну навику која се може задржати током целог одраслог доба. Код старијих особа, посебно оних са Алцхајмеровом болешћу или другим болестима које утичу на памћење, када се мозак подвргне вежбању, хипокампус ће вероватније задржати своју величину и побољшати памћење.

Такође је могуће да године образовања које је особа имала и количина пажње коју је добијала као дете могу бити променљива уско повезана са везама између старења и памћења. Постоји позитивна корелација између образовања у раном животу и побољшања памћења у старијој доби. Овај ефекат је посебно значајан код жена.

Конкретно, асоцијативно учење, које је још једна врста епизодичког памћења, рањиво је на ефекте старења, а то је показано кроз различите парадигме студија. Ово је објашњено Хипотезом о дефициту асоцијација (енгл. ), која наводи да је старење повезано са недостатком у стварању и призивању веза између појединачних јединица информација. Ово може укључивати знање о контексту, догађајима или предметима. Способност повезивања делова информација заједно са њиховим епизодичким контекстом у кохерентну целину смањена је код старије популације. Поред тога, резултати старијих особа у слободном присећању укључивали су временски контигуитет у мањој мери него код млађих људи, што указује да асоцијације у вези са контигуитетом постају слабије са годинама.

Спекулише се о неколико разлога зашто старији људи користе мање ефикасне стратегије кодирања и присећања како старе. Први је став о „неупотреби”, који наводи да старији људи мање користе стратегије памћења што се више удаљавају од образовног система. Друга је хипотеза о „смањеном капацитету пажње”, што значи да се старији људи мање ангажују у самоиницираном кодирању због смањеног капацитета пажње. Трећи разлог је „самоефикасност памћења”, што указује на то да старији људи немају поверења у сопствени капацитет памћења, што доводи до лоших последица. Познато је да пацијенти са Алцхајмеровом болешћу и пацијенти са семантичком деменцијом показују потешкоће у задацима који укључују именовање слика и категоријску флуентност. Ово је повезано са оштећењем њихове семантичке мреже, која чува знање о значењима и разумевању.

Један феномен, познат као „сениорски моменти” (тренуци заборава код старијих), представља дефицит памћења који изгледа да има биолошки узрок. Када је старија особа прекинута у обављању задатка, велика је вероватноћа да ће првобитни задатак бити заборављен. Студије су показале да мозак старије особе нема способност поновног ангажовања након прекида и наставља да се фокусира на тај конкретан прекид, за разлику од млађег мозга. Ова немогућност обављања више задатака истовремено је нормална појава при старењу и очекује се да ће постати очигледнија са повећањем броја старијих генерација које остају на тржишту рада.

Биолошко објашњење за дефиците памћења у старењу укључује постмортем преглед пет мозгова старијих људи са бољим памћењем од просека. Ови људи се називају „супер-старима”, а откривено је да су ови појединци имали мање влакнастих сплетова тау протеина него типични мозгови старијих особа. Међутим, пронађена је слична количина амилоидног плака.EurekAlert. 'Super-aged' brains reveal first secrets of sharp memory in old age .

Новија истраживања су проширила утврђене налазе о паду извршних функција повезаних са годинама, испитивањем сродних когнитивних процеса који леже у основи секвенцијалног учинка здравих старијих особа. Секвенцијални учинак се односи на извршавање низа корака потребних за довршетак рутине, као што су кораци потребни за припрему шољице кафе или вожњу аутомобила. Важан део здравог старења укључује употребу меморијских и инхибиторних процеса код старијих особа како би се свакодневне активности обављале по утврђеном редоследу, без заборављања низа управо завршених корака, уз истовремено памћење следећег корака у низу. Студија из 2009. године испитивала је како се младе и старије особе разликују у основној репрезентацији низа задатака и њиховој ефикасности у прибављању информација потребних за довршетак њихове рутине. Налази из ове студије су открили да су, када су и старије и млађе особе морале да запамте низ од осам слика животиња поређаних фиксним редоследом, обе старосне групе спонтано користиле организациону стратегију груписања информација (енгл. ) како би олакшале призивање информација. Међутим, старији људи су спорије приступали свакој групи у поређењу са млађима, и боље су могли да искористе предности помоћних средстава за памћење, као што је вербално понављање да би запамтили редослед фиксног низа. Резултати ове студије сугеришу да постоје старосне разлике у меморијским и инхибиторним процесима који утичу на низ радњи људи, те да би употреба помоћних средстава за памћење могла олакшати призивање информација у старијој доби.

Узроци

Узроци проблема са памћењем услед старења су још увек нејасни, чак и након тестирања многих теорија. Још увек није пронађена јасна веза између ово двоје, јер је тешко тачно утврдити како сваки аспект старења утиче на памћење и процес старења. Међутим, познато је да се мозак смањује са годинама због ширења можданих комора, због чега остаје мало простора у глави. Нажалост, тешко је пружити чврсту везу између смањења мозга и губитка памћења због непознавања тачног подручја мозга које се смањило и његове стварне важности у процесу старења (Бедли, Андерсон и Ајзенк, 2015). Покушај присећања информација или ситуације која се догодила може бити веома тежак јер се различити делови информација о догађају чувају у различитим областима. Током присећања на догађај, различити делови информација се поново спајају, а све информације које недостају мозак несвесно попуњава, што може објаснити зашто људи понекад примају и верују у лажне информације (Сваб, 2014).

Пропусти у памћењу могу бити и отежавајући и фрустрирајући, али настају због огромне количине информација које мозак прима. Проблеми са памћењем такође могу бити повезани са неколико уобичајених физичких и психолошких узрока, као што су: анксиозност, дехидратација, депресија, инфекције, нежељена дејства лекова, лоша исхрана, недостатак витамина Б12, психолошки стрес, злоупотреба психоактивних супстанци, хронични алкохолизам, дисбаланс штитасте жлезде и крвни угрушци у мозгу. Брига о телу и уму уз одговарајуће лекове, лекарске прегледе и свакодневне менталне и физичке вежбе могу спречити неке од ових проблема са памћењем.

Неки проблеми са памћењем настају због стреса, анксиозности или депресије. Трауматични животни догађај, као што је смрт супружника, може довести до промена у животном стилу и може оставити старију особу у стању несигурности, туге и усамљености. Суочавање са оваквим драстичним животним променама стога може неке људе учинити збуњеним или заборавним. Иако у неким случајевима ова осећања могу избледети, важно је ове емоционалне проблеме схватити озбиљно. Пружањем емоционалне подршке сроднику који се бори са овим проблемима и тражењем помоћи од лекара опште праксе или саветника за тугу, заборавност се може ублажити.