мини|Знак за чекаоницу за „обојене” на аутобуској станици у Роуму, Џорџија, 1943. година.
Расна сегрегација у Сједињеним Америчким Државама је термин који се генерално односи на расну сегрегацију у објектима и услугама као што су становање, здравствена заштита, образовање, запослење и транспорт. Посебно је значајна расна сегрегација у Сједињеним Државама, која је представљала законски и/или друштвено наметнуто одвајање Афроамериканаца од белаца, као и одвајање других етничких мањина од већинских и главних друштвених заједница. ( 1947). Иако се углавном односи на физичку сегрегацију и обезбеђивање одвојених установа, овај термин такође може обухватати и друге облике раздвајања, као што су забране мешовитих бракова (спровођена законима против мешовитих бракова) и подела улога у оквиру институција. Оружане снаге САД званично су биле сегрегиране све до 1948. године, при чему су црначке јединице биле одвојене од белачких, али су их и даље углавном предводили бели официри.
У случају Дреда Скота из 1857. године (Dred Scott v. Sandford), Врховни суд Сједињених Америчких Држава је пресудио да црнци нису и никада не могу бити држављани САД, те да се Устав Сједињених Држава и грађанска права не односе на њих. Конгрес је 1875. године донео Закон о грађанским правима, али га је Врховни суд Сједињених Држава поништио 1883. године. Врховни суд је 1896. године у случају Plessy v. Ferguson потврдио уставност сегрегације, под условом да су обезбеђени „одвојени, али једнаки“ услови, што је ретко било испуњено. Ова доктрина је у јавним школама једногласно поништена у случају Brown v. Board of Education (1954). У наредним годинама, суд је у неколико пресудних случајева додатно забранио расну сегрегацију, укључујући случај Heart of Atlanta Motel, Inc. v. United States (1964), који је помогао у окончању закона Џима Кроуа.
Сегрегација је била спровођена широм Сједињених Америчких Држава током већег дела њене историје. Расна сегрегација постоји у два облика: de jure и de facto. De jure сегрегација је подразумевала законско раздвајање раса и била је наметнута од стране појединих америчких држава кроз законе о робовима пре Грађанског рата, као и кроз Закон о црнцима и законе Џима Кроуа након рата, углавном на Југу Сједињених Држава. Овај облик сегрегације забрањен је Законом о грађанским правима из 1964, Законом о праву гласа из 1965. и Законом о поштеном становању из 1968. године.
С друге стране, de facto сегрегација, односно сегрегација „у пракси“, постоји без законске подршке. Она и данас опстаје у областима као што су стамбена и школска сегрегација, као резултат савременог понашања и историјског наслеђа de jure сегрегације.
Antebellum ера мини|Знак „Служимо искључиво беле муштерије“ на прозору ресторана у Ланкастеру, Охајо, 1938. године. Школе су у Сједињеним Америчким Државама биле сегрегисане, а образовне могућности за Афроамериканце биле су знатно ограничене. Покушаји оснивања школа за њих често су наилазили на насилно противљење јавности. Америчка влада је такође оснивала интернате за домородачке народе (Indian boarding schools), у које су слати староседеоци.
Афричка слободна школа (African Free School) основана је у Њујорку у 18. веку. Током периода ропства у Сједињеним Државама, приступ образовању био је веома ограничен за поробљене особе. У деценијама које су претходиле Грађанском рату, Ричард Хамфрис, Самјуел Пауерс Емлен Млађи и Пруденс Крендал основали су школе намењене афроамеричком становништву.
Године 1832, Пруденс Крендал је примио афроамеричку девојчицу у своју школу Canterbury Female Boarding School, која је до тада била намењена само белкињама у Кентерберију, Конектикат. Овај поступак изазвао је жестоку реакцију јавности и протесте. Након тога, Крендал је школу претворио у образовну установу искључиво за афроамеричке девојчице, али је због тога ухапшен, јер је прекршио Закон о црнцима.
Године 1835, антиаболиционистичка руља напала је и уништила Noyes Academy, интегрисану школу у Кејнану, Њу Хемпшир, коју су основали аболиционисти из Нове Енглеске. У случају Roberts v. City of Boston (1849), Врховни суд Масачусетса пресудио је да су сегрегисане школе дозвољене према Уставу Масачусетса.
Институција Емлен била је интернатска школа за афроамеричке и домородачке сирочади у Охају, а касније у Пенсилванији. Ричард Хамфрис је оставио новац за оснивање Institute for Colored Youth у Филаделфији.
Оснивач Правног факултета Јејла, судија и градоначелник Њу Хејвена, Дејвид Дагет, био је водећа фигура у борби против школа за афроамеричке ученике и помогао је у блокирању планова за оснивање колеџа за афроамериканце у Њу Хејвену, Конектикат.
Грађанска права после грађанског рата мини|Црнац улази на „улаз за обојене“ у биоскоп у Белзонију, Мисисипи, 1939. године. Неке верске групе и филантропи су оснивали школе за афроамеричке ученике. Оберлин академија била је једна од првих школа која је прихватила ученике различитих раса, док је Средња школа Ловел такође примала афроамеричке ученике.
Калифорнија је донела закон којим је забрањено да „црнци, Монголи и Индијанци” похађају јавне школе. Мањинске заједнице су морале да броје најмање десет чланова да би могле да затраже отварање засебне школе, у супротном, биле су ускраћене за јавно образовање. Надзорник државних школа, Ендру Молдер, изјавио је: „Велика већина наших грађана неће прихватити да се у пуној равноправности мешају са овим инфериорним расама, нити ће пристати да њихова деца то чине.“
У Колораду су стамбена и школска сегрегација трајале све до 1960-их.
Године 1867, Портланд, Орегон, спречио је афроамеричког ученика да похађа јавну основну школу и уместо тога основао засебну сегрегисану школу након што је ученик тужио град. Јавне школе у Портланду интегрисане су 1872. године.
Реконструкција Конгрес Сједињених Америчких Држава је усвојио Реконструкционе акте 1867. године, ратификовао Петнаести амандман на Устав Сједињених Држава 1870. године, чиме је афроамериканцима додељено право гласа, и донео Закон о грађанским правима 1875. године, који је забрањивао расну сегрегацију у јавним смештајима. Савезна окупација Југа омогућила је многим црнцима да гласају и бирају своје политичке лидере. Реконструкциони амандмани су потврдили надмоћ националне државе и формалну једнакост свих грађана пред законом. Међутим, они нису забрањивали сегрегацију у школама.
Када су републиканци дошли на власт у јужним државама након 1867. године, створили су први систем јавних школа финансираних из пореских прихода. Јужни афроамериканци су желели јавне школе за своју децу, али нису захтевали расно интегрисане школе. Скоро све нове јавне школе биле су сегрегисане, осим неколико у Њу Орлеансу. Након што су републиканци изгубили власт средином 1870-их, јужњачки демократе су задржале јавне школске системе, али су драстично смањиле њихово финансирање.
Скоро све приватне академије и колеџи на Југу били су строго сегрегисани по расној основи.Berea College in Kentucky was the main exception until state law in 1904 forced its segregation. Америчка мисионарска асоцијација подржала је оснивање неколико историјски црначких колеџа, укључујући Универзитет Фиск и Универзитет Шо. У том периоду, мали број северних колеџа прихватао је црначке студенте. Северне верске деноминације и посебно њихове мисионарске асоцијације основале су приватне школе широм Југа како би пружиле средњошколско образовање. Те школе су такође нудиле ограничен број колегијалних курсева. Школарина је била минимална, па су цркве финансијски подржавале колеџе и субвенционисале плате појединих наставника.
До 1900. године, цркве, углавном са седиштем на Северу, управљале су са 247 школа за црнце широм Југа, са годишњим буџетом од око 1 милион долара. У тим школама било је запослено 1600 наставника и образовано 46.000 ученика. Међу истакнутим школама биле су Универзитет Хауард, приватна институција са федералном повељом, са седиштем у Вашингтону, Универзитет Фиск у Нешвилу, Универзитет у Атланти, Институт Хамптон у Вирџинији и други.
До раних 1870-их, Север је изгубио интересовање за даље напоре реконструкције, а када су федералне трупе повучене 1877. године, Републиканска странка на Југу се расцепкала и изгубила подршку. Ово је омогућило конзервативцима, који су себе називали „Искупитељима“ (Redeemers), да преузму контролу над свим јужњачким државама. Сегрегација позната као „Џим Кроу“ започела је нешто касније, током 1880-их. ( 1974)
Дисфраншизирање црначког становништва започело је 1890-их. Иако је Републиканска странка заступала права Афроамериканаца током грађанског рата и била платформа за њихов политички утицај током Реконструкције, уследио је одговор белих републиканаца који је довео до појаве покрета „Лили Вајт“ (Lily-White Movement). Циљ овог покрета био је уклањање Афроамериканаца са лидерских позиција у странци и изазивање немира како би се поделио партијски корпус, што је у крајњем исходу довело до елиминације црначког утицаја у политици.
До 1910. године, сегрегација је била чврсто успостављена широм Југа и већег дела пограничних региона. Само је мали број црначких лидера задржао право гласа у државама Дубоког Југа.
Ера Џима Кроуа мини|Афроамериканац пије воду са чесме означене као „само за обојене“ на трамвајској станици у Оклахома Ситију, 1939. године. Легитимност закона који су захтевали сегрегацију Афроамериканаца потврђена је одлуком Врховног суда Сједињених Америчких Држава у случају Plessy v. Ferguson (1896). Врховни суд је подржао уставност закона државе Луизијане, који је захтевао од железничких компанија да обезбеде „одвојене, али једнаке“ услуге за беле и црне путнике и забранио особама различитих раса да користе вагоне који нису намењени њиховој расној групи.
Одлука у случају Plessy v. Ferguson омогућила је широку примену сегрегације, која је постала стандард у јужним државама Сједињених Држава и довела до институционализације Џим Кроу ере. Према принципу „одвојено, али једнако“, свима су требале бити доступне исте јавне услуге (школе, болнице, затвори итд.), али у одвојеним објектима. У пракси, услуге и установе намењене Афроамериканцима биле су знатно лошијег квалитета од оних намењених белцима, а често нису ни постојале. На пример, већина афроамеричких школа добијала је далеко мање јавних средстава по ученику, у односу на школе за белце. У северним државама закон није налагао сегрегацију, али је постојала de facto сегрегација, па су црначки ученици похађали школе у којима су већина ђака били Афроамериканци. У јужним државама, белачке школе имале су искључиво беле ученике и наставнике, док су у црначким школама подучавали искључиво црни наставници.
Председник Вудро Вилсон, јужњачки демократа, 1913. године дозволио је шефовима појединих владиних одељења да наметну сегрегацију у федералним радним просторима.
Нека предузећа јавног превоза, попут компанија које су управљале трамвајима, нису добровољно прихватила сегрегацију, па је влади требало 15 година да их примора на то.
Врховни суд је у најмање шест случајева током скоро 60 година или експлицитно или имплицитно потврдио принцип „одвојено, али једнако“ из случаја Plessy v. Ferguson., 175 U.S. 528 (1899); Berea College v. Kentucky, 211 U.S. 45 (1908); Gong Lum v. Rice, 275 U.S. 78 (1927); Missouri ex rel. Gaines v. Canada, 305 U.S. 337 (1938); Sipuel v. Board of Regents, 332 U.S. 631 (1948); Sweatt v. Painter, 339 U.S. 629 (1950) Ипак, у каснијим годинама, суд је све више разматрао да ли су одвојени објекти заиста били једнаки. Укидање закона о сегрегацији било је један од главних циљева покрета за грађанска права. У пресуди Brown v. Board of Education, Врховни суд је прогласио сегрегацију у јавном школству неуставном. Закон о грађанским правима из 1964. године поништио је све државне и локалне законе који су захтевали сегрегацију. Примену новог закона пратио је спор процес, а за његово спровођење било је потребно више година и бројне судске пресуде на нижим нивоима.