Плејбој је графички роман канадског цртача Честера Брауна, серијализован 1990. у Брауновом стрип-часопису -{Yummy Fur}- и сабран у различитим ревидираним књижним издањима 1992. и 2013. године. Бави се Брауновом кривицом и анксиозношћу због опсесивне мастурбације над моделима Плејбој плејмејтки.

Прича почиње Брауновом првом куповином броја часописа Плејбој као тинејџера. Његова опсесивна мастурбација изазива му велику кривицу и анксиозност, те из страха да не буде ухваћен, у више наврата се решава примерака часописа, само да би их касније поново узео. Ова противречна осећања прате га и у одраслом добу, све док их не прочисти откривајући себе кроз своје стрипове. Слободан, органски распоред панела необичних облика с једноставним, експресивним цртежом супротставља се детаљнијим страницама налик мрежи у његовим радовима из 1980-их, као што је -{Ed the Happy Clown}-.

Плејбој чини део Брауновог аутобиографског периода с почетка 1990-их (Аутобиографски стрипови Честера Брауна), и представља прво дело дужине књиге које је испланирао као целовиту причу. Браун га је замислио као дужу целину заједно с оним што ће постати његов следећи графички роман, -{I Never Liked You}- (1994), али је установио да је обимнија прича превише сложена да би је одједном обрадио. Прича је наишла на похвале због разоткривајуће искрености, али и на критике оних који су сматрали да велича порнографију. Издавач Плејбоја Хју Хефнер писао је Брауну како би изразио забринутост због Браунових сексуалних стрепњи у свету након сексуалне револуције.

Позадина

Честер Браун одрастао је у Шатогеју, монтреалском предграђу с великом енглеском говорном мањином; не говори француски. Описао је себе као „штреберског тинејџера“ кога су стрипови привлачили од малена. Тежио је каријери цртача суперхеројских стрипова, али није успео да нађе посао у Марвелу или Ди-Сију након завршене средње школе. Преселио се у Торонто и открио андерграунд стрипове и заједницу малих издавача. Године 1983. почео је самостално да издаје мини-стрип под називом -{Yummy Fur}-.

Издавачка кућа -{Vortex Comics}- из Торонта почела је 1986. да објављује -{Yummy Fur}-. Након што је стекао име у алтернативним стриповима надреалним серијалом -{Ed the Happy Clown}-, Браун се окренуо аутобиографији пошто је прочитао дела Џули Дусе и Џоа Мета. Рад његовог пријатеља и колеге цртача из Торонта Сета инспирисао је Брауна да почетком 1990-их поједностави стил цртања. Опрезно је започео аутобиографску фазу с паром кратких прича и постепено постајао слободнији у распореду панела и једноставнији у цртежу.

Садржај

Аутобиографска прича смештена је у Браунов родни град Шатогеј 1975. године, када је Браун имао 15 година. Детаљно описује његову опседнутост Плејмејткама из часописа Плејбој. Браунов лик опсесивно мастурбира у тајности, престрављен да не буде откривен, али неспособан да се одупре пориву. Након тога осећа кривицу и понекад се решава часописа, само да би их поново узео. Као одрасла особа, понекад поново купује примерке бројева које је одбацио.

Радња се првенствено одиграва током Брауновог адолесцентског доба, а завршава у тренутку настанка књиге. Браун користи фигуру са крилима шишмиша и сопственим лицем како би наратовао причу и подбадао Чета на начин сличан мотиву анђела и ђавола на раменима. Чет никад не признаје наратора, који изгледа да је видљив само читаоцу. Наратор говори о Брауну у трећем лицу у адолесцентским деловима приче, али у првом лицу у Брауновим одраслим годинама.

Синопсис

Прича почиње у цркви, где крилати наратор наговара адолесцента Чета да купи Плејбој који је видео на продају. Чет скупља храброст да га купи у продавници на знатној удаљености од своје куће, у нади да га тамо нико неће видети.

Након што га донесе кући и мастурбира над њим, решава се часописа тако што га сакрије испод даске у шуми близу куће. Његова растућа опсесија бори се с осећајем кривице, и он се на крају враћа по њега, ситуација која се понавља кроз целу причу. Опсесија га толико обузима да му је, чак и кад му мајка умре док је он у кампу, прва помисао по повратку кући да извади Плејбој који је сакрио у шуми. Као одрасла особа, лови стара издања и памти датуме и имена Плејмејтки, и решава их се због кривице или страха да га девојка не открије. Његова опсесија омета његове односе са женама: приповеда да је, док се забављао с једном девојком, могао да одржи ерекцију само ако је фантазирао о својим омиљеним Плејмејткама, и да је више волео мастурбацију него секс с њом.

Плејбој се завршава призором Брауна како црта причу у настајању. Иако зна да ће је његови пријатељи ускоро прочитати, и даље осећа нелагоду да с њима разговара о томе.

Стил и анализа

До краја 1980-их Браун је постао незадовољан својим стилом цртања. Почео је да га поједностављује пошто је привео крају -{Ed the Happy Clown}-, јер је читао дела цртача с једноставнијим стилом као што су Џон Стенли и Браунов пријатељ Сет. Напустио је мрежасти распоред који је користио и почео да распоређује панеле на страни на разноврстан, органски начин. Прво је радио цртеже, а тек потом исцртавао границе панела, које прате облике слика које уоквирују и повучене су несигурном, слободном руком — слично као код браће Ернандез или Роберта Крамба. Браун је изобличавао слике да би пренео емоције, али не на традиционалне карикатуралне начине. На пример, кад адолесцент Браун сретне пријатеље својих родитеља, он се физички не смањује од стида, али се тај ефекат постиже изобличењем перспективе.

Чет је интровертан и изолује се, више волећи порнографију него комуникацију с другима, попут свог брата. Чет је у средишту наратива, а споредни ликови се појављују тек накратко.

Браун приказује Четово опсесивно мастурбирање, а његов неуобичајени начин мастурбације привукао је пажњу: окренут је лицем надоле и трља пенис међу длановима обе руке, што Марси Р. Изабела пореди с положајем руку при молитви. Тај начин је добио назив „Честер“ према карикатури Питера Бега на ту тему. Ужасава се да не буде ухваћен у мастурбирању, а кајање након тога га непрестано тера да се решава часописа, на пример сакривајући их у шуми близу куће, али им се увек враћа. Браунова мајка умире док је он у кампу, што се помиње тек узгред, а по повратку из кампа одмах одлази у шуму да ископа Плејбој који је тамо закопао. Критичар стрипова Дарси Саливан види Брауна у овој сцени како је „потиснуо болна осећања према њој, и према другим женама, у корист тог отрцаног фетиша“. Чет се осећа изненађено и одбојно према средишњем плакату црне Плејмејтке на који наилази, што доводи до спознаје расистичких осећања која гаји.

Док је завршавао Плејбој, Браун је осећао кривицу што још увек гледа Плејмејтке и приписује заслуге објављивању штампаног издања за превазилажење стида. Док многи тумаче књигу као осуду порнографије, за Брауна је она о кривици коју је осећао због коришћења тих медија. Нека тумачења, попут оних Дарсија Саливана и Дарела Епа, виде Плејбој како приказује како идеализоване слике у порнографији изобличују друштвене норме и очекивања лепоте; један од наведених примера је сцена у којој Браун каже да је могао да одржи ерекцију с једном девојком само ако је фантазирао о својим омиљеним Плејмејткама. Браун се успротивио овом тумачењу — радије, он то види као ману дела, јер не пружа довољно контекста за оно што је намеравао да саопшти: да је ушао у везу са женом коју није сматрао сексуално привлачном, и да би, и да Плејбој не постоји, фантазирао о другим приказима жена.

Критичар Дарси Саливан сматрао је да књига приказује како Браунова опседнутост Плејбојом утиче на његову способност да се односи према женама. Саливан је назвао приче у Плејбоју „најискренијим сексом у стриповима“ раних 1990-их, „и најубојитијим разобличавањем порнографије“ јер се бави „ничим другим до Брауновим односом према Плејбоју“. Хвали колико је брзо Браун сазрео као приповедач током Плејбоја, и уверљивост сцена које су се можда, а можда и нису одиграле онако како их је Браун приказао. Иако се чини да препознаје феминистичке ставове, Браун приказује себе као „жртву сопствених порива“, и да га је „Плејбој ментално држао одвојеним“. Саливан тврди да књига показује да порнографија не задовољава само потребу, већ подстиче зависност. Браунови стрипови постављају питања, уместо да покушавају да на њих одговоре, приступ који је Саливан упоредио с мање суптилним опусом Џоа Мета, који такође описује опседнутост порнографијом: написао је да Метови стрипови анализирају и рационализују његову опсесију, док је Браунови разоткривају.

Објављивање

Браун је наишао на проблеме радећи аутобиографске приче о свом савременом животу, јер се његова прича преплитала с причама људи око њега — пријатељи које је приказивао нису се увек слагали с начином на који их је представио. У причи „-{Showing Helder}-“ приказује негативну реакцију своје пријатељице Крис на његово приказивање у причи „-{Helder}-“. Браун се окренуо причама из тинејџерских дана, пошто је изгубио контакт с већином оних које је познавао из тог времена. Браун је изјавио да је намеравао дужу причу која би обухватила оно што је завршило у Плејбоју и следећем графичком роману, -{I Never Liked You}- (1994), али је приликом планирања схватио да је превише сложена. Рекао је да је имао јасну представу о причама из свог живота које ће користити и општи облик наратива, али да је имао „осећај импровизације“ јер је није унапред скриптовао.

Серијал је објављиван под насловом -{Disgust}- у бројевима 21–23 часописа -{Yummy Fur}-, који је у то време издавао -{Vortex Comics}-. Двадесет петим бројем -{Yummy Fur}--а 1991. Браун је прешао код монтреалског издавача -{Drawn & Quarterly}-, који је објавио сабрано и ревидирано издање Плејбоја 1992; то је био први графички роман овог издавача. Браун је поново исписао сценарио, преправио слова и реформатирао књигу за анотирано издање 2013, такође у издању -{Drawn & Quarterly}-.

Пријем и наслеђе

Прича је добила похвале фанова, критичара и других цртача, и била је номинована за Харви награду 1991. за најбољи појединачни број или причу. Плејбој, -{I Never Liked You}- и неколико краћих дела заузели су 38. место на листи 100 најбољих стрипова на енглеском језику 20. века часописа -{The Comics Journal}- под називом „Аутобиографски стрипови из -{Yummy Fur}-“. Цртач Гилберт Хернандез изјавио је: „Плејбој и -{I Never Liked You}- су вероватно најбољи графички романи одмах после Мауса“. Критичар Френк Јанг назвао га је „кључним делом“ у тренду аутобиографских стрипова раних 1990-их. Критичар Дарси Саливан сматрао га је обавезним штивом за озбиљне љубитеље стрипа и „оријентиром у приказу уметничког развоја“, мислећи на брзину којом је Браунов рад сазревао током три броја серијала.

Браун је изјавио да се неколико жена увредило због књиге, рекавши да велича порнографију. Хју Хефнер послао је Брауну писмо након објављивања Плејбоја, изражавајући забринутост што неко ко је одрастао у време сексуалне револуције још увек може да пати од такве збуњености и анксиозности. Дарси Саливан је неповољно упоредио порнографијом опседнут аутобиографски рад Џоа Мета у -{Peepshow}- са Плејбојом у једном броју -{The Comics Journal}-, на шта је Браун одговорио одбраном Метовог рада у следећем броју.

Браунови ставови о порнографији су се од тада значајно променили. Док је стварао Плејбој борио се са нелагодом због куповине порнографије; две деценије касније гласно се залагао за декриминализацију проституције у -{Paying for It}- (2011).

Види још Аутобиографски стрип Исповедно писање

Референце

Литература

Спољашње везе ПДФ преглед на сајту -{Drawn & Quarterly}-

Категорија:Плејбој (часопис) Категорија:Аутобиографски графички романи