мини|лево|175п|Владика Данило, кључна личност догађаја.

Истрага потурица (историографска контроверза) подразумева вишедеценијску научну расправу о историчности догађаја који се у народном предању и књижевности назива истрага потурица — наводног истребљења муслиманског становништва у Црној Гори почетком 18. века, по налогу владике Данила Петровића Његоша. Овај чланак не претендује да утврди шта се заиста догодило, већ приказује развој историографске полемике, супротстављене аргументе и идеолошке импликације које су пратиле тумачење догађаја од 19. века до данас. Кључну улогу у обликовању перцепције имао је и сам појам потурица, чије негативно значење додатно усложњава историографско расуђивање.

Док једни историчари сматрају да је масован, организован покољ заиста извршен (најчешће 1707. или 1709), други тврде да је реч о легенди која је свој коначан облик добила у спеву Петра II Петровића Његоша Горски вијенац (1847). Трећа струја заступа средње решење: процес нестајања муслимана из Црне Горе био је дуготрајан и сложен, а назив „истрага“ прикрива низ мањих сукоба, притисака и миграција. Расправа је додатно заоштрена у савременом добу, када је истрага потурица постала предмет политичких и националних инструментализација.

Историјска позадина и контекст После постепеног османског освајања српских земаља, Црна Гора је, због кршевитог терена и племенске организације, задржала знатну аутономију, али је формално била део Скадарског санџака. У 17. веку турске власти су, стимулисане пореским олакшицама и могућношћу напредовања, успеле да део племена преведу на ислам. Тако су настали потурице — домаћи муслимани, који су делили језик и порекло с хришћанским становништвом, али су често служили као ослонац османске администрације.

Владика Данило Петровић (на положају 1697–1735) спроводио је двоструку политику: верску и политичку консолидацију Црне Горе. Да би се ујединила завађена племена и ојачала централна власт, морао се решити проблем унутрашњих подела, међу којима је исламска заједница виђена као претња. Стога су савременици, попут барског надбискупа Вицка Змајевића, сведочили о владикиним насилним методама, али се та сведочанства не односе недвосмислено на једнократни покољ.

мини|Остаци тврђаве Бесац код Вирпазара, гдје су муслимани пружили жесток отпор.

Терминологија и културна перцепција потурица мини|200п|Ликови Срба Потурчењака, илустрација из Илустроване историје српског народа Косте Мандровића мини|лево|200п|Бошњак, илустрација из календара „Орао“ (1879), која одражава стереотипну представу потурице. Сам термин потурица (или потурчењак) сложеница је од глагола постати и именице Турчин и у српском језику носи изразито негативно значење. У Вуковом Рјечнику бележе се и облици потурчити се, потурчењак, потур, а феномен преласка у ислам назива се и помухамедавање. Већ сама реч асоцира на издају вере и рода: народна изрека „Потурица гори од Турчина“ осликава дубоко укорењен став да су домаћи муслимани били окрутнији према хришћанима од самих освајача. Јован Цвијић је потурице описао као „потпору турском режиму и најсвирепије угњетаче“.

Овај вредносни суд имао је двоструку улогу у историографској контроверзи. С једне стране, помаже да се разуме зашто је прича о истрази потурица била тако снажно укорењена у народном предању — она је одражавала вековни анимозитет и потребу да се „чишћење“ од домаћих муслимана прикаже као чин ослобођења. С друге стране, управо та емотивна обојеност отежава рационалну анализу: историчари који су доводили у питање историчност истраге често су оптуживани да „бране потурице“, што је додатно закомпликовало академску расправу. У 19. веку српска штампа и илустровани календари (као што је „Орао“) визуелно су учвршћивали стереотип потурице као „однарођеног“ Бошњака или Турчина, чиме је колективна меморија додатно обликовала слику догађаја.

Кључни извори и њихова проблематика Запис владике Данила

Централни документ присталица историчности јесте Запис владике Данила, који је 1863. у Гласнику Друштва српске словесности објавио учитељ Никола Мусулин. Према запису, владика Данило је на Бадњи дан 1707. наредио убиство муслимана на Цетињу и у Ћеклићима који су одбили да приме хришћанство. У документу се наводи да су црногорски главари три пута оклевали, након чега је владика послао своје најверније људе — Вучка Његуша, Станишу Велестовца и Марка Дупиљанина — да први ударе.

Међутим, већ крајем 19. века Иларион Руварац је палеографском анализом закључио да рукопис није владикин аутограф, већ каснији препис (или чак фалсификат). Каснији историчари — Јован Томић, Владимир Ћоровић — нису успели да у Млетачком или Дубровачком архиву пронађу савремени доказ о покољу, због чега су оспорили веродостојност записа. Неки аутори, попут Николе Банашевића, сматрали су да запис може бити поуздан препис ранијег аутентичног текста, али без оригиналног документа полемика остаје отворена.

Сведочење Вицка Змајевића и млетачки извори Барски, а потом задарски надбискуп Вицко Змајевић записао је 1720. да је владика Данило „умрљан људском крвљу, проливеном по његовом наређењу“. Противници историчности истичу да је Змајевић био отворени непријатељ владике (борио се за верску јурисдикцију над католицима у Црној Гори) и да се поменути крвави чин могао односити на неки други догађај, попут похода на Улцињ (1718), а не на истрагу. Занимљиво је да млетачки провидури, чији су извештаји иначе богати детаљима, нигде не спомињу масован обрачун с муслиманима, што скептици узимају за додатни аргумент.

Народна песма и рана књижевна обрада Народна песма „Српски бадњи вече около 1702 год.“ и списи Симе Милутиновића Сарајлије (Историја Црне Горе, 1835) први пут у књижевном облику говоре о масовном покољу или протеривању потурица почетком 18. века. Сарајлија наводи да се то догодило 1702. или 1703, али без навођења извора. Ови рани записи показују да је предање постојало пре Његошевог спева, мада су га песници знатно дорадили.

Ток историографске расправе Критичка школа (19. век) Иларион Руварац први је 1899. довео у питање историчност истраге, тврдећи да је реч о миту створеном ради величања династије Петровића. Уз њега су и каснији историчари, попут Јована Томића, након исцрпног прегледа млетачких докумената, закључили да „нема ни трага“ о догађају. Они су сматрали да је Запис владике Данила производ 19. века, настао у време када је Његош припремао грађу за Горски вијенац.

Бранитељи предања (19–20. век) Насупрот њима, Нићифор Дучић и касније Милован Ђилас тврдили су да је обрачун с потурицама био реалан, мада не нужно у форми описаној у спеву. Ђилас је у студији о Његошу написао да су се „обрачуни с потурицама несумњиво догађали, иако не у облику у коме их је приказао песник“. Никола Банашевић је покушао да помири обе стране — прихватајући могућност да је запис аутентичан препис, али да не описује један догађај, већ континуирано насиље.

Средња струја и Јевто Миловић Најутицајнији рад ове групе дао је историчар књижевности Јевто Миловић. Анализирајући италијански превод писма владике Данила из 1727, у коме се помињу „домаћи Турци“ (Turchi domestichi), Миловић закључује да исламска заједница у Црној Гори тог доба још није била уништена. Према њему, „коначна истрага потурица до тог времена није била извршена. Тај процес је, бесумње, морао трајати дуже времена. Питање је само да ли се истрага, мањих или већих размјера, збила за вријеме владике Данила“. Миловићев опрез остао је полазна тачка многих каснијих радова.

Савремена фаза (крај 20. и 21. век) Црногорски историчар Живко Андријашевић изнео је конкретан логички аргумент: немогуће је да неколико владикиних људи на Бадње вече побије наоружане муслимане на међусобно удаљеним локацијама (Цетиње и Ћеклићи), а да догађај остане без помена у бројним изворима. У истом периоду, митрополит Амфилохије Радовић бранио је владику Данила, називајући истрагу „значајним историјским догађајем“ и тврдећи да је „још страшнија духовна смрт коју су сејали лажни људи с лажном вером“. Ова изјава изазвала је оштру реакцију Исламске заједнице у Црној Гори, чиме је полемика прешла из академских кругова на политичку сцену.

Истрага потурица у Горском вијенцу

мини|Насловна страна Горског вијенца.

Без обзира на историчност, утицај Његошевог спева на перцепцију догађаја је немерљив. Горски вијенац помера истрагу у 1702. (према неким тумачима 1709), ставља је у центар радње и обликује као трагични сукоб добра и зла, слободе и ропства. Владика Данило оклева, нуди потурицама повратак у „вјеру прађедовску“, али после ултиматума скадарског паше доноси коначну одлуку.

Немачки слависта Алојз Шмаус смешта овај мотив у шири европски контекст: истрага потурица је пандан проблему ренегата у француској и немачкој драми (К. Делавињ, Ф. Шилер). Тиме се тема отргла од локалних оквира и добила универзални значај.

Политизација и савремене контроверзе Од краја 20. века расправа о истрази потурица постала је саставни део националних и верских сукоба у Црној Гори и региону. Бошњачке и муслиманске организације осуђују истрагу као „геноцид“, док део српске и црногорске јавности одбацује такве квалификације, истичући да је реч о „чишћењу“ сопственог народа, а не о уништавању другог. У науци преовлађује став да термин „истрага потурица“ треба разумети као поетички оквир, а не као опис историјске чињенице, али јавност и даље тражи коначан одговор.

Додатну оштрину расправи дао је судски процес у Хагу, током којег су појединци цитирали Горски вијенац као подстицај на мржњу, док су други (Мило Ломпар) бранили право на уметничку слободу и контекстуално читање. На тај начин, историографска контроверза постала је изазов за правне, филолошке и културне студије.

Види још Данило I Петровић Његош (митрополит) Горски вијенац Потурица Историја Црне Горе Црногорско-турски рат (1876—1878)

Референце

Литература

Спољашње везе Запис владике Данила о истрази потурица (1707) Културни центар Новог Сада – Истрага потурица у Горском вијенцу Црна Гора у доба владике Данила (PDF)

Категорија:Историографија Црне Горе Категорија:Историја Црне Горе Категорија:Црна Гора у 18. веку Категорија:Горски вијенац Категорија:Историјске контроверзе Категорија:Српска епска поезија