У Католичкој цркви, Дикастеријум за каузе светаца, раније назван Конгрегација за каузе светаца (), јесте дикастеријум Римске курије који надгледа сложен процес који води до канонизације светаца, пролазећи кроз кораке проглашења „херојских врлина” и беатификације. Након припреме случаја, укључујући одобрење чуда, случај се представља папи, који одлучује да ли ће наставити са беатификацијом или канонизацијом.

Историја

Рана историја

Свеци су признавани народним поштовањем до 12. века. Након контроверзних случајева, Папа Александар III је 1170. године захтевао да све кандидате за беатификацију одобри Света столица. Папство је преузело потпуну власт над процесом у 17. веку.

Света конгрегација обреда

Света конгрегација обреда створена је од стране папе Сикста V 22. јануара 1588. у були Immensa aeterni Dei. Конгрегација се бавила и регулисањем божанског богослужења и каузама светаца.Ojetti, Benedetto. "The Roman Congregations." The Catholic Encyclopedia Vol. 13. New York: Robert Appleton Company, 1912. 13. 10. 2021.

Конгрегација за каузе светаца Дана 8. маја 1969, Папа Павле VI издао је апостолску конституцију , делећи Конгрегацију на два дела: Конгрегацију за божанско богослужење и преименовану Свету конгрегацију за каузе светаца, којој су дата три уреда: правосудни, Генерални промотер вере и историјско-правни.

Са променама у процесу канонизације које је увео Папа Јован Павле II 1983. године, додат је Колегијум релатора, са пет релатора (свештеника именованих да надгледају процес канонизације), да припреми случајеве оних који су проглашени Слугама Божјим. У јануару 2014. године, префект Конгрегације је најавио да по упутству папе Фрање они који раде на канонизацијама морају да се придржавају финансијских смерница како би елиминисали неправду у третману случајева засновану на обезбеђеним финансијским ресурсима. Према писању листа L'Osservatore Romano, папа Фрања се надао да ће промовисати каузе оних мање познатих, оних из сиромашнијих региона и оних који су били жртве тоталитарних прогона у 20. веку.

Дикастеријум за каузе светаца Као део његове реорганизације Курије из 2022. године у Praedicate evangelium, папа Фрања је преименовао конгрегацију у Дикастеријум за каузе светаца. Он ради на око 1.600 кауза, од којих неке датирају из 15. века.

Процес канонизације од 1983.

Тренутни кораци за признавање чуда прате правила која је 1983. године поставила апостолска конституција Divinus perfectionis Magister. Промене претходног система укључивале су смањење периода чекања за отварање каузе на пет година након смрти кандидата, раније 50; преполовљење броја потребних чуда; и укидање функције „ђавољег адвоката”, чији је задатак увек био да аргументује против канонизације.

Законодавство успоставља две процедуралне фазе: дијецезанску и ону Римске конгрегације. Прва се одвија унутар бискупије где се наводни чудесни догађај догодио. Бискуп отвара истрагу о претпостављеном чуду у којој се прикупљају изјаве очевидаца које испитује прописно конституисани суд, као и комплетна клиничка и инструментална документација својствена случају. У другој фази, Конгрегација испитује послате документе и евентуалну допунску документацију, изричући своју пресуду о том питању.

Процена чуда Чудо може превазићи могућности природе било у суштини чињенице или у субјекту, или само у начину на који се јавља. Дикастеријум разликује три степена чуда. Први степен је представљен васкрсењем из мртвих (quoad substantiam). Други се односи на субјект (quoad subiectum): болест особе се сматра неизлечивом, у свом току чак може да уништи кости или виталне органе; у овом случају се примећује не само потпуни опоравак, већ чак и потпуна реконструкција органа (restitutio in integrum). Трећи степен (quoad modum) подразумева тренутни опоравак од болести који би лечење могло да постигне тек након дугог периода.

Године 2016, кардинал Паролин је, под мандатом папе Фрање, одобрио нове Правилнике за Медицински одбор Конгрегације за каузе светаца. Правилнике су објавили и потписали кардинал Амато и надбискуп Марчело Бартолучи. Тренутни текст, објашњава надбискуп Бартолучи, „инспирисан је претходним Правилником који је одобрио Павле VI 23. априла 1976. и, осим језичког и процедуралног ажурирања, уводи неке нове елементе, као што су: квалификована већина, да би се прешло на даље (ad ulteriora) испитивање претпостављеног чуда, износи најмање 5/7 или 4/6; случај се не може поново испитивати више од три пута; за поновно испитивање претпостављеног чуда потребан је Одбор од девет чланова; мандат председника Одбора може се обновити само једном (пет година, плус још један петогодишњи мандат); сви они који се баве претпостављеним чудом (промотери каузе, суд, постулатори, стручњаци, званичници Дикастеријума) дужни су на чување тајне[.]” Ова „нова правила која је одобрио папа Фрања и која је Ватикан објавио у петак осмишљена су да учине процес одобравања чуда у каузи за светост строжим, а такође и да осигурају постојање јасног папирног трага иза тога ко плаћа рачун и колико се новца троши.”

Процес канонизације до 1983.

Мученици Одлука о томе да ли су мученици умрли за своју веру у Христа и последична дозвола поштовања првобитно је лежала на бискупу места у којем су они изнели своје сведочанство. Бискуп би истраживао мотив смрти особе и, након што би открио да су умрли као мученици, слао би њихово име са извештајем о њиховом мучеништву другим црквама, посебно суседним, тако да, у случају одобрења њихових бискупа, култ мученика може да се прошири и на њихове цркве и да верници, као што се каже за Игњатија Антиохијског у „Делима” његовог мучеништваRuinart, Acta Sincera Martyrum, 19 „могу имати заједницу са великодушним Христовим мучеником” (generoso Christi martyri communicarent). Мученици чија је кауза, да тако кажемо, била разматрана, и слава чијег мучеништва је била потврђена, били су познати као доказани (vindicati) мученици. Та реч вероватно није старија од четвртог века, када је уведена у Цркву у Картагини; али чињеница је свакако старија. У ранијим вековима, дакле, ово поштовање је било у потпуности локално и прелазило је из једне цркве у другу уз дозволу њихових бискупа. Ово је јасно из чињенице да се у древним хришћанским гробљима налазе слике само оних мученика који су страдали у том крају. То такође објашњава готово универзално поштовање које је врло брзо указано, нпр., Лаврентију, Кипријану, и Сиксту II, које је убио римски цар Валеријан.

Исповедници Поштовање исповедника, који су мирно умрли након живота обележеног херојском врлином, није толико древно као поштовање мученика. Тек у четвртом веку, као што се обично сматра, исповедницима је први пут одата јавна црквена почаст, иако су их ранији Оци повремено хвалили у ватреним терминима.

И сами појединачни исповедници понекад су називани мученицима. Григорије Богослов назива Василија Великог мучеником;Orat. de laud., P.L., XXXVI, 602 Јован Златоусти примењује исту титулу на Евстатија Антиохијског;Opp. II, 606 Паулин Нолски пише за Феликса Нолског да је освојио небеске почасти sine sanguine martyr („Мученик без крви”);Poem., XIV, Carm. III, v, 4 Григорије Двојеслов ословљава Зенона Веронског као мученика,Dial. III. xix а Метроније даје РотеријуActa SS., II, 11 May 306 исту титулу. Касније су имена исповедника убачена у диптихе, и одата им је почаст. Њихове гробнице биле су почаствованеMartigny, loc. cit. истом титулом (martyria) као и оне од мученика. Остало је истина, међутим, у свим временима да је било незаконито поштовати исповеднике без дозволе црквене власти, као што је то било и за поштовање мученика.Benedict XIV, loc. cit., vi

Ауторитет за канонизацију Током неколико векова, бискупи, или у неким местима само примаси и патријарси,August., Brevic. Collat. cum Donatistis, III, 13, no. 25 in PL, XLIII, 628. могли су мученицима и исповедницима дати јавну црквену почаст; таква почаст је, међутим, увек доношена само за локалну територију над којом су даваоци имали јурисдикцију. Сматрало се да је универзално прихватање култа омогућио папа јер је тврдио да је једини владар универзалне Католичке цркве.Gonzalez Tellez, Comm. Perpet. in singulos textus libr. Decr., III, xlv, in Cap. 1, De reliquiis et vener. Sanct.

Пред крај једанаестог века папе су процениле да је неопходно ограничити бискупску власт у том погледу, и стога су декретовали да врлине и чуда особа предложених за јавно поштовање треба да буду испитани на саборима, тачније на општим саборима. Папе Урбан II, Калист II и Евгеније III су се повиновали овој дисциплини. Дешавало се, чак и након ових декрета, да су „неки, следећи путеве пагана и преварени лукавством злог, поштовали као свеца човека који је убијен док је био у алкохолисаном стању.” Папа Александар III (1159–81) забранио је његово поштовање овим речима: „Убудуће се нећете усудити да му одајете поштовање, јер, чак и да су чуда чињена преко њега, не би вам било дозвољено да га поштујете као свеца осим са ауторитетом Римске цркве.”C. 1, tit. cit., X, III, xlv. Теолози се не слажу у вези са пуним значењем ове декреталије: или је установљен нови закон,Robert Bellarmine, De Eccles. Triumph., I, 8. у ком случају је папа тада по први пут задржао право беатификације за себе, или је потврђен постојећи закон. Пошто декреталија није окончала све контроверзе и неки бискупи је нису поштовали у мери у којој се тицала беатификације, право које су до тада сигурно поседовали, Урбан VIII објавио је папску булу 1634. године која је окончала сваку расправу искључиво резервишући за Апостолску столицу и право канонизације и право беатификације.

Руководство Тренутно и недавно особље наведено је на GCatholic веб-сајту, који се ажурира по потреби.

Префекти За Конгрегацију обреда (до 1969) Луиђи Трипепи (7. јануар 1903 – 29. децембар 1906) Себастијано Мартинели (8. фебруар 1909 – 4. јул 1918) Сципионе Теки (8. новембар 1914 – 7. фебруар 1915) Антонио Вико (11. фебруар 1915 – 25. фебруар 1929) Камило Лауренти (12. март 1929 – 6. септембар 1938) Карло Салоти (14. септембар 1938 – 24. октобар 1947) Клементе Микара (11. новембар 1950 – 17. јануар 1953) Гаетано Чикоњани (7. децембар 1953 – 18. новембар 1954) Аркадио Лараона Саралеги (12. фебруар 1962 – 9. јануар 1968) Бено Гут (29. јун 1967 – 7. мај 1969)

За каузе светаца (од 1969) Паоло Бертоли (1969–1973) Луиђи Рајмонди (1973–1975) Корадо Бафиле (1976–1980) Пјетро Палацини (1980–1988) Анђело Феличи (1988–1995) Алберто Бовоне (про-префект 1995–1998, префект 1998) Жозе Сараива Мартинс (1998–2008) Анђело Амато (про-префект 2008–2010, префект 2010–2018) Ђовани Анђело Бечу (2018 – 24. септембар 2020) Марчело Семераро (2020–данас)

Секретари Фердинандо Ђузепе Антонели (7. мај 1969 – 5. март 1973) Ђузепе Казорија (2. фебруар 1973 – 24. август 1981) Трајан Кришан (7. децембар 1981 – 24. фебруар 1990) Едвард Новак (24. фебруар 1990 – 5. мај 2007) Микеле Ди Руберто (5. мај 2007 – 29. децембар 2010) Марчело Бартолучи (29. децембар 2010 – 18. јануар 2021) Фабио Фабене (од 18. јануара 2021)

Генерални релатори Амброзијус Ебер (1990 – 10. октобар 2008) Винченцо Крискуоло (10. октобар 2008 – 13. јануар 2024) Анђело Романо (од 13. јануара 2024)

Промотер вере (прелат теолог) (5. новембар 2012 – 7. јануар 2023) Алберто Ројо Мехија (од 7. јануара 2023)

Види још

Хронолошки списак светаца и блаженика Списак канонизација Списак католичких светаца Списак светаца Списак светаца по папи

Референце

Литература

Спољашње везе Званични веб-сајт Дикастеријума за каузе светаца Страница Дикастеријума за каузе светаца на веб-сајту Ватикана GCatholic.org

Категорија:Канонизација