Директорат за операције (ДО), мање формално назван Тајна служба,Централна обавештајна агенција, Каријера и пракса, Приступљено: 9. 7. 2015. је компонента америчке Централне обавештајне агенције. Био је познат као Директорат за планове од 1951. до 1973; као Директорат за операције од 1973. до 2004; и као Национална тајна служба (НТС) од 2004. до 2015.
ДО „служи као тајна рука Централне обавештајне агенције (ЦИА) и национални ауторитет за координацију, решавање сукоба и евалуацију тајних операција широм Обавештајне заједнице Сједињених Држава”.
Историја Претходници Директорат за планове је првобитно замишљен да реши организационо ривалство између Канцеларије за специјалне операције (ОСО) и Канцеларије за координацију политике (ОПЦ). Постојало је оперативно преклапање између два одељења ЦИА, иако је ОСО био фокусиран на прикупљање обавештајних података, док је ОПЦ био више фокусиран на тајне акције. Директор Централне обавештајне агенције Волтер Бедел Смит покушао је да ублажи ситуацију именовањем Алена Далеса 4. јануара 1951. на нову позицију Заменика директора за планове (ЗДП) где би надгледао два ентитета. Према Ен Каралекас, сарадници Црквеног комитета која је написала историју ЦИА, то је била само козметичка промена, и тек 1. августа 1952. ОПЦ и ОСО су правилно спојени да формирају Директорат за планове (ДДП). Директорат за планове је користио скраћеницу свог шефа. Према Џону Прадосу, име је требало да прикрије праву функцију Директората.
Директорат је био огранак ЦИА који је спроводио тајне операције и регрутовао стране агенте. ДДП се састојао, између осталих пододељења, од јединице за политичку и економску тајну акцију (Особље за тајне акције), за паравојне тајне акције (јединица за Специјалне операције), за контраобавештајну делатност и за неколико географских столова одговорних за прикупљање страних обавештајних података. 1. марта 1973. ДДП је постао Директорат за операције и директор је постао познат као Заменик директора за операције (ЗДО).
Директорат је такође имао специјалне групе за вођење борбе против наркотика и контратероризма, за праћење нуклеарне пролиферације и других задатака.
Одобравање тајних и прикривених операција Одобравање тајних и прикривених операција долазило је од разних комитета, иако је у раним данима квази-аутономних канцеларија и раног ДДП-а, постојало више интерног ауторитета за одобравање операција. Након свог стварања у Трумановој администрацији, ЦИА је, у почетку, била финансијски менаџер за ОПЦ и ОСО, овлашћена да рукује „невоучерованим средствима” документом Савета за националну безбедност 4-А из децембра 1947, покретањем тајних акција у време мира. НСЦ 4-А учинио је Директора Централне обавештајне агенције одговорним за психолошки рат, успостављајући истовремено принцип да је тајна акција искључиво функција Извршне власти.
Рана аутономија ОПЦ-а У почетку, надзор од стране комитета омогућио је ОПЦ-у да оствари рану употребу свог новог мандата за тајне акције, што је изазвало незадовољство званичника у министарствима Државе и Одбране. Стејт департмент, верујући да је ова улога превише важна да би била препуштена само ЦИА-и и забринут да би војска могла да створи нову ривалску канцеларију за тајне акције у Пентагону, извршио је притисак да се поново отвори питање где лежи одговорност за активности тајних акција. Сходно томе, 18. јуна 1948, нова директива НСЦ-а, НСЦ 10/2, заменила је НСЦ 4-А.
НСЦ 10/2 је усмеравао ЦИА да спроводи „тајне” а не само „психолошке” операције, дефинишући их као све активности „које спроводи или спонзорише ова Влада против непријатељских страних држава или група или у подршци пријатељским страним државама или групама, али које су тако планиране и извршене да било каква одговорност Владе САД за њих није очигледна неовлашћеним лицима и да, ако буду откривене, Влада САД може уверљиво да одбаци сваку одговорност за њих”.
НСЦ 10/2 је дефинисао обим ових операција као:
пропаганда; економски рат; превентивна директна акција, укључујући саботажу, рушење и мере евакуације; субверзија против непријатељских држава, укључујући помоћ подземним покретима отпора, герилцима и избегличким ослободилачким групама, и подршку домородачким антикомунистичким елементима у угроженим земљама слободног света. Такве операције не треба да укључују оружани сукоб признатих војних снага, шпијунажу, контрашпијунажу и прикривање и обману за војне операције.
Герилски рат је био изван овог обима, али такве операције су дошле под делимичну контролу ЦИА са НСЦ 10/5 из октобра 1951. Погледајте "Одбор за психолошку стратегију" испод. Да би спровела тајне акције према НСЦ 10/2, ОПЦ је створена 1. септембра 1948. Њена почетна структура је предвиђала да узима упутства од Стејт департмента у мирнодопско време и од војске у ратно време, у почетку је имала директан приступ Стејт департменту и војсци без потребе да пролази кроз административну хијерархију ЦИА, под условом да је Директор Централне обавештајне агенције (ДЦИ) обавештен о свим важним пројектима и одлукама. Године 1950. овај аранжман је модификован како би се осигурало да смернице политике долазе до ОПЦ-а преко ДЦИ-ја. Током Корејског рата, ОПЦ је брзо расла. Ратне обавезе и друге мисије убрзо су учиниле тајну акцију најскупљом и бирократски најистакнутијом од активности ЦИА.
Забринут због ове ситуације, ДЦИ Волтер Бедел Смит затражио је почетком 1951. од НСЦ-а побољшано вођење политике и одлуку о одговарајућем „обухвату и величини” операција ЦИА. Бела кућа је одговорила са две иницијативе. У априлу 1951. председник Труман је створио Одбор за психолошку стратегију (ПСБ) под НСЦ-ом за координацију владине стратегије психолошког ратовања.
Смештање специјалних операција под "психолошку" организацију било је паралелно са војним развојем Специјалних снага Копнене војске САД, које је створила јединица Пентагона под називом Одељење за психолошко ратовање. „НСЦ 10/5, издат у октобру 1951, потврдио је мандат за тајне акције дат у НСЦ 10/2 и проширио овлашћења ЦИА над герилским ратовањем” Долазећа Ајзенхауерова администрација убрзо је укинула ПСБ, али је проширење овлашћења ЦИА за тајне акције у НСЦ 10/5 помогло да се осигура да тајна акција остане главна функција Агенције.
Како се Труманова администрација завршавала, ЦИА је била близу врхунца своје независности и ауторитета у области тајних акција. Иако је ЦИА наставила да тражи и добија савете о конкретним пројектима... ниједна група или службеник изван ДЦИ-ја и самог Председника није имао овлашћење да наређује, одобрава, управља или ограничава операције.
Све већа контрола од стране управе ЦИА
Након што је Смит, који је био Ајзенхауеров Начелник особља из Другог светског рата, консолидовао ЦИА, ОПЦ и ОСО 1952. године, Ајзенхауерова администрација је почела да сужава слободу деловања ЦИА 1954. У складу са низом директива Савета за националну безбедност, одговорност Директора Централне обавештајне агенције за спровођење тајних операција је додатно разјашњена. Председник Ајзенхауер одобрио је НСЦ 5412 15. марта 1954. године, потврђујући одговорност ЦИА за спровођење тајних акција у иностранству. Низ комитета, састављених од представника Стејт департмента, Одбране, ЦИА, а понекад и Беле куће или НСЦ-а, разматрао је операције. Током времена и реорганизација, ови комитети су називани Одбор за координацију операција (ОЦБ), НСЦ 5412/2 Специјална група или једноставно Специјална група, Специјална група (Проширена), 303 Комитет и Специјална група (Противпобуњеништво).
Национална тајна служба Након напада 11. септембра 2001., извештај Заједничке истраге о активностима обавештајне заједнице пре и после терористичких напада 11. септембра 2001., коју су спровели Одбор Сената за обавештајне послове и Стални одбор Представничког дома за обавештајне послове, и извештај који је објавила Национална комисија за терористичке нападе на Сједињене Државе, идентификовали су озбиљне недостатке у ХУМИНТ способностима Обавештајне заједнице, у распону од недостатка квалификованих лингвиста до недостатка дељења информација широм Заједнице. Ови напори резултирали су усвајањем Закона о реформи обавештајних служби и превенцији тероризма 2004. године, којим је створена позиција Директора Националне обавештајне службе и задатак Директору ЦИА да развије „стратегију за побољшање људских обавештајних и других способности Агенције”.
Године 2004, сенатор Пет Робертс, председавајући Одбора Сената за обавештајне послове, саставио је Закон о заштити националне безбедности 11. септембра у којем је предложио да се Директорат за операције издвоји из ЦИА и успостави као независна агенција позната као Национална тајна служба (НТС). Стварање НТС-а такође је препоручила Комисија за обавештајне способности Сједињених Држава у вези са оружјем за масовно уништење. Истрага Комисије је открила да су способности ХУМИНТ-а биле озбиљно деградиране од краја Хладног рата и да су биле лоше прилагођене за циљање недржавних актера као што су терористичке организације. Комисија је такође приметила да су операције ХУМИНТ-а биле лоше координисане између различитих савезних ентитета који су их спроводили и подстакла је развој бољих метода валидације људских извора, у светлу открића о извору познатом као Курвебол.
Почевши од проучавања Обавештајне заједнице 1995. године, невладина група која је укључивала бившег директора Националне безбедносне агенције Вилијама Е. Одома, бившег директора Одбрамбене обавештајне агенције Харија Е. Сојстера, бившег директора ДИА и директора Националне обавештајне службе Џејмса Р. Клапера, и бившег генералног саветника за ЦИА и НСА Елизабет Риндскопф Паркер, издала је извештај, прво 1997. године, а затим у ажурираном облику 2002. године, који је препоручио стварање НТС-а.
ЦИА је објавила стварање НТС-а у саопштењу за штампу 13. октобра 2005. Супротно предлогу сенатора Робертса, НТС би била компонента ЦИА, а не независна агенција извршне власти.
Организација Погледајте Заменик директора ЦИА за операције за потпуни списак директора од 1951.
мини|десно|300px|Организациона шема Националне тајне службе према књизи Обавештајна заједница САД Џефрија Т. Ричелсона.
ДО је структуриран под својим директором на следећи начин:
Заменик директора за операције Одељење за контрапролиферацију Мисијски центар за контратероризам Контраобавештајни центар Регионална и транснационална одељења за питања Одељења за технолошку подршку Заменик директора НТС-а за ХУМИНТ Заједнице Координациони центар за ХУМИНТ Заједнице
Главни елемент штаба било је Контраобавештајно особље, најмоћније када га је водио Џејмс Хесус Енглтон. То је била главна америчка организација одговорна за проверу потенцијалних нових тајних ХУМИНТ средстава и за америчку офанзивну контрашпијунажу и обману.
Разне групе пружају услуге подршке, као што су документација за прикривање и маскирање. Јединица техничких служби, понекад у тајном одељењу, а повремено у Директорату за науку и технологију, садржала је и развој шпијунске опреме и понекад сумњива истраживања, као што је програм контроле ума МКУЛТРА.
Центар за специјалне активности Под разним именима, као што је Центар за специјалне активности (САЦ), постоји паравојна функција која може ући и припремити подручје операција пре него што Специјалне оперативне снаге САД уђу у отворенијој војној улози. Ово може, али не мора, укључивати психолошке операције, посебно црну пропаганду; паравојне и психолошке функције су се раздвајале и спајале под различитим историјским реорганизацијама.