Хијерархија Католичке цркве се састоји од њених бискупа, свештеника и ђакона.Catechism of the Catholic Church, 873 „Ако неко каже да у Католичкој цркви не постоји хијерархија установљена божанским рукоположењем, која се састоји од бискупа, свештеника и служитеља; нека буде анатема” (Council of Trent, session XXIII, canon VI on the sacrament of Order). У еклисиолошком смислу термина, „хијерархија” стриктно значи „свето уређење” цркве, Тела Христовог, како би се поштовала разноврсност дарова и служби неопходних за истинско јединство.

У канонској и општој употреби, односи се на оне који врше власт унутар хришћанске цркве. У Католичкој цркви, власт почива претежно на бискупима, док свештеници и ђакони служе као њихови помоћници, сарадници или помагачи. Сходно томе, „хијерархија Католичке цркве” се такође користи да означи само бискупе. Термин „папа” се још увек користио у ширем смислу све до шестог века, а понекад су га преузимали и други бискупи. Термин „хијерархија” постао је популаран тек у шестом веку, захваљујући списима Псеудо-Дионисија Ареопагита.

На дан 31. децембра 2020. године, Католичка црква се састојала од 2.903 бискупија или еквивалентних јурисдикција,Vatican, Annuario Pontificio 2021, од којих је сваку надгледао бискуп. Бискупије су подељене на појединачне заједнице које се називају жупе, у којима служи један или више свештеника, ђакона или лаичких црквених служитеља.Barry, Обично се брига о жупи поверава свештенику, мада постоје изузеци. Приближно 19,3% свих жупа нема сталног пастора, а 1.948 жупа широм света поверено је ђакону или лаичком црквеном служитељу.

Сво свештенство, укључујући ђаконе, свештенике и бискупе, може да проповеда, подучава, крштава, сведочи браковима и обавља литургије сахране. Само свештеници и бискупи могу да славе сакраменте Евхаристије (мада други могу бити ванредни делитељи свете причести),„Служитељ који може да саврши сакрамент Евхаристије у личности Христовој је искључиво ваљано заређени свештеник” (__P38.HTM Code of Canon Law, canon 900 §1). Док на енглеском језику реч "priest" обично значи неко ко је примио други од три света реда (који се такође назива презвитерат), али не и највиши, онај бискупа, латински текст на којем се заснива ова изјава користи латински термин sacerdos, који обухвата и бискупе и, у уобичајеном смислу, свештенике. Да би се искључиво односио на свештенике у чешћем смислу, латински користи реч presbyter. Види Dennis Chester Smolarski, The General Instruction of the Roman Missal, 1969–2002: A Commentary (Liturgical Press 2003 ), покајања (помирења, исповести), потврде (кризме) (свештеници могу давату овај сакрамент уз претходно црквено одобрење) и болесничког помазања.Canon 42 Catholic Church Canon Law. Retrieved 9. 3. 2008.Canon 375 , Catholic Law. Retrieved 9. 3. 2008. Само бискупи могу подељивати сакрамент светог реда, којим се мушкарци заређују за бискупе, свештенике или ђаконе.Barry,

Историја Постојање римокатоличке хијерархије (састављене од бискупа, свештеника и ђакона) посведочено је од времена прве Посланице Игњатија Филаделфијцима.Цитат: „...посебно ако су [људи] у јединству са бискупом, презвитерима и ђаконима, који су постављени према уму Исуса Христа, које је Он утврдио у сигурности, по својој сопственој вољи, и Светим Духом Својим.[...] Пазите, дакле, да имате само једну Евхаристију. Јер једно је тело Господа нашег Исуса Христа, и једна чаша да [покаже] јединство Његове крви; један жртвеник; као што постоји један бискуп, заједно са презвитерима и ђаконима, мојим саслужитељима: да тако, шта год чинили, чините по [вољи] Божијој”. Види Посланица Игњатија Филаделфијцима, Ch. 1 and 4.

Епископат

Бискупи, који поседују пуноћу редова, а самим тим и пуноћу свештенства и ђаконата, као тело (Колегијум бискупа) сматрају се наследницима апостолаRoman Catholicism (at "Structure of the Church: The College of Bishops"). Encyclopædia Britannica. Encyclopædia Britannica, Inc. Retrieved 15. 3. 2012. и „установљени су као пастири у Цркви, да буду учитељи доктрине, свештеници светог богослужења и служитељи управе” и „представљају Цркву”.Instruction on the Ecclesial Vocation of Theologian, 19 Member of the Episcopal College by virtue of his sacramental ordination and hierarchical communion, the bishop represents his Church just as all the bishops, in union with the Pope, represent the Church universal in the bonds of peace, love, unity, and truth. У 2012. години било је 5.133 католичка бискупа;Carol Glatz, Vatican statistics: Church growth remains steady worldwide, Catholic Herald (5. 5. 2014). крајем 2021. године било је 5.340 католичких бискупа. И сам папа је бискуп (римски бискуп) и традиционално користи титулу „Поштовани брат” када формално пише другом бискупу.

Типична улога бискупа је пружање пастирске управе за бискупију. Бискупи који обављају ову функцију познати су као дијецезански ординарији, јер имају оно што канонско право назива редовном (тј. делегираном) влашћу за бискупију. Ови бискупи могу бити познати као јерарси у источним католичким црквама. Други бискупи могу бити именовани да помажу ординаријима (помоћни бискупи и бискупи коађутори) или да обављају функцију у ширем пољу служења цркви, као што су именовања за папске нунције или за званичнике у Римској курији.

Бискупи земље или региона могу формирати бискупску конференцију и периодично се састајати како би разговарали о актуелним проблемима. Одлуке у одређеним областима, посебно о литургији, спадају у искључиву надлежност ових конференција. Одлуке конференција су обавезујуће за појединачне бискупе само ако се са њима сложи најмање две трећине чланства и ако их потврди Света столица.

Бискупи се обично заређују у епископат од стране најмање три друга бискупа, мада је за ваљаност потребан само један а потребан је мандат Свете столице. Ређење у епископат сматра се завршетком сакрамента светог реда; чак и када се бискуп повуче из активне службе, он остаје бискуп, будући да је онтолошки ефекат светог реда трајан. С друге стране, титуле као што су надбискуп или патријарх не подразумевају онтолошку промену, а постојећи бискупи који се уздижу на те службе не захтевају даље ређење.

Сакраментално, сви бискупи су једнаки. Међутим, према јурисдикцији, служби и привилегијама разликују се различити рангови, као што је наведено у наставку. Сви бискупи су „Христови намесници”.

Папа (римски бискуп)

Папа је бискуп Рима. На основу те функције, он је такође:

Намесник Исуса Христа, Наследник првака апостола, Врховни понтифекс Универзалне цркве, Патријарх Латинске цркве, Примас Италије, Надбискуп и митрополит римске провинције, Суверен Државе Ватиканског Града, Слуга слугу Божијих.Annuario Pontificio, published annually by Libreria Editrice Vaticana, .

Службе и титуле „Папа” је заменична почасна титула, а не служба или титула, што значи „Отац” (уобичајена почасна титула за сво свештенство). Почасна титула „папа” користила се од раног 3. века за сваког бискупа на Западу, а позната је на грчком чак од Хомерове Одисеје (6:57). На Истоку, „папа” је још увек уобичајен облик обраћања свештенству у Бугарској православној цркви и Руској православној цркви, и представља стил бискупа Александрије. Папа Марцелин (умро 304.) је први римски бискуп за кога се у изворима наводи да је за њега коришћена титула „папа”. Од 6. века, царска канцеларија Цариграда обично је резервисала ову ознаку за римског бискупа. Од раног 6. века почела је да се ограничава на Западу на римског бискупа, што је пракса која је чврсто установљена до 11. века, када је папа Гргур VII прогласио да је резервисана за римског бискупа.

Као бискуп Цркве у Риму, он је наследник сузаштитника те помесне цркве, Светог Петра и Светог Павла.Roman Catholicism (at "Structure of the Church: Apostolic Succession"). Encyclopædia Britannica. Encyclopædia Britannica, Inc. Retrieved 15. 3. 2012. Као таква, Римска црква, и њен бискуп, одувек је имала истакнуто место у католичкој заједници и бар у извесној мери примат међу својим вршњацима, осталим бискупима, као што је Петар имао одређени примат међу својим вршњацима, осталим апостолима. Тачна природа тог примата једно је од најзначајнијих екуменских питања нашег времена и развијала се као доктрина током целе историје Католичке цркве.

Катекизам Католичке цркве, цитирајући документ Другог ватиканског сабора Lumen gentium, наводи: „Папа, римски бискуп и Петров наследник, 'јесте трајни и видљиви извор и темељ јединства како бискупа тако и целог мноштва верника'”. Заједница са римским бискупом постала је тако значајан идентификатор католичког идентитета да је повремено Католичка црква у целини била позната као „римокатоличка”, иако је то нетачно у католичкој теологији (еклисиологији).

Три друге папске службе проистичу директно из његове службе као бискупа Римске цркве. Пошто Латинска црква дугује свој идентитет и развој свом пореклу у литургијској, правној и теолошкој баштини Рима, римски бискуп је де факто патријарх Латинске цркве. Према папи Бенедикту XVI, било је много „забуне” између папиног примата као патријарха западне цркве и његовог примата као првог патријарха међу једнакима, те да овај „неуспех да се направи разлика” између улога и одговорности ове две различите позиције временом доводи до „екстремне централизације Католичке цркве” и раскола између Истока и Запада.

Као прва помесна црква Италије, римски бискуп је примас Италије и овлашћен је да именује председника Италијанске бискупске конференције.

Црква у Риму је такође главна црква Римске провинције, па је римски бискуп надбискуп и митрополит римске провинције.

Као бискуп, папа се назива Христовим намесником. Ова титула била је заједничка свим бискупима од четвртог до дванаестог века, резервисана за римског бискупа од дванаестог до почетка двадесетог века, и враћена свим бискупима на Другом ватиканском сабору.

Папа борави у Ватикану, независној држави унутар града Рима, основаној Латеранским уговорима 1929. године између Свете столице и Италије. Као што су папе били суверени Папске државе (754–1870), тако они врше апсолутну цивилну власт у микро-држави Ватикан од 1929. године.

Амбасадори се не акредитују код Државе Ватиканског Града, већ код Свете столице, која је била субјект међународног права и пре него што је држава основана. Тело званичника које помаже папи у управљању црквом у целини познато је као Римска курија. Термин „Света столица” (тј. Римска) генерално се користи само за папу и курију, јер Законик канонског права, који се бави управљањем Латинском црквом у целини, а не унутрашњим пословима саме столице (бискупије) у Риму, нужно користи овај термин у овом техничком смислу.

Коначно, титула „Слуга слугу Божијих” била је додатак папе Гргура Великог, као подсетник да се у хришћанству лидерство увек односи на служење (diakonia).

Стил обраћања за римског бискупа је „Његова светост”.

Избор

Садашња правила која регулишу избор папе налазе се у апостолској конституцији Universi Dominici Gregis. Она се бави овлашћењима, од смрти папе до објављивања избора његовог наследника, кардинала и одељења Римске курије; аранжманима за сахрану преминулог папе; и местом, временом и начином гласања на састанку кардинала изборника, састанку познатом као конклава. Ова реч потиче од латинског com- (заједно) и clavis (кључ) и односи се на закључавање учесника како би се спречили спољашњи утицаји, мера која је првобитно уведена као средство да их се примора да донесу одлуку.

Као и сви бискупи, папа има могућност одрицања (подношења оставке), мада за разлику од других бискупа, то није обавезно. Најпознатији случајеви су они папе Целестина V 1294. године, папе Гргура XII 1415. и папе Бенедикта XVI 2013. године. Приближно 10% свих папа је напустило или било уклоњено са функције пре смрти.

Источни патријарси Поглавари неких аутономних (на латинском, sui iuris) помесних цркава које се састоје од неколико локалних цркава (бискупија) имају титулу патријарха.