У психоанализи, отпор представља напоре појединца да спречи да потиснути нагони, осећања или мисли буду интегрисани у свесну свест.

Зигмунд Фројд, оснивач психоаналитичке теорије, развио је концепт отпора док је радио са пацијентима који су изненада развијали несарадничко понашање током аналитичке сесије. Фројд је закључио да појединац који пати од психолошке тегобе, која према психоаналитичкој теорији произилази из присуства потиснутих недозвољених импулса или мисли, може да се упусти у напоре да омете покушаје суочавања са таквим несвесним импулсима или мислима.

Отпор и несвесно У раном излагању своје нове технике, Фројд је написао да постоји „још једна тачка гледишта коју можете заузети како бисте разумели психоаналитичку методу. Откривање несвесног и његово увођење у свест одвија се уз континуирани отпор пацијента. Процес изношења овог несвесног материјала на видело повезан је са болом, и због тог бола пацијент га изнова и изнова одбацује”. Додао је: „На вама је онда да се умешате у овај конфликт у менталном животу пацијента. Ако успете да га убедите да прихвати, захваљујући бољем разумевању, нешто што је до сада, услед ове аутоматске регулације болом, одбацивао (потискивао), тада ћете постићи нешто у правцу његове едукације... Психоаналитички третман се генерално може схватити као таква поновна едукација у превазилажењу унутрашњих отпора”.

Примарна и секундарна добит од болести у отпору Иако је термин отпор, како је данас познат у психотерапији, углавном повезан са Зигмундом Фројдом, идеја да се неки пацијенти „држе своје болести” била је популарна у медицини у деветнаестом веку, и односила се на пацијенте чије су тегобе наводно опстајале због секундарне добити у виду друштвених, физичких и финансијских предности повезаних са болешћу. Док је Фројд био обучен у ономе што је познато као (секундарна) добит од болести која прати неурозу, више су га занимали несвесни процеси помоћу којих је могао да објасни примарне добити које пацијенти извлаче из својих психијатријских симптома.

Модел који је осмислио сугерише да симптоми представљају несвесни компромис у замену за то да пацијент буде поштеђен других, искуствено горих, психолошких непријатности, путем онога што је Фројд назвао компромисном формацијом; „решавање конфликта конструисањем симптома је најпогоднији излаз и онај који је најугоднији принципу задовољства”.

Отпор као производ сукобљених инстанци За Фројда, примарне добити које су стајале иза пацијентовог отпора биле су резултат интрапсихичког компромиса, постигнутог између две или више сукобљених инстанци: „психоанализа... тврди да су изолација и несвесност ове [једне] групе идеја изазване активним противљењем других група”. Фројд је једну психичку инстанцу назвао „потискујућом” свешћу,Freud, S. (1959). "Further remarks on the defense neuro-psychoses". У: E. Jones (ур.) и J. Riviere (прев.) Collected Papers (т. 1, стр. 155–182). New York: Basic Books. (Оригинално дело објављено 1896.) а другу инстанцу, несвесно, на крају је назвао „ид”.Freud, S. (1959). "Analysis terminable and interminable". У: E. Jones (ур.) и J. Riviere (прев.) Collected Papers (т. 5, стр. 316–357). New York: Basic Books. (Оригинално дело објављено 1937.)

Компромис којем теже две сукобљене стране јесте постизање максималног задовољења нагона уз минималан резултујући бол (негативне реакције изнутра и споља). Фројд је теоретисао да је психопатологија последица неуспешних компромиса — „Одавно смо приметили да свака неуроза има за резултат, а тиме вероватно и сврху, да пацијента истисне из стварног живота, да га отуђи од стварности”Freud, S. (1959). "Formulations regarding the two principles in mental functioning". У: E. Jones (ур.) и J. Riviere (прев.) Collected Papers (т. 4, стр. 13–21). New York: Basic Books. (Оригинално дело објављено 1911.) — насупрот „успешној одбрани” која је резултирала „привидним здрављем”.

Кључни фактори у теорији Kompromisslösung (компромисно решење) о настанку симптома, у основи Фројдове теорије отпора, били су: потискивање (често се користи наизменично са термином антикатекса), одбрана, незадовољство, анксиозност, опасност, компромис и симптом. Као што је Фројд написао: „Акција предузета ради заштите потискивања може се уочити у аналитичком третману као отпор. Отпор претпоставља постојање онога што сам назвао антикатексом.”Freud, S. (1959). "Inhibitions, symptoms, and anxiety". У: J. Strachey (ур. и прев.) The standard edition of the complete psychological works of Sigmund Freud (т. 20, стр. 75–175). London: Hogarth Press. (Оригинално дело објављено 1926.)

Облици отпора Године 1926. Фројд је променио своје виђење анксиозности, што је имало импликације на његово виђење отпора. „Док је претходно гледиште природно претпостављало да анксиозност проистиче из либида који припада потиснутим нагонским импулсима, ново гледиште је, напротив, учинило его извором анксиозности”.

Фројд је и даље сматрао да је отпор блиско повезан са чињеницом трансфера: „Стога се може рећи да је теорија психоанализе покушај да се објасне две посматране чињенице које упадљиво и неочекивано долазе до изражаја кад год се покуша да се симптоми неуротичара прате уназад до њиховог извора у његовом прошлом животу: чињенице трансфера и отпора. Сваки правац истраживања, без обзира на његов смер, који признаје ове две чињенице и узима их као полазну тачку свог рада, може се назвати психоанализом, чак и ако дође до резултата другачијих од мојих”.Freud, S. (1959). "On the history of the psycho-analytic movement". У: E. Jones (ур.) и J. Riviere (прев.) Collected Papers (т. 1, стр. 287–359). New York: Basic Books. (Оригинално дело објављено 1914.) Заиста, до данас већина главних школа психотерапијске мисли наставља да бар признаје, ако не и „узима за полазну тачку”, два феномена трансфера и отпора.Beutler, L. E., Moleiro, C. M., & Talebi, H. (2002). "Resistance". У: J. C. Norcross (ур.), Psychotherapy relationships that work: Therapist contributions and responsiveness to patient needs (стр. 129–144). New York: Oxford University Press.Anderson, C. M. & Stewart, S. .

Ипак, његова нова концептуализација улоге анксиозности навела га је да преобликује феномене отпора, како би обухватио то да „аналитичар мора да се бори против ни мање ни више него пет врста отпора, који потичу из три правца — ега, ида и суперега”. Сматрао је его извором три врсте отпора: потискивања, трансфера и добити од болести, тј. секундарне добити. Фројд је дефинисао и четврту врсту, отпор ида, који произилази из ида, као отпор који захтева „прораду” производ компулзије понављања. Пета врста, која долази из суперега и последња је откривена, „... изгледа да потиче од осећаја кривице или потребе за казном” — тј. самосаботажа.

Све ово служи експлицитној сврси одбране ега од осећаја нелагоде, јер, како је Фројд написао: „Тешко је за его да усмери своју пажњу на перцепције и идеје које је до сада по правилу избегавао, или да као своје призна импулсе који су потпуна супротност онима које познаје као сопствене.”

Потискивање

Потискивање је облик отпора у којем его гура увредљива сећања, идеје и импулсе доле у несвесно. У суштини, пацијент несвесно скрива сећања од свесног ума.

Трансфер

Обично несвестан, трансфер се јавља када пацијент дозволи да прошла искуства утичу на садашње односе. У терапији до овога може доћи ако терапеут подсети пацијента, свесно или несвесно, на некога из његове прошлости ко је можда имао рани утицај на његов живот. Након тога, пацијент може изненада почети да посматра терапеута на позитиван или негативан начин, у зависности од природе прошлог утицаја.

Отпор ега Овај облик отпора представља неуротичну регресију у претпостављено стање дечје сигурности. Обично укључује пацијентове покушаје да привуче пажњу и саосећање наглашавањем мањих медицинских симптома (нпр. главобоље, мучнина и депресија).

Отпор ида

Отпор ида је противљење које пружа несвесни ид свакој промени његових уобичајених образаца задовољења. Отпор ида одражава несвесну жељу за доследношћу на начин који је заснован на принципу задовољства. Пошто је ид урођени део људског нагона, интерпретација свесног је недовољан метод, тако да психоаналитичар прво мора бити у стању да савлада отпоре путем дедукције несвесних одбрана пацијената које се презентују кроз експлоатацију механизма трансфера.

Фројдова анализа Како је Фројдова клиничка пракса напредовала, приметио је како су његови пацијенти, чак и када су њихови свесни умови прихватили постојање и почели да прорађују своје неуротичне обрасце, и даље морали да се суоче са оним што је он назвао отпор ида: „отпор несвесног... моћ компулзије понављања – привлачност коју несвесни прототипови врше на потиснути нагонски процес”.

Каснији развој В. Р. Д. Ферберн је видео отпор ида у терминима ране везаности за интернализовани лош објекат, тако да је појединац остао везан чежњом према одбацујућем родитељу из детињства и љутњом због његовог одбијања.

Отпор ида манифестује се у групној терапији у три главна психосексуална облика: отпор ида на оралном нивоу може попримити облик снисходљиве зависности од терапеутових речи, или алтернативно изразити непријатељство кроз оштре, „уједајуће” примедбе; анално непријатељство може се приказати неселективним „истоваром” материјала на терапеута; док се отпор ида на фалусном нивоу појављује у облику такмичења и/или заводљивих маневара према терапеуту и другим члановима групе. Одигравање (енгл. acting out) и одигравање унутар терапије (енгл. acting in) отпора ида у групној терапији морају се обуздати наглашавањем речи као централног средства терапијске интеракције.

Ерик Берн је видео личност у терминима животног сценарија (скрипта) постављеног у раном детињству, и сматрао је да је главна препрека опоравку у терапији „привлачност сценарија, нешто налик отпору ида код Фројда”.

Отпор суперега Отпор суперега је противљење опоравку које у терапији пружа пацијентова савест, њихов осећај основне кривице. Он подстиче лично кажњавање путем самосаботаже или самонаметнутих препрека. Неки су га сматрали (иако не и Фројд) најслабијим обликом отпора, који одражава моралистичка осећања суперега.

Фројдова касна формулација Фројд је двадесетих година прошлог века са закашњењем дошао до спознаје о важности „несвесног морала” у супротстављању његовим терапијским циљевима. Затим је изворе отпора поделио на пет, истичући да „Пети, који долази од суперега и последњи је откривен... изгледа да потиче од осећаја кривице или потребе за казном”. Међутим, он је такође истакао колико често пацијент не осећа кривицу колико се осећа лоше када је на делу отпор суперега. (PFL 11)

Накнадни развој Теорија објектних односа је била склона да види отпор суперега кроз призму пацијентовог односа са интернализованом критичком/прогонитељском родитељском фигуром. Неспремност да се прекине „сигурност” везе са интернализованим родитељем јача отпор суперега. Тамо где је его идеал грубо перфекционистички, или представља интернализовану мајку која је идеализовала патњу над уживањем, отпор суперега поприма облик одбијања да се буде „искварен” напретком терапије.

У групној терапији, отпор суперега може бити екстернализован или интернализован. У првом случају може се формирати моралистичка подгрупа, која је хиперкритична према другим, мање конформистичким члановима; док у другом случају (код интернализације), строгост унутрашње савести и потреба за казном могу довести до акција деструктивних по себе и по напредак лечења.

Фројдов третман отпора Фројд је сматрао да свих пет категорија отпора захтевају више од само интелектуалног увида или разумевања како би се превазишле. Уместо тога, фаворизовао је спор процес прораде.