Албанско-југословенски гранични сукоб био је период оружаних сукоба између оружаних снага Албаније и Југославије између 1948. и 1954. године. Овај период појачаних тензија између Албаније и Југославије настао је због територијалних несугласица и идеолошких подела између југословенког вође Јосипа Броза Тита и албанског лидера Енвера Хоџе. Током периода хладног рата, граница између Албаније и Југославије постала је једна од најспорнијих у Источном Блоку.

Сукоб је такође обухватио спорна питања, укључујући статус Косова, које има значајан број албанског становништва. Хоџин режим је Косово сматрао делом своје историјске и етничке територије, што је додатно подстакло тензије између две земље.

Сигурими, албанска тајна полиција, одиграла је значајну улогу у подстицању сепаратизма на Косову и заговарању идеје „Велике Албаније“. Сигурими је активно подржавао албанске политичке емигранте у егзилу, те су радили на стварању подршке за независност Косова међу Албанцима у Југославији. Постоје извештаји да је Хоџа слао албанске сепаратисте у Југославију како би промовисали сеператизам на Косову и реализовао планове за "Велику Албанију", како тврде поједини аутори и југословенска влада.

Позадина Албанско-југословенски односи thumb|260пх|1946. године, на паради у Тирани виде се Енвер Хоџа (лево), први секретар Албанске партије рада, заједно са југословенским председником Јосипом Брозом Титом (десно). После Другог светског рата, Југославија и Албанија су развиле веома блиске односе, посебно због заједничке комунистичке идеологије и борбе против фашистичке окупације. Јосип Броз Тито, југословенски лидер, подржао је Енвера Хоџу и Комунистичку партију Албаније у отпору против италијанске и немачке окупације. Међутим, тензије између две земље почеле су да се појављују убрзо након завршетка Другог светског рата. Различите визије комунизма и територијалних претензија биле су централне тачке спора. Тито је почео да води политику „титоизма“, дистанцирајући се од совјетског руководства под Стаљином, док је Хоџа следио више стаљинистичку политику. Ове идеолошке разлике довеле су до раскола између ова два комунистичка лидера.

Поред тога, постојали су територијални спорови између Југославије и Албаније, нарочито у вези с контролом пограничних подручја и излаза на море. Албанија је била забринута због југословенске доминације у региону и тежила је да очува своју независност и суверенитет. То је довело до конфликта и провокација дуж заједничке границе две земље.

Односи током хладног рата thumb|260п|Године 1946. Енвер Хоџа, први секретар Партије рада Албаније, присуствовао је московској паради победе заједно са совјетским вођом Јосифом Стаљином. Након раскола између Стаљина и Тита 1948. године, Албанија се под вођством Енвера Хоџе у почетку окренула Совјетском Савезу. Албанија се надала Стаљиновој подршци да се супротстави југословенском утицају. Албанија се придружила анти-титоистичком блоку и подржала совјетске ставове против Југославије. Међутим, овај савез са Стаљином довео је до зависности од Совјетског Савеза што је резултирао снажним совјетским присуством у Албанији. Упркос првобитном усклађивању политике са Совјетским Савезом, Албанија је касније водила независну спољну политику, дистанцирајући се и од совјетског и од југословенског утицаја. То је довело до тога да Албанија протера све југословенске држављане и војна лица која су остала у земљи 1948. године. Због промене у албанском ставу према Југославији, југословенска влада је 4. јуна 1950. обуставила рад свог Посланства у Тирани, а послове са албанском владом обављала је преко своје амбасаде у Будимпешти. Албанија је рад свог Посланства у Београду обуставила 22. новембра исте године.

Затварање границе са Југославијом

Године 1948. дипломатски односи између Албаније и Југославије прекинути су након Титовог раскола са Стаљином. Овај раскол је довео до затварања границе Албаније са Југославијом на више од четрдесет година. Албанија је постала најизолованија земља у Европи. Након затварања границе са Југославијом, у периоду од 1948. до 1953. године, било је 7.877 граничних 'инцидената', од којих су 142 били озбиљни инциденти, који су прерасли у оружане сукобе на граници.

Питање Косова Централно питање сукоба био је статус Косовска. С обзиром да је на Косову живела значајна албанска популација, Косово је имало велики историјски и етничко-културни значај за Албанију. Албанија је сматрала Косово саставним делом своје територије и подржавала је тежње албанског становништва на Косову за независност. За разлику од тога, Југославија је преузела контролу над Косовом и водила политику његове интеграције у југословенску државу.

Ток граничног сукоба Почетак сукоба Први инциденти забележени су неколико дана пре објављивања Резолуције Информбироа, када су на југословенско-албанској граници албански гранични органи 25. јуна ранили југословенског граничара Танасија Крстића. Албанија је 19. фебруара 1949. оптужила Југославију да се умешала у оно што је описала као „граничну провокацију“. Два дана касније, Југославија је изнела сопствене тврдње, наводећи да је Албанија 16 пута испалила пуцње преко границе, 10 пута ухапсила југословенске држављане на граници, извршила бројне прелете изнад територије Југославије, дозволила албанским граничним патролама да прелазе границу и чак дозволила албанском поморском броду да уђе у југословенске воде, све то од јула 1948. године. Такође је саопштено да се током граничног сукоба догодило укупно 649 инцидената на граници, што је резултирало са 12 смртних случајева. Режим Енвера Хоџе је оптужен за подстицање ових инцидената од 1948. године. Поред тога, југословенски званичници су тврдили да је албански министар унутрашњих послова Мехмет Шеху лично био одговоран за граничне инциденте.

thumb|200px|1946. година, Мехмет Шеху као начелник генералштаба Албанске народне армије. Најгора граница је албанска. Југословенски званичници кажу да је албански министар унутрашњих послова, Мехмет Шеху, лично био задужен за граничне инциденте. У поверљивом документу ЦИА наводи се да је Мехмет Шеху лично наредио формирање и обуку специјалних јединица граничне страже. Ове јединице су имале посебан задатак да врше рације на југословенске положаје и инструкције да на лицу места пуцају на југословенско војно особље или цивиле. Напомиње се да је врло мало специјалаца живо заробљено од стране Југословена, а случајеви дезертерства нису забележени. Успешне операције су награђиване одликовањима, додатним оброцима и новчаним наградама до 1,000 лека.

Оружани обрачуни између Југославије и Албаније почели су већ у јуну 1948. године то се сматра првим документованим инцидентом на граници. Војник Танасије Крстић је рањен 25. јуна 1948. године у инциденту код села Требиште, а 20. октобра 1948. године догодио се још један инцидент када је рањен војник Иван Балеш код Дебра. Учествовао је у сукобу са неидентификованом наоружаном групом која је покушала да пређе из Албаније у Југославију. Пре почетка отвореног сукоба Југославије и земаља чланица Информбироа, југословенско-албанску границу обезбеђивало је тек 800 албанских војника. Одмах по изласку Резолуције Албанци су почели да повећавају број граничних јединца према Југославији. Тај процес је нарочито био видљив у јулу и августу 1949, када је извршена реорганизација албанских граничних јединица и јединица унутрашње безбедности. Режим Енвера Хоџе је на ескалацију тензија одговорио распоређивањем јачих војних снага дуж границе са Југославијом. До августа 1949. године, Албанија је предузела ограничену мобилизацију, повећавши свој војни капацитет на око 40.000 наоружаних људи. Као одговор на Резолуцију Информбироа, Албанија је одмах појачала распоређивање граничара дуж југословенске границе. Ово појачање било је нарочито евидентно у јулу и августу 1949. године током периода реорганизације. За то време, четири од осам албанских граничних батаљона, са око 2.500 војника, била су стационирана дуж албанске границе, што је резултирало густином од пет стражара по километру. Поред тога, око 800 припадника бригаде Сигуримија (унутрашња безбедност) било је распоређено да обезбеђују граничну линију.

thumb|200px|Начелник Генералштаба Југословенске народне армије од 1945. до 1953. године генерал пуковник Коча Поповић. У наредним месецима, насиље је ескалирало, пуцњаве, илегални преласци границе и акти саботаже постали су уобичајена појава. Сукоби између граничних трупа обе земље су се интензивирали, што је означило почетак фазе појачане конфронтације између Југославије и Албаније. Југословенска влада је 10. маја 1949. године известила да су албански граничари пуцали на југословенски моторни чамац на Скадарском језеру, у којем су били поручник и три војника, и да су их том приликом убили. Једанаестог октобра 1949. године, југословенски граничар Митар Војновић убијен је од стране албанског војника у близини границе. Од албанске владе је затражено да исплати одштету у износу од 500.000 динара. Подстакнута потписаним споразумом са Мађарском, југословенска влада се већ 5. септембра 1949. дипломатском нотом обратила и Албанији. У циљу избегавања граничних инцидената, Југославија је у овој ноти предложила образовање мешовитих комисија, које би имале иста овлашћења као оне из споразума ФНРЈ и Мађарске. Осим тога, наглашена је потреба да се граница између две земље тачно и јасно обележи, што до тада није био случај. У складу са тим, Министарство иностраних послова Југославије упутило је позив влади Албаније да 20. септембра на Цетиње пошаље своју делегацију која би заједно са југословенским представницима израдила споразум о раду мешовитих комисија за испитивање и утврђивање граничних инцидената и испитивање граничних знакова и обележавање гра-ничне линије. Међутим, албанска страна није дала никакав одговор на ову југословенску ноту. Уместо њега, у току последња три месеца 1949. на југословенско-албанској граници убијена су чак три југословенска граничара. Југословенски органи сматрали су да Албанија својим ћутањем доказује да не жели да успостави нормално стање на граници.

Оружани сукоб на високом нивоу thumb|200px|Заменик начелника Генералштаба од 1945. до 1953. године и Начелник Генералштаба Југословенске народне армије од 1953. године, генерал пуковник Пеко Дапчевић Године 1951. оружане провокације на југословенско-албанској граници достигле су врхунац. Почетком те године, генерал Пеко Дапчевић је обавестио Јосипа Броза Тита да је добио извештаје о томе да је око стотину совјетских ловаца и бомбардера тог јутра прелетело из Бугарске ка Албанији. Тито је брзо реаговао, сазвавши састанак са Александром Ранковићем, Едвардом Кардељем, Милованом Ђиласом, Иваном Гошњаком, Кочом Поповићем и Борисом Кидричем. У почетку је изгледало да се назире непосредан напад Совјета и њихових сателита на Југославију. Међутим, Тито је остао уздржан, верујући да то није знак предстојећег совјетског напада, већ је сумњао да Совјети покушавају да албанску територију претворе у стратешки положај. Сукоб је додатно ескалирао када су обе земље појачале своје војно присуство дуж границе, што је резултирало нестабилном ситуацијом коју је карактерисало спорадично насилиље и дипломатске тензије. У мају 1951. године, југословенске трупе су биле стациониране дуж албанске границе. Две дивизије Југословенске армије су непосредно биле пребачене у гранично подручје са Албанијом; једна је била стационирана код Титограда (садашња Подгорица), моторизована у Скопљу, а друга између Дебра и Охрида. Како се наводи, албанске власти су билe узнемиренe, што јe довелo до хапшењa више од 150 особa у коjи су сe сматрали опасним или сумњивим у пограничним деловима сa Југославиjом.

Први напади