Јостедалсбрен () је највећи глечер у континенталном делу Европе и један од најзначајнијих глациолошких система Норвешке. Налази се на планинском гребену између унутрашњих делова Нордфјорда и Согна у округу Вестланд, док се источни краци пружају и у општину Шјок у округ Инландет. Глечер представља сложен систем акумулационог платоа и бројних долинских глечера који се спуштају у околне долине и фјордске притоке.
Као ледена капа Јостедалсбрен има површину од око 458 km² (2019), али се у ширем регионалном обухвату укључујући повезане и околне глечере наводе вредности око 800 km². Са главног платоа се развија велики број именованих кракова. У националном парку се издваја 28 именованих бреарми међу којима су најпознатији Нигардсбрен, Бриксдалсбрен и други изливни глечери који су важни и за научна мерења и за јавну перцепцију глечерских промена.
Значајан део ледене капе и околног високогорја обухваћен је заштитом у оквиру Националног парка Јостедалсбрен, основаног 25. октобра 1991. године, површине 1314 km². Заштита је успостављена ради очувања јединственог глацијалног предела и природних вредности, али и као простор важан за образовање и организовано коришћење у природи. Јостедалсбрен је истовремено и један од најбоље праћених глечерских система у Норвешкој. На појединим изливним глечерима спроводе се систематска глациолошка истраживања која обухватају мерења масеног биланса од 1962. године, као и праћење померања чела глечера од 1899. године, што омогућава реконструкцију дугорочних фаза напредовања и повлачења. Подаци за Нигардсбрен, на пример, бележе укупно повлачење фронта веће од 2,5 km од почетка инструменталних мерења, уз краткотрајне фазе напретка крајем 20. века и наставак повлачења у 21. веку.
Глечер Јостедалсбрен ће током 21. века наставити да губи масу и запремину, при чему се пројектује губитак од око 12–74% савремене запремине до 2100. године, као и могућност да се ледена капа у другој половини 21. века распадне на више одвојених целина. Ови резултати позиционирају Јостедалсбрен као кључни климатски индикатор за праћење промена криосфере у западној Скандинавији.
Географија мини|Поглед на глечер из ваздуха са југа ка северу (2012) Глечер се налази у Вестланду, у унутрашњости западне Норвешке, у појасу између фјордова и високих планинских подручја у областима Согн, Сунфјорд и Нордфјорд. Оваква међуфјордска позиција условљава да се у непосредном окружењу глечера на малом растојању смењују изразито различити предели , од дубоко усечених фјордских долина и стрмих планинских падина до високих, прохладних висоравни и глацијалних платоа.
У регионалној оријентацији, Јостедалсбрен је издужен у правцу југозапад—североисток: највеће пружање ледене масе достиже око 100 km, док је ширина у опсегу 10–15 km. Централна ледена маса представља плато са кога се низ изливних глечера спушта преко ивичних зона у различите долине, што значи да се географски обухват Јостедалсбрена у пракси често описује кроз систем кракова и долина у које се они спуштају. Подручје Националног парка Јостедалсбрен обухвата општине Согндал, Лустер, Сунфјорд, Глопен и Стрин, које представљају и кључни оквир за просторну идентификацију већине приступних долина и полазишта ка појединим изливним глечерима. Источни делови система прелазе вододелницу и залазе у општину Шјок у округу Инландет, што Јостедалсбрен чини једним од просторније разгранатих глечерских система јужне Норвешке.
Положај у односу на фјордове и долине најјасније се уочава на примеру изливних глечера. Поједини краци се ослањају на долинске правце који воде ка Нордфјорду и ка Согну, па Јостедалсбрен функционише као важна вододелница у планинском залеђу западне Норвешке. Један од највећих изливних глечера Нигардсбрен тече ка југоистоку из средишњег дела ледене капе, што илуструје унутрашњу организацију система, плато у центру и усмерени токови излива у појединачне долине. Географски положај, истовремено, одређује и просторну повезаност Јостедалсбрена са ширим системом заштићених и високогорских подручја у унутрашњости Вестланда. У оквиру националног парка, ледене површине чине велики део простора, док су ван леда заступљене уске, зелене долине и мрежа водотокова и водопада који одводњавају планинско залеђе ка фјордским системима. Ови контрасти на кратким растојањима од фјордских долина до глацијалног платоа представљају једно од основних обележја географског оквира у коме се Јостедалсбрен развија и у коме се тумачи његов значај у природној географији западне Норвешке.
Унутар тог оквира, национални парк и повезани режими заштите представљају и практичну основу за просторну поделу и описивање глечера. Бројни изливни краци се идентификују као засебне целине, при чему се наводи да Јостедалсбрен има више десетина глечерских рукава који се преко ивица платоа спуштају у околне долине.
Геологија Подручје Јостедалсбрена лежи у западнонорвешком високоморфолошком појасу где се у основи преовлађујуће јављају метаморфне стене, пре свега гнајс. У научном опису националног парка истиче се да је под ледом доминантан управо гнајс, који чини главну стенску подлогу у ширем простору парка и околног планинског залеђа. На регионалној скали, геолошке карте и синтезе за простор између Јостедалсбрена и приобалног појаса Фјордане указују на сложену грађу западне Норвешке у оквиру ширег гнајсног региона, са више тектонских јединица и појасева метаморфита. У новијим глациолошким синтезама које се баве еволуцијом леда, додатно се наглашава да је ледена капа непосредно положена на протерозојски гнајс који се повезује са Западним гнајсним регионом Норвешке. мини|Поглед на планинарску колибу Флатбрехита Савремени рељеф у окружењу Јостедалсбрена је у великој мери резултат дуготрајне глацијалне ерозије и транспорта. На званичној страници националног парка истиче се да глечер струже стенску подлогу попут огромног шмиргла, непрекидно обликујући предео и стварајући препознатљиве глацијалне облике. У такве облике спадају ерозивни трагови на стенама (глацијалне бразде и полирање), затим глацијално проширене долине (типично U-облика) и прагови, као и разноврсни акумулациони облици који настају таложењем материјала који је лед покупио и пренео. У извештају о националном парку посебно се наглашава да су глечери и топљеница створили велики број морена и других геолошких формација у подручју Јостедалсбрена. Моренске наслаге и леднички ободни облици имају посебан значај за реконструкцију развоја глечера у новије геолошко време. Управо су морене и сродни леднички облици коришћени као кључни теренски трагови за цртање некадашњих граница леда. Иста анализа указује да су главни изливни глечери од тадашњег максимума претрпели значајно смањење површине и запремине, што моренске појасеве у подножјима излива чини важним архивом промена глечера на скали последњих неколико векова.
Савремена истраживања значајно су проширила знање о скривеном рељефу испод леда. Обиман скуп мерења дебљине леда и топографије подлоге (GPR профили из више теренских кампања) омогућава опис субглацијалног рељефа као простора који карактеришу дубоке глацијално еродоване долине, удубљења у стенској подлози и стрме долинске стране, што је важно за разумевање како се лед креће и како ће се предео развијати при даљем повлачењу леда. Овакви подаци су релевантни и за геоморфолошку интерпретацију, јер указују на просторну расподелу зона појачане ерозије и потенцијалних будућих депресија у подлози које, након губитка леда, могу постати језерске котлине.
У целини, геологија и геоморфологија подручја Јостедалсбрена могу се сагледати кроз интеракцију отпорне метаморфне стенске подлоге и дуготрајног деловања леда и воде. Та интеракција је довела до развоја карактеристичног глацијалног пејзажа западне Норвешке, у коме су морене, глацијално преобликоване долине и полиране стенске површине међу најупечатљивијим сведочанствима како се предео обликовао од плеистоцена до данас. Морфологија Јостедалсбрен је сложен глечерски систем који се морфолошки састоји од централног, релативно заравњеног ледног платоа и бројних долинских глечера који се преко ивица платоа спуштају у околне долине. Управо оваква грађа, високи унутрашњи део са акумулацијом снега и леда и периферни краци који се спуштају у ниже зоне одговара опису ледене капе, односно теренски покривајућег глечера чији се акумулациони део простире преко благих, куполастих површина, делимично независно од ситније подлоге.
Пружање Јостедалсбрена износи око 60 km у правцу североисток—југозапад, од подручја Шјока ка Фјерланду, док се ширина значајно мења и на појединим деловима се сужава на мање од 2 km. У енциклопедијском опису наводи се и већа највећа пружност од око 100 km, што одражава различите начине мерења просторног обухвата у зависности од тога да ли се у обзир узимају изливи и најудаљеније гране система. Унутар овог обухвата развијени су бројни глечерски краци. У оквиру националног парка се издваја 28 изливних рукава који се преко ивица платоа спуштају у долине, што је једна од кључних морфолошких одлика Јостедалсбрена. Висински распон површине леда креће се од испод 400 m надморске висине на језицима највећих изливних глечера до преко 1900 m на платоу ледене капе. Морфологија излива показује изражену асиметрију: северозападна страна ледене капе карактерише се углавном краћим и стрмијим глечерима, док југоисточна страна има више великих долинских излива, међу којима се Нигардсбрен убраја у најобимније и најдетаљније проучаване. За Нигардсбрен се наводи да се из центра ледене капе пружа ка југоистоку и да обухвата око 10% укупне површине Јостедалсбрена, при чему висински распон Нигардсбрена износи приближно 390–1955 m.
Унутрашњи плато Јостедалсбрена није једнолична плоча леда већ се локално изнад леденог покривача издвајају стеновити врхови (нунатаци), док се на рубовима платоа лед прелама у различите токове који се организују у засебне долинске системе. Дебљина леда такође показује велике просторне разлике. У научним описима музеја наводи се да лед на појединим деловима прелази 600 m, што је у складу са мерењима и моделским резултатима који указују на постојање зона велике дебљине у горњим деловима и у подручјима великих изливних глечера.
Као морфолошки репрезентативни изливи Јостедалсбрена често се истичу Нигардсбрен, као крупан долински глечер са пространим горњим платоом, и Аустдалсбрен, који се спушта ка језеру Аустдалсватнет и представља пример излива чији је доњи део повезан са воденим телом у зони аблације. У целини, морфологија Јостедалсбрена је одређена интеракцијом високе акумулационе зоне на платоу и разноврсних периферних излива који реагују на локалну топографију, нагиб и експозицију, због чега се различити краци разликују по дужини, нагибу и карактеристикама фронта.
Глациологија мини|Поглед на ивицу глечера изблиза (2005) Јостедалсбрен припада најбоље праћеним глечерским системима у Норвешкој, пре свега захваљујући дуготрајном програму мониторинга који спроводи Норвешка управа за водне ресурсе и енергетику. Прати се масени биланс, промене положаја чела, као и друге параметре на одабраним глечерима. Нигардсбрен се наводи као један од највећих изливних глечера Јостедалсбрена, са почетком мерења масеног биланса 1962. године и мерењима промене дужине од 1899. године.
Кључни глациолошки показатељ за Јостедалсбрен представља масени биланс (нето промена масе/запремине леда у току године), јер директно интегрише ефекте зимске акумулације снега и летње аблације (топљења и сублимације). Најдужа, најконтинуиранија инструментална серија у оквиру система односи се на Нигардсбрен. Наводи да се мерења масеног биланса спроводе од 1962, а мерења варијација чела од 1899. године. Поред Нигардсбрена, прате се и други кракови Јостедалсбрена, за Аустдалсбрен се наводи да су мерења масеног биланса започета 1988. године, као и да је просечна зимска акумулација на глечеру реда величине 4–5 m снега.