Гиорги VIII (Грузијски: გიორგი VIII, 1417–1476) члан династије Багратион, био је de facto последњи краљ (мепе) бивше уједињене Краљевине Грузије од 1446. до 1465. године. Касније ће владати у Краљевини Кахети као Гиорги I од 1465. до своје смрти 1476. године, оснивајући локални огранак династије Багратион.

Био је трећи син краља Александра I Грузијског, који га је поставио за савладара са својом браћом Вахтангом IV, Димитријем и Заалом 1433. године, када је још био веома млад, да би учврстио своју власт против моћних великаша. Међутим, будући Гиорги VIII је пао под утицај овог племства, што је изазвало абдикацију његовог оца 1442. године, а он је преузео управу над источним грузијским територијама под вођством свог старијег брата краља Вахтанга IV. Након његове смрти 1446. године, преузео је престо и разбаштинио свог другог старијег брата, Димитрија.

Краљ Гиорги VIII је и даље познат као последњи монарх који је владао целом Краљевином Грузијом, иако је подела краљевства постала званична 1490. године. Он је брзо изгубио контролу над Самцхеом 1460-их када је атабег Кваркваре II Жакели прогласио независност, а затим и Западном Грузијом током грађанског рата у Грузији 1463–1491. године. Такође је свргнут са престола након што га је ухватио и затворио атабег Кваркваре II 1465. године, што је створило нову снагу која је омогућила великом племству да заузме велике полунезависне територије широм Грузије. Ослобођен 1466. године, заузео је Кахетију и прогласио независност Краљевине Кахетије, којом је мирно владао до своје смрти 1476. године, дајући јој прве институције.

На међународном плану, краљ Гиорги VIII је био сведок великог геополитичког преокрета на Блиском истоку изазваног падом Константинопоља 1453. године, након чега је уследио пад Трапезунта 1461. године, два сукоба у којима није интервенисао против Османског царства упркос захтевима Византије за помоћ. Његов предложени крсташки рат против Османлија, формиран са Римом, није успео јер су европске државе одбиле да учествују у сукобу.

Рани живот

Младост Гиорги рођен између 1415. и 1417. године, био је трећи син краља Александра I Грузијског.Toumanoff 1949–1951, . Његова мајка, Тамара, била је друга жена краља Александра I и ћерка побуњеног монарха Александра I Имеретијског.Toumanoff 1949–1951, . Школовао се на краљевском двору са својом старијом браћом, Вахтангом и Димитријем, а у документима је именован као принц од 1417. године. Стога се помиње уз свог оца у краљевским писмима између 29. септембра 1417. године, 22. септембра 1419. године, 6. јануара 1424. године, 1427. године, и 21. јануара 1428. године. Међутим, нека писма то игноришу док цитирају његову браћу у истом периоду.

Његов отац је постигао многе успехе током своје владавине, укључујући заузимање Лорија 1431. године. Затим је централизовао своје краљевство и покушао да повећа своју контролу над Грузијском православном црквом; Свог сина Давида, Ђорђевог брата, поставио је за будућег католикоса - патријарха Грузије.Toumanoff 1949–1951, .

Савладар Грузије 1430-их, краљ Александар I је започео програм централизације краљевства; Он је казнио велике феудалце који су још увек били бунтовни.. Након тога, он је конфисковао територије многих од њих и одлучио да своја четири сина постави за савладаре: Вахтанга, Димитрија, Ђорђа и Заала, 1433. године. Према историчару Кирилу Туманову, краљ Александар I је био инспирисан византијским системом да пренесе своју власт на своје синове и поверио им свакодневно управљање краљевством, али ово објашњење демантује хроничар Вахушти из Картлија, који је довео у питање ово удружење у 18. веку.Toumanoff 1949–1951, . Такође је подржавао војну експанзију краљевства, као и обнову бројних градова уништених вековним сукобима.

Сваки од савладара је послао по једног представника у грузијској делегацији која је учествовала на сабору у Ферари 1438. године, затим у Фиренци 1439. године, два екуменска сабора којима је председавао папа Евгеније IV. Краљ Александар I је дозволио да његови синови буду заступљени у два већа како би уравнотежили представништва Мингрелије и Самцхеа, који су желели да добију подршку Рима да постану независни.

Године 1439. краљ Александар I се тешко разболео и његови синови су преузели управу над краљевством. Међутим, упркос недостатку наде међу његовим лекарима, повратио је здравље 1440. године, али се нашао на краљевском двору ван његове контроле. Утицајно племство је подстицало поделу унутар краљевске породице; његови синови су постали самосталнији и одбили су да се повинују његовим наређењима. Ова подела је била посебно озбиљна када краљевско веће није успело да се договори о стратегији одбране од инвазије владара Кара Коjунлуа султана Џихана Шаха, који је на крају масакрирао скоро две хиљаде Грузијаца.

Године 1442. краљ Александар I више није контролисао своје краљевство суочен са амбицијама својих синова и абдицирао је након тридесетогодишње владавине; Повукао се у манастир где се замонашио под именом Атанасије. Пре одласка у манастир договорио је венчање краља - савладара Ђорђа VIII са принцезом Нестан-Дарејан, ћерком његовог стрица Баграта. Престо је био резервисан за његовог најстаријег сина краља Вахтанга IV, док су остали поделили краљевство међу собом.Toumanoff 1949–1951, . Млади Заал је умро 1442. године, у доби од 14 година,Toumanoff 1949–1951, . док је краљ Александар I умро 1446. године.Toumanoff 1949–1951, .

Краљ Грузије

Наследник краља Вахтанга IV Након абдикације његовог оца, краљ Вахтанг IV га је наследио као „краљ краљева“, титула која је давала супериорност у односу на његову млађу браћу. Краљеви - савладари Димитрије и Георгије су, међутим, остали управници одређених области краљевства, али извори остају несигурни у вези са њиховим титулама; Кирил Туманоф и Доналд Рејфилд претпостављају да су их и даље називали краљевима, али их Грузијске хронике помињу само као „принчеве“. Према Вахуштију из Картлија, нису. Тек 1445. године, краљ Вахтанг IV је именовао Ђорђа за савладара. мини|Рељеф краљева: Константина I, Александра I, Вахтанга IV и Ђорђа VIII. Принц Давид, грузијски принц из 19. века, писао је да му је краљ доделио територије североисточног Кавказа, укључујући Дербент на Каспијском мору. Вахушти из Картлија је, са своје стране, другачије навео границе својих територија. домени: Северни Кавказ на северу, река Арагви на западу до планине Лило (висораван Иори), река Кура на југу и Каспијско море на западу. Принц Димитрије и краљ Вахтанг IV су делили Западну Грузију и Картли. Краљ Вахтанг IV је владао кратко и умро је 1446. године, не оставивши ни једног наследника. Под мистериозним околностима и можда у складу са краљевом вољом, краљ - савладар Гиорги VIII је преузео круну и разбаштинио свог другог старијег брата, који је био приморан да се врати у Западну Грузију. Међутим, званична хронологија монарха Грузије, написана у 18. веку, признаје потоњег као легитимног краља до 1452. године. Разна краљевска писма указују да је владавина краља Ђорђа VIII почела 25. децембра 1446. године.

Грузијска војска је јака још од реформи краља Александра I, о чему сведочи њен успех у сукобима са Туркоманима 1444. године. У својим дипломатским мисијама, краљ Александар I је проценио да би могао да прикупи седамдесет хиљада људи, што је велика разлика у поређењу са две деценије касније када је војска од четрдесет хиљада Туркомана опустошила земљу. Ова сила је постала стратешка у православном свету који је све више опседао Османско царство. Тако је 1451. године на грузијски двор стигао византијски дипломата Георгије Сфранцес у потрази за женом за цара Константина XI Палеолога.

Прве препреке Од свог ступања на престо, краљ Гиорги VIII је морао да се суочи са сепаратистичким амбицијама грузијских кнежевина, као што су Мингрелија, Гурија и Самцхе, које су већ спроводиле сопствену војну и дипломатску политику. Иако је званично владао као суверен над целом Грузијом, њена контрола је била де факто ограничена на Картли. Године 1447. у Самцхеу је избио грађански рат када је атабега Агбуга II Жакелија, који је добио подршку краљевског двора, збацио његов брат Кваркваре II Жакели. Агбуга II се склонио у Тбилиси, престоницу краљевства, био је признат као господар своје провинције све до своје смрти 1451. године. Када је умро, краљ Гиорги VIII је, убеђен од стране побуњеника, његовом брату понудио титулу атабега и њено признање, али то није променило напете односе између краљевства и његовог вазала.

Атабег Кваркваре II, који је тада владао као аутономни господар, предузео је политику потпуног одвајања од грузијске круне. Конфисковао је Вардзију и краљевске поседе и прогласио аутокефалност Самчке православне цркве уз помоћ грчког митрополита који му је послао свештенство Јерусалима и Антиохије. Убрзо су имена краља Ђорђа VIII и католикоса - патријарха Давида изостављена из регионалних молитви и гувернер је унапредио епископа Аскурија у чин патријарха. Као одговор, католикос Давид је екскомуницирао свештенике који су признали ову аутокефалност и организовао бојкот локалних цркава за Грузијце Самцхеа. У страху од финансијске кризе, епископ Атскурија је напустио пројекат аутокефалности и поново примио епископску хиротонију у Мцхети; То је био знак стратешког пораза сепаратиста. Године 1452. или 1453. краљ - савладар Димитрије је погинуо у несрећи у лову и тако је краљ Гиорги VIII постао једини монарх Грузије. Син његовог покојног брата, кнез Константин, био је под заштитом краља Ђорђа VIII, који га је школовао у војној вештини.

Несигуран мир Након смрти краља - савладара Димитрија, крунисан је за јединог краља Грузије; носио је традиционалну титулу „Краљ краљева, Сизерена и Суверен два престола и краљевства, Абхаза, Ибераца, Ранија, Кахетинаца и Јермена, потомка Нимрода“, а 1455. године, именовао је Баграта за војводу Самокалакоа, чиме је добио контролу над регионом Имерети.

По доласку на престо, морао је да се суочи са побуном у Ширвану, муслиманској провинцији на Каспијском мору и вазалу Грузије. Локални ширваншах, Халилулах I, покушао је да формира независну државу и престао је да му плаћа данак. Као резултат тога, он је извршио инвазију на регион и, након кратке опсаде Кабале, вратио га назад у грузијску сферу утицаја и Ширвани су наставили да плаћају данак. Године 1456, султан Узун Хасан, владар Ак Којунлуа, напао је Грузију; Он је опустошио Сомкхити и опседао цитаделу Орбети. Територија је спасена када је локални гувернер понудио да се покори и помогао му у нападима на остатак краљевства. Султан Узун Хасан је потом опустошио Картли и заузео град Мукхрани. пре него што се вратио у своје области.

Припреме за крсташки рат Пад Цариграда изоловао је Грузију од сваког контакта са Европљанима. Они су се, са своје стране, суочили са новом геополитичком реалношћу: долазак на власт османског султана Мехмеда II могао би створити новог заједничког непријатеља за католике Запада. Ова драстична промена ситуације на границама приморала је различите племиће и грузијске владаре да формирају привидно јединство. Године 1459. потписано је примирје између Грузије и Самца. Краљ је тада видео прилику да реагује против муслимана и постане центар могућег крсташког рата.

Папа Никола V је 1452. године кренуо у пројекат поновног освајања Константинопоља, али је његова смрт у априлу 1455. године, окончала његове планове. Године 1456. Лудовико да Болоња, апостолски нунције новог папе Калиста III, стигао је у Грузију да поднесе Риму пун извештај о краљевству и Грузијској православној цркви; Он је истакао пијетет његових становника, али и озбиљну ситуацију изазвану грађанским сукобима у региону. После овог извештаја, Света столица је затражила од краља Ђорђа VIII да пошаље депломате у Европу и септембра 1459. године, наследник папе Калиста III, папа Пије II, организовао је јавни позив за нови крсташки рат против Османлија. Почевши од новембра, почела је редовна комуникација између краља Ђорђа VIII, атабега Кварквареа II, папе Пија II, дужда Венеције Пасквале Малипијера и војводе Филипа III од Бургундије.