Спејс-шатл Атлантис (ознака орбиталног возила: OV-104) је пензионисано возило орбитер спејс-шатла које припада НАСА-и, свемирској агенцији Сједињених Држава за летове у свемир и истраживање свемира. Атлантис је произвела компанија Rockwell International у Јужној Калифорнији и испоручен је Свемирском центру Кенеди у источној Флориди у априлу 1985. Атлантис је четврти оперативни и претпоследњи изграђени спејс-шатл. Његов први лет био је STS-51-J од 3. до 7. октобра 1985.

Атлантис је кренуо на своју 33. и последњу мисију, уједно и последњу мисију спејс-шатла, STS-135, 8. јула 2011. Очекивало се да ће мисија STS-134 спејс-шатла Ендевор бити последњи лет пре него што је STS-135 одобрен у октобру 2010. STS-135 је искористио обраду за мисију STS-335 Лансирање по потреби која би била неопходна да је посада STS-134 остала заробљена у орбити. Атлантис је последњи пут слетео у Свемирски центар Кенеди 21. јула 2011.

До краја своје последње мисије, Атлантис је обишао Земљу укупно 4.848 пута, прешавши скоро , што је више од 525 пута већа удаљеност од Земље до Месеца.

Атлантис је добио име по РВ Атлантис, двојарболном једрењаку који је био главни истраживачки брод за Океанографски институт Вудс Хол од 1930. до 1966. године.

Спејс-шатл је сада изложен у Комплексу за посетиоце Свемирског центра Кенеди.

Прекретнице у изградњи Датум Прекретница 29. јануар 1979. Додела уговора компанији Rockwell International's Space Transportation Systems Division 30. март 1980. Почетак структуралне монтаже модула за посаду 23. новембар 1981. Почетак структуралне монтаже задњег дела трупа 13. јун 1983. Крила стижу у Палмдејл, Калифорнија, из Грумана 2. децембар 1983. Почетак финалне монтаже 10. април 1984. Финална монтажа завршена 6. март 1985. Излазак из Палмдејла 3. април 1985. Копнени транспорт од Палмдејла до Ваздухопловне базе Едвардс 13. април 1985. Испорука Свемирском центру Кенеди. 12. септембар 1985. Проба спремности за лет 3. октобар 1985. Прво лансирање (STS-51-J)

Спецификације thumb|upright=1.0|right|Спејс-шатл Атлантис док пролази преко Сунца

Тежина (са три главна мотора шатла): Дужина: Висина: Распон крила: Атлантис је завршен за отприлике половину времена потребног за изградњу Колумбија спејс шатла. Када је изашао из фабрике за монтажу у Палмдејлу, тежак , Атлантис је био скоро лакши од Колумбије Мисије Спејс-шатл Атлантис је полетео на свој први лет STS-51-J 3. октобра 1985. Ово је била друга мисија шатла посвећена Министарству одбране. Летео је још једну мисију, STS-61-B (друго ноћно лансирање шатла), пре него што је катастрофа Чаленџера привремено приземљила флоту шатлова 1986. Међу пет спејс-шатлова који су летели у свемир, Атлантис је извео наредну мисију у најкраћем времену након претходне мисије (време обраде) када је лансиран у новембру 1985. на STS-61-B, само 50 дана након претходне мисије, STS-51-J у октобру 1985. Атлантис је затим коришћен за десет летова од 1988. до 1992. Два од њих, оба изведена 1989. године, лансирала су планетарне сонде Магелан ка Венери (на STS-30) и Галилео ка Јупитеру (на STS-34). Са мисијом STS-30, Атлантис је постао први спејс-шатл који је лансирао међупланетарну сонду.

thumb|upright=1.0|right|Отопљена алуминијумска оплата на доњој страни десног крила Атлантиса (STS-27) thumb|upright=1.0|right|Атлантис прикључен на Међународну свемирску станицу током мисије STS-132

Током лансирања мисије STS-27 1988. године, комад изолације се одвојио од десног чврстог ракетног појачивача и ударио у доњу страну возила, тешко оштетивши преко 700 плочица и потпуно уклонивши једну. Посади је наређено да користи систем даљинског манипулатора да испита стање доње стране десног крила, где су на крају утврдили значајна оштећења плочица. Због поверљиве природе мисије, једине слике пренете контролном центру мисије биле су шифроване и изузетно лошег квалитета. Особље контролног центра мисије сматрало је да је оштећење „светла и сенке“ и наложило је посади да настави са мисијом као и обично, што је разбеснело многе чланове посаде. Након слетања, Атлантис је постао највише оштећен шатл који је успешно слетео. Преживљавање посаде приписује се челичној плочи антене L опсега која је била постављена директно испод недостајуће плочице. Слична ситуација ће на крају довести до губитка шатла Колумбија 2003. године, иако на критичнијем ојачаном карбон-карбону.

Током мисије STS-37 1991. године, Атлантис је лансирао Комптон гама опсерваторију. Почевши од 1995. са STS-71, Атлантис је извео седам узастопних летова до бивше руске свемирске станице Мир као део програма Шатл-Мирprogram. STS-71 је означио низ првих у људском свемирском лету: 100. амерички свемирски лет са посадом; прво америчко пристајање шатла на руску свемирску станицу Мир и заједничке операције у орбити; и прва промена посаде шатла у орбити. Када су били повезани, Атлантис и Мир су заједно чинили највећу свемирску летелицу у орбити у то време.

thumb|upright=1.0|right|Атлантис креће ка Земљиној орбити на почетку STS-132 Атлантис је доставио неколико виталних компоненти за изградњу Међународне свемирске станице (МСС). Током мисије STS-98 у фебруару 2001. до МСС-а, Атлантис је доставио модул Дестини, главни оперативни објекат за америчка истраживања на МСС-у. Трећа свемирска шетња од пет сати и 25 минута коју су извели астронаути Роберт Кербим и Томас Дејвид Џонс током STS-98 означила је 100. ванбродску активност НАСА-е у свемиру. Здружена ваздушна комора Квест је донета и инсталирана на МСС од стране Атлантиса током мисије STS-104 у јулу 2001. Успешна инсталација ваздушне коморе омогућила је посадама свемирске станице да изводе свемирске шетње за поправке и одржавање изван МСС-а користећи америчка ЕМУ или руска Орлан одела. Прва мисија коју је Атлантис извео након катастрофе спејс-шатла Колумбија била је STS-115, изведена у септембру 2006. Мисија је носила сегменте решетке П3/П4 и соларне панеле на МСС. На лету за монтажу МСС-а STS-122 у фебруару 2008, Атлантис је доставио лабораторију Колумбус на МСС. Лабораторија Колумбус је највећи појединачни допринос МСС-у који је направила Европска свемирска агенција (ЕСА).

thumb|thumbtime=21|Лансирање спејс-шатла STS-132 thumb|upright=1.0|right|Спејс-шатл Атлантис прикључен на МСС последњи пут током STS-135

У мају 2009. Атлантис је одвео седмочлану посаду до Хабл свемирског телескопа за његову Сервисну мисију 4, STS-125. Мисија је била успешна, а посада је завршила пет свемирских шетњи у укупном трајању од 37 сати како би инсталирала нове камере, батерије, жироскоп и друге компоненте на телескоп. Ово је била последња мисија која се није састала са МСС.

Најдужа мисија коју је Атлантис извео била је STS-117, која је трајала скоро 14 дана у јуну 2007. Током STS-117, посада Атлантиса је додала нови десни сегмент носача и пар соларних панела (носач С3/С4), склопила П6 низ у припреми за његово премештање и извела четири свемирске шетње. Атлантис није био опремљен да користи Систем за пренос енергије са станице на шатл, тако да мисије нису могле бити продужене коришћењем енергије коју је обезбеђивала МСС.

Током интервјуа након лета STS-129 16. новембра 2009, директор лансирања шатла Мајк Лајнбах рекао је да је Атлантис званично надмашио Спејс-шатл Дискавери по рекордном броју привремених извештаја о проблемима, са укупно само 54 наведена од повратка са STS-125. Лајнбах је додао: „То је захваљујући тиму и обради хардвера. Само су урадили сјајан посао. Рекорд вероватно никада више неће бити оборен у историји програма Спејс-шатла, па им честитам.“ Лајнбах је дао сличан извештај током интервјуа након лансирања 14. маја 2010, рекавши да је било укупно 46 наведених од STS-129 до STS-132.

Периоди одржавања орбитера Атлантис је прошао кроз два ремонта заказаних периода одржавања орбитера (ОМДП) током своје оперативне историје.

Атлантис је стигао у Палмдејл, Калифорнија у октобру 1992. за ОМДП-1. Током те посете извршено је 165 модификација у наредних 20 месеци. Оне су укључивале инсталацију кочног падобрана, нове цевоводе за конфигурисање орбитера за продужено трајање, побољшано управљање носним точком, више од 800 нових топлотних плочица и прекривача, нову изолацију за главни стајни трап и структуралне модификације на конструкцији. 5. новембра 1997, Атлантис је поново стигао у Палмдејл за ОМДП-2 који је завршен 24. септембра 1998. 130 модификација извршених током ОМДП-2 укључивало је стаклене кокпит дисплеје, замену TACAN навигације са GPS-ом и инсталацију ваздушне коморе и система за пристајање на МСС. Извршено је неколико модификација за смањење тежине на орбитеру, укључујући замену Advanced Flexible Reusable Surface Insulation (AFRSI) изолационих прекривача на горњим површинама са FRSI. Инсталирана су лагана седишта за посаду, а пакет Extended Duration Orbiter (EDO) инсталиран на ОМДП-1 је уклоњен како би се Атлантис олакшао и боље служио својој главној мисији сервисирања МСС-а.

Током периода мировања након несреће Колумбије, Атлантис је прошао кроз преко 75 модификација на орбитеру, од веома малих замена вијака до замена прозора и различитих система за флуиде.

Атлантис је међу радном снагом шатла био познат по томе што је био склонији проблемима од осталих у флоти које је требало решавати током припреме возила за лансирање, што је довело до тога да су га неки назвали „Бритни“.

Повлачење из употребе

thumb|upright=1.0|right|Администратор НАСА-е Чарли Болден објављује да ће Атлантис остати у Комплексу за посетиоце Свемирског центра Кенеди на сталној изложби

НАСА је првобитно планирала да повуче Атлантис из службе 2008. године, пошто би орбитер требало да прође свој трећи заказани ОМДП; временски оквир коначног пензионисања флоте шатлова био је такав да се сматрало да је обављање овог посла на орбитеру неекономично. Планирано је да се Атлантис одржава у стању близу летног како би се користио као извор резервних делова за Дискавери и Ендевор. Међутим, са значајним планираним распоредом летова до 2010. године, донета је одлука да се продужи време између ОМДП-ова, омогућавајући Атлантису да се задржи за операције. Атлантис је касније замењен за један лет сваког од Дискаверија и Ендевора у манифесту летова. Атлантис је завршио оно што је требало да буде његов последњи лет, STS-132, пре краја програма шатла, али је продужење програма Шатл у 2011. довело до тога да је Атлантис изабран за STS-135, последњу мисију Спејс-шатла у јулу 2011.

thumb|upright=1.0|right|Изложба Атлантиса у Комплексу за посетиоце Свемирског центра Кенеди

Атлантис је тренутно изложен у Комплексу за посетиоце Свемирског центра Кенеди. Администратор НАСА-е Чарлс Болден објавио је одлуку на догађају за запослене одржаном 12. априла 2011. године, поводом 30. годишњице првог лета шатла: „Прво, овде у Свемирском центру Кенеди, одакле су почеле све мисије шатла и толико других историјских људских свемирских летова, изложићемо мог старог пријатеља, Атлантис“.

Комплекс за посетиоце излаже Атлантис са отвореним вратима товарног простора, постављеним под углом од 43,21° како би се створио утисак да је у орбити око Земље. Угао монтаже одаје почаст одбројавању које је претходило сваком лансирању шатла у KSC-у. Вишеспратна дигитална пројекција Земље ротира иза орбитера у затвореном објекту површине . Постављање темеља за објекат обављено је 2012. године.

Изложба је отворена 29. јуна 2013.

Посаде thumb|Чланови посаде за последњу мисију сервисирања Хабла, STS-125, позирају за фотографију на командном мосту Атлантиса

Укупно 207 појединаца летело је са спејс-шатлом Атлантис током његових 33 мисије. Пошто је шатл понекад превозио чланове посаде који су долазили и одлазили са Мира и МСС-а, нису сви од њих полетели и слетели са Атлантисом.

Астронаут Клејтон Андерсон, астронаут ЕСА-е Леополд Ејартс и руски космонаути Николај Бударин и Анатолиј Соловјов само су полетели са Атлантисом. Слично томе, астронаути Данијел Тани и Сунита Вилијамс, као и космонаути Владимир Дежуров и Генадиј Стрекалов само су слетели са Атлантисом. Само 146 мушкараца и жена је и полетело и слетело на Атлантис.