Јудора Алис Велти (13. април 1909 — Џексон (Мисисипи), 23. јул 2001) била је амерички писац кратких прича, романописац и фотограф, позната по делима која приказују живот на америчком југу. Њен роман The Optimist's Daughter освојио је Пулицерову награду 1973. године.
Током каријере, Велти је добила бројна признања, укључујући Председничку медаљу слободе и Орден југа. Била је прва жива ауторка чија су дела објављена у оквиру едиције Америчке библиотеке. Њена кућа у Џексону, у држави Мисисипи, проглашена је националним историјским обележјем и данас је отворена за јавност као музеј.
Биографија Јудора Велти рођена је 13. априла 1909. године у Џексону, Мисисипи, као ћерка Кристијана Веба Велтија (1879–1931) и Мери Честине (Ендруз) Велти (1883–1966). Одрасла је са двојицом млађих браће, Едвардом Џеферсоном и Волтером Ендрузом.. PBS.org. Retrieved November 28, 2011. Велти је одрастала у породици методиста. Њена мајка, по занимању учитељица, неговала је дубоку љубав према књигама, преневши је и на Јудору,Welty, p. 841 док је њен отац, извршни директор осигурања, подстицао њену радозналост према техникама и механизмима.Johnston, Carol Ann. ">". MWP: University of Mississippi. Retrieved November 28, 2011.
Њен дом из детињства, који и данас постоји, првобитно је 1980. године уврштен у Национални регистар историјских места, али је 1986. уклоњен са листе због архитектонских измена.
Љубав према читању развила је рано, уз подршку мајке која је веровала да је „свака соба у нашој кући, у било које доба дана, била ту да се у њој чита, или да јој се чита.“ Очев интерес за технологију и машине инспирисао је Велтијеву не само у њеном књижевном раду, где је често користила технологију као симбол, већ и у њеној страсти према фотографији, којом се активно бавила.
Након што је завршила Централну средњу школу у Џексону, Јудора Велти се са породицом преселила у нову кућу у улици Пајнхурст. Ова кућа, коју је за њих пројектовао архитекта Вајат Ц. Хедрик у стилу тјудорског препорода, остала је њена стална адреса до краја живота. Данас је позната као Eudora Welty House and Garden и служи као музеј посвећен њеном животу и раду.">". Eudora Welty Foundation. Retrieved November 28, 2011.
Велти је започела студије на Државном колеџу за жене Мисисипија (1925–1927), након чега се пребацила на Универзитет Висконсина, где је дипломирала енглеску књижевност. На предлог свог оца, уписала је студије на Универзитету Колумбија у Њујорку. Међутим, након дипломирања, суочила се са тешкоћама у проналажењу запослења због Велике кризе.
Након повратка у Џексон 1931. године, Јудора Велти се суочила са губитком оца, који је преминуо од леукемије. Запослила се на локалној радио станици и писала о друштвеним дешавањима у Џексону за новине The Commercial Appeal из Мемфиса.See for example, Jackson Society Revels in Splendor Attached to Natchez Garden Ball. The Commercial Appeal 03 Sep 1933, Sun · Page 8.
Године 1933. почела је да ради за Управу за напредак радова (Works Progress Administration). Као рекламни агент, прикупљала је приче, водила интервјуе и фотографисала свакодневни живот у Мисисипију, што јој је омогућило да стекне дубљи увид у јужњачку културу и међуљудске односе – теме које ће касније истраживати у њеним кратким причама. У том периоду, у својој кући је окупљала пријатеље и колеге писце, формирајући групу коју је назвала Клуб ноћног цветања Цереус. Три године касније, напустила је посао како би се у потпуности посветила писању.
Њена књижевна каријера узела је маха 1936. године, када је објавила причу The Death of a Traveling Salesman у часопису Manuscript. Убрзо након тога, њене приче су се појавиле у престижним публикацијама као што су The Sewanee Review и The New Yorker. Велти је стекла репутацију једног од најзначајнијих јужњачких писаца када је објавила своју прву збирку кратких прича, A Curtain of Green. Њен успех јој је донео место уредника у The New York Times Book Review и Гугенхајмову стипендију, која јој је омогућила да путује у Француску, Енглеску, Ирску и Немачку.">". Eudora Welty Foundation. Retrieved November 28, 2011. мини|249x249п|Кућа Јудоре Велти Док је боравила у Европи, предавала је на универзитетима у Оксфорду и Кембриџу, постајући прва жена којој је било дозвољено да уђе у салу Питерхаус колеџа. Године 1960. вратила се у Џексон како би бринула о својој мајци и браћи.
Након убиства Медгара Еверса, теренског секретара Националног удружења за напредак Обојених људи у Мисисипију, Јудора Велти је објавила причу Where Is the Voice Coming From? у часопису The New Yorker. Ова прича, написана из перспективе атентатора, представљала је њен снажан коментар на расну неправду.
Године 1971. објавила је колекцију фотографија из периода Велике кризе под називом One Time, One Place. Две године касније, освојила је Пулицерову награду за фикцију за свој роман The Optimist's Daughter."Fiction". Past winners & finalists by category. The Pulitzer Prizes. Retrieved 2013-11-19. Поред писања, Велти је предавала на Универзитету Харвард, а своје говоре је касније прилагодила у мемоаре Почеци једног писца, подељене у три дела."Welty Book is First Harvard U. Best Seller", Edwin McDowell, The New York Times, March 13, 1984, page C16.
Остала је у својој породичној кући у Џексону све до своје смрти 23. јула 2001. године. Сахрањена је на гробљу Гринвуд у Џексону, а на њеном надгробном споменику уклесан је цитат из The Optimist's Daughter: „Јер њен живот, било који живот, морала је да верује, није био ништа друго до континуитета љубави.“
Током 1970-их, Велти је водила дугу преписку са романописцем Росом Мекдоналдом, познатим по серији детективских романа о Леву Арчеру.Louis Bayard (2015) Review: Eudora Welty and Ross Macdonald, Conjoined by a Torrent of Words, The New York Times JULY 13, 2015, accessed 14 April 2016
Фотографија Док је радила као рекламни агент за Управу за напредак радова, Јудора Велти је у слободно време фотографисала људе из свих економских и друштвених слојева. Још од раних 1930-их, њене фотографије документују руралну сиротињу Мисисипија и последице Велике кризе.T.A. Frail, "Eudora Welty as Photographer", Smithsonian magazine, April 2009. Retrieved 20 May 2013. Њене збирке фотографија објављене су као One Time, One Place (1971) и Photographs (1989).
Фотографија је често служила као инспирација за њене кратке приче. Прича Why I Live at the P.O. настала је након што је Велти фотографисала жену како пегла у задњем делу мале поште. Иако је приоритет давала писању, наставила је да се бави фотографијом све до 1950-их.Rosenberg, Karen (January 14, 2009). "Eudora Welty's work as a young writer: Taking pictures". The New York Times. Retrieved May 26, 2009.
Писачка каријера и главна дела Јудора Велти је дебитовала на књижевној сцени 1936. године кратком причом The Death of a Traveling Salesman. Њен таленат је препознала ауторка Кетрин Ен Портер, која је постала њен ментор и написала предговор за њену прву збирку кратких прича, A Curtain of Green
Њене приче, попут Why I Live at the P.O., Petrified Man и често антологизоване A Worn Path, истичу се мајсторским приказом јужњачког идиома и обичаја.Hauser, Marianne. (November 16, 1941.) "A Curtain of Green". The New York Times. Retrieved November 28, 2011. Why I Live at the P.O. први пут је објављена 1941. у The Atlantic Monthly, а касније те године и у A Curtain of Green. Прича кроз комичан приказ породичних односа истражује мотив отуђења. Радња прати сестру која се, услед породичних сукоба, отуђује од породице и одлучује да живи у пошти у којој ради. Критичари ову причу сматрају примером врхунске јужњачке литературе, јер на духовит начин осветљава породичне односе.
A Worn Path је такође објављена у The Atlantic Monthly и у A Curtain of Green. Сматра се једном од њених најбољих прича, освојивши другу награду О. Хенри 1941. године. Током каријере, Велти је објавила преко четрдесет кратких прича, пет романа, три публицистичка дела и једну књигу за децу.
Њен дебитантски роман, The Robber Bridegroom (1942), значајно се разликовао од њених ранијих психолошки продубљених дела. Уместо сложених ликова, роман приказује статичне, бајковите фигуре, што је неке критичаре навело да верују да је Велти избегавала директно суочавање са реализмом који је доминирао делима Вилијама Фокнера, њеног познатијег савременика из Мисисипија. Иако је роман изазвао мешовите реакције, многи су га видели као модерну јужњачку бајку, уочавајући сличности са темама и ликовима из прича браће Грим.Hauser, Marianne. (November 1, 1942.) "Miss Welty's Fairy Tale". The New York Times. Retrieved November 28, 2011.
Године 1963, непосредно након убиства Медгара Еверса, Велти је написала причу Where Is the Voice Coming From?. У каснијим интервјуима објаснила је да ју је водила мисао: „Ко год да је убица, ја га познајем. Не његов идентитет, већ његов настанак, његов пут до овог тренутка и овог места. Требало је до сада, одавде, да знам шта се таквом човеку дешава у глави.“ Ова прича, написана из перспективе убице, представља Јудорину фиктивну реконструкцију психолошког стања човека способног за убиство из мржње.xi Причу је објавио The New Yorker убрзо након хапшења Бајрона Де Ла Беквита, осумњиченог за убиство Еверса.
Роман The Optimist's Daughter (1972), добитник Пулицерове награде за књижевност, многи сматрају њеним најбољим делом. За разлику од њених ранијих дела, овај роман је написан много касније у њеној каријери и одликује се дубоком емоционалном слојевитошћу. Песник Хауард Мос је у The New York Times описао књигу као „чудо компресије, она врста књиге, малог обима, али дубоке у својим импликацијама, која награђује цео животни рад“. Радња прати породичне тензије између ћерке и друге жене судије, док се суочавају са његовим опоравком након операције ока. Кроз овај интимни оквир, Велти продубљује теме породичних односа, губитка и суочавања с прошлошћу.
Велти је такође оставила значајан траг у области мемоарске прозе. Њена предавања одржана на Универзитету Харвард касније су ревидирана и објављена под насловом One Writer’s Beginnings (1983). Ова књига постала је прва коју је Harvard University Press објавио, а да је достигла статус бестселера на The New York Times листи, где се задржала најмање 32 недеље. Такође је освојила друго место за Националну награду за књижевност 1984. године."Three Writers Win Book Awards", The New York Times, November 16, 1984, page C32.
Године 1992. Велти је добила награду Реа за кратку причу, као признање за свој животни допринос америчкој краткој причи. Била је активан члан Удружења јужњачких писаца, које је основано 1987. године. Поред свог књижевног рада, Велти је такође предавала креативно писање на факултетима и у радионицама, подстичући нове генерације писаца да развијају своје креативне способности.
Живела је у близини Џексоновог Белхевен колеџа и често је виђена међу људима свог родног града. Њен утицај на писање и књижевну сцену био је дубок, а лично је помогла неколико младих писаца из Мисисипија, укључујући Ричарда Форда, Елен Гилкрист и Елизабету Спенсер, да развију своје каријере и постигну значајан успех у свету књижевности.
Књижевна критика везана за Велтијеву фикцију мини|249x249п|Председник Џими Картер уручује Председничку медаљу слободе Јудори Велти 1980. године Велти је била веома продуктиван писац, стварајући дела која истражују људске односе, утицај места и митолошке мотиве. Њене приче често обрађују парадоксалне аспекте људских веза, као и напетост између индивидуалних жеља и обавеза према заједници. Велти је, као искусан посматрач, користила своје способности да истражује дубоке и сложене односе међу људима, понекад из друштвеног и породичног контекста.
Тема парадокса људских односа добија свој израз у причама као што је Why I Live at the P.O., која на комичан начин приказује неспоразуме између сестре и њене породице, истичући проблеме комуникације. У овом делу, Велти истражује како недостатак разумевања може изазвати дубоке поделе, али такође показује и људску потребу за припадношћу.