Император је у свом оригиналном значењу била висока војна титула у Римској републици. Римски извори користе овај термин да означе управитеље провинција који су уједно имали и команду над војском провинције, другим речима, они који су управљали империјумом ван града Рима или померијумом (-{pomerium}- — иза зидина).-{Pilar Rivero}-, 16

Постоје многе теорије о етимологији ове речи и данас је прихваћена она коју су дали Ерну и Меј-{Ernout, A., Meillet, A. (1979), Dictionnaire étymologique de la langue latine, París, s.v. impero [1ª ed. 1932].}- у свом речнику латинских термина -{Dictionnaire étymologique de la langue latine}-, а то је да је реч -{imperator}- настала од глагола -{impero}- што значи командовати, а која је опет, настала од две речи — in + paro — „предузети неопходне мере“, „извршити припреме како би се постигао одређени циљ“, „натерати неког да нешто уради“.

Избор

Император је могао да буде биран на два начина: регуларни избор који се одржавао увек у граду у којем су учествовали народ и сенатори. Други начин је вио избор спонтаном акламацијом војске која се увек дешавала у хитним случајима и на бојном пољу, када је било неопходно хитно именовати новог императора било након смрти војсковође, било због побуне у војсци, било ради признавања легитимитета једног од војсковођа у сукобу око превласти са другим војсковођом.-{Pilar Rivero}-, 43

Избору претходи јавна дискусија о магистратима кандидатима за ово место. Дискутује се о њиховој способности да предводе војску (-{exercitus imperatus}-) у војним акцијама Рима ван зидина града Рима (-{pomerium}-).-{Pilar Rivero}-, 48 Осим војне функције, император такође добија и врховну цивилну власт на територијама ван Рима. Након избора, новоизабрани император полаже заклетву (-{sacramentum}-) пред војском. Од тог момента, он постаје врховни командант те војске. Након победе на конзуларним изборима, Сенат онда додељује провинције изабраним императорима било по сопственој вољи (-{extra sortem}-), било жребом.-{Pilar Rivero}-, 49 Овај избор може бити стављен на плебисцит где би га народ потврдио или одбацио.-{Pilar Rivero}-, 51 Уколико се народ не сложи, одлука Сената може бити одбачена. Народ се такође може консултовати и у случајима када двојица императора претендују на исту провинцију. Одлука на плебисциту не може променити одлуку Сената, али се узима у обзир како би се дошло до компромиса између Сената и народа представљеног у лику трибуна.-{Pilar Rivero}-, 52 У позној Римској републици, подела провинција је била све тежа због константног противљења народа одлукама Сената, тако да више није било ни компромисних решења, нити је Сенат консултовао народ, него је о дистрибуцији провинција одлучивао трибун и старао се да се те одлуке поштују, потпомогнут плебисцитом. Моћ трибуна је била толико велика да је могао да опозове императоре који су се већ налазили у својој провинцији који су претходно били изабрани, Сенат им доделио провинцију, а они положили заклетву пред својом војском.

Император и цар Након пропасти Римске републике, ова титула је постала део титулатуре римских царева, а у политички речник западноевропских језика је ова реч ушла са измењеним значењем, означавала је цара. Настојећи да се повеже с ишчезлим Римским царством, Карло Велики је 800. године за себе узео титулу императора, а од њега су је преузели будући монарси Светог римског царства, а од њих су је преузели касније аустријски монарси. Одатле и чињеница да се у већини западноевропских језика реч „император“ користи за титулу цара уопште (енглески: -{emperor}-; шпански: -{emperador}-; италијански: -{imperatore}-; француски: -{empereur}-У немачком се користи реч која има корене у другој римској титули, цезару: -{Kaiser}-), док се реч „цар“ користи искључиво за словенске цареве (енглески: -{tzar}-; шпански: -{zar}-; италијански: -{zar}-; француски: -{zar}-; немачки: -{zar}-). У тим језицима, за титулу римског императора користи се латинска реч -{imperator}-.

У српском језику, реч император не треба користити у значењу римских царева, јер се ради о две различите титуле. Такође треба водити рачуна и са речју империја, јер није увек исто што и царство, с обзиром да се такође може односити на колонијалну силуВелики речник, стр. 498 која не мора по политичком уређењу бити царство, као нпр. Британска империја или Шпанска империја. С друге стране, у руској историји јасно се разликују два периода царства и империје — Иван Грозни је 1547. прогласио Русију царством а себе царем, а Петар Велики је 1721. одбацио титулу цара и прогласио се императором. Овај потез био је део Петрове прозападне политике, наиме, тиме је желео да се повеже с римском традицијом и да се приближи Западу.

Референце

Литература

Pilar Rivero, Imperator Populi Romani: una aproximación al poder republicano Zaragoza: Institución Fernando el Católico ; 2006, 514 p. (Виртуелна библиотека на http://ifc.dpz.es). Иван Клајн, Милан Шипка. Велики речник страних речи и израза, Прометеј, Нови Сад 2007.

Категорија:Римске титуле Категорија:Римска република