Клисурско-пољадијски Срби су део српског народа који живи у Банатској клисури и Пољадији, дуж границе са Србијом, у Румунији. Административно насеља у којима живе припадају општинама Најдаш, Соколовац, Пожежена, Нова Молдава и Берзаска у жупанији Караш-Северин и Свиница у жупанији Мехединци.
Географски положај Предео у подножју југозападног огранка Јужних Карпата, дуж леве обале реке Нере и Дунава, раније се сматрао Банатском клисуром или само Клисуром. Име Клисура се налази на карти генерала Мерција из 1723—1725. године. Александар Станојловић је у својој монографији о Банатској клисури из 1938. године, записао да њу сачињава троугао Нере и Дунава до Ђердапа, са местима Лесковица, Златица, Луговет, Соколовац, Базијаш, Дивић, Белобрешка, Радимна, Сушка, Српска и Румунска Пожежена, Мачевић, Нова и Стара Молдава, Коронини, Света Јелена, Горнеа, Сикевица, Љупкова, Берзаска, Дренкова, Козла и Свиница. Тада се није правила разлика између Пољадије и Клисуре, иако је код локалног становништва та разлика чињена.
Под Пољадијом се подразумева предео између леве обале реке Нере до њеног ушћа у Дунав и планине Локве. Ту се налазе села Лесковица, Златица, Прњавор, Луговет и Соколовац, која се код месног становништва називају пољадијским селима, јер су смештена у равничарском делу југозападног Баната. У њима Срби чине или су чинили махом већинско становништво.
Банатска клисура је предео између леве обале Дунава и огранака Јужних Карпата, од места Базијаш до места Турну Северин. У Румунији се употребљава назив Дунавска клисура, који се у новије време одомаћио и код локалних Срба. У Клисури Срби углавном живе у местима Базијаш, Дивић, Белобрешка, Радимна, Српска Пожежена, Мачевић, Стара Молдава, Љупкова и Свиница.
Историја На простору Баната, од Темишвара до данашње границе са Србијом, као и од Мориша до јужних огранака Карпата Срби континуирано живе још од раног средњег века, о чему сведочи велики број српских топонима. Стварање духовног јединства српског народа северно и јужно од Саве и Дунава на традицијама Светосавске православне цркве имало је пресудан значај за опстанак православних Срба на простору Баната. Велики значај је имао споразум који је архиепископ Сава Немањић 1220. постигао са угарским краљем Андрашом II о присуству Српске православне цркве на подручју Угарске, тамо где је живело српско становништво. Тада су на простору јужне Угарске подигнута четири православна манастира, од којих Базијаш и Златица у Банасткој клисури и Пољадији око 1225. године. После битке на Косову пољу 1389. почињу српске сеобе у угарске земље, досељавали су се и племство и народ. Оне достижу велике размере током 15. и 16. века, о чему сведочи податак да је угарски краљ Матија Корвин у свом писму римском папи 1483. године, навео да се у протекле четири године у његово краљевство доселило преко 200.000 Расцијана, као и два мађарска извора из 1542. и 1543 године, која Банат називају Рашком, а за Темишвар наводе да је усред Рашке. Почетком 15. века деспот Стефан Лазаревић је добио велике поседе са стотинама насеља и већи број рудника у Угарској, највише на територији данашње Румуније. Њега је наследио деспот Ђурађ Бранковић, који је као и деспот Стефан, постао најмоћнији феудалац у Угарској после краља. Деспот Јован Бранковић подиже манастир Кусић у Пољадији и манастир Свети Ђурађ у близини Темишвара. Упади Турака у Угарску су вршени преко Ђердапске клисуре 1395. али су они били одбијени. Напади Турака су се понављали, у којима су учествовали Срби и Власи, 1396—1406, 1416, 1419, 1424. и 1425, али су Мађари упевали да их одбију. Током ових напада подручје Баната је подносило велике жртве, због чега је становништво напуштало ове крајеве. Током 15. века простор Темишвара, Поморишја, Банатске клисуре и Пољадије је поприште беспоштедних битака које су против Турака водили српски и мађарски великаши. Истовремено, са подручја Темишвара су се према Србима кретале војске угарског краља, српскеог деспота и ердељког кнеза. Са њихових похода који су продирали дубоко на простор Србије и Босне, повлачило се са војском бројно српско становништво. После пораза на Мохачком пољу 1526. године, у угарској краљевини је завладало опште расуло. Насељавање српског становништва на простор Баната је настављено и за време турске владавине овим крајевима. Срби су постали значајан етнички елемент у већем делу Баната. За њихово насељавање су били заинтересовани и Турци, јер су после великих пустошења у овим крајевима, нестала читава насеља. То потврђују и подаци Пећког катастига из 1660. и 1666. године, где је у Банату и Кришани регистровано близу 200 насеља са српским становништвом. Аустријско-турски рат је изазвао Велику сеобу Срба у Хабзбуршку монархију 1690. године. Талас сеобе је захватио Србе у Банату, који су кренули на северним крајевима Угарске. После повлачења Турака са подручја Баната, након рата 1716—1718. године, из основа је измењена етничка структура овог простора у којем су Срби имали знатну већину. До тога је довела колонизација Немаца, Мађара и Словака.
Војна граница мини|250п|Српско-банатска регимента у оквиру Војне границе
До новог насељавања Срба у Банат, довела је Друга велика сеоба после аустријско-турског рата 1737—1739. Овим ратом је учвршћена граница на Сави и Дунаву, након чега је створена Војна граница на Дунаву 1741. године. Срби су нарочито насељавали овај крај 1747—1748. године, долазећи из некадашње Потиско-поморишке границе. Банатска војна граница је уређена 1761. године, њој су припале Банатска клисура и Пољадија. У овој граничарскаој јединици Срби су имали 6.744 војника. До 1774. овај крај је припадао граничарском батаљону у Паланци, после тога новоформираној Српско-банатској пограничној регименти, чије је седиште било у Белој Цркви. Једино је село Свиница увек припадало команди у Оршави, односно граничарској регименти у Карансебешу. По налогу цара Јосифа II 1774. фелцагмајстор и погранични инспектор Живковић је извршио реорганизацију војно-граничарских јединица и за српски део устројио Илирско-банатску пограничну регименту, којој су припала пољадијска и клисурска насеља. Цивилно-управну администрацију је водила граничарска војна команда на немачком језику. Српско становништво насељавано од 1749. до 1774. добијало је од државе неколико јутара земље и шуме. Шума је могла бити искрчена и претворена у плодно земљиште под условом да сопственик буде сталан војник и врши војничку дужност на води и на копну. Количина земље коју су добијале насељаване породице је износлиа по 24 јутара за ораницу и ливаду и по 6 јутара за пашу. Граничари су били подељени у три категорије: неборци, борци и неспособни. Борци су били војни обвезници, од 18 до 50 за ратне операције и од 50 до 60 године као чувари месних позиција. Војна граница на Дунаву је развојачена 1872. године, тако су Банастка клисура и Пољадија дошле под цивилну управу.
Припајање Румунији Када су српске и савезничке војне снаге извршиле пробој Солунског фронта 1918. године, њихово надирање ка Темишвару је ишло преко Банатске клисуре. Један одред српске восјке се задржао у Клисури, чиме је овај крај означен као део будуће Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. На Великој народној скупштини Срба, Буњеваца и осталих Словена у Банату, Бачкој и Барањи одржаној 25. новембра 1918. године у Новом Саду донета је одлука о присаједињењу Баната, Бачке и Барање Краљевини Србији. У њој су учествовали и посланици из Банатске клисуре и Пољадије. Из Белобрешке су били Илија Унић и Коста Павловић, из Дивића Коста Живановић, Младен Голубовић, Ђока Буркић и Јоца Станојевић, из Злазице Сава Фратој и Душан Жигум, из Лесковице Пера Богић и Мита Нанчић, из Луговета Светозар Томашевић и Душан Симовић, из Љупкове Коста Лукић и Сретко Шинжар, из Мачевића Сава Јовановић, Младен Јовановић, Милан Петков и Тома Јовановић, из Радимне Исидор Јездимировић и Мита Лазаревић, из Соколовца Која Ђуричић, Тоша Драшковић и Радослав Милосављевић, из Српске Пожежене Војин Путник и Ђорђе Јањић, из Старе Молдаве Владмир Дакић, Стојан Апостоловић, Јован Журж и Војин Нешић, из Свинице Светислав Ристић и Срећко Шинжар, из Сушке Миливој Павловић. Пролећа 1919. сазнало се да ће Банатска клисура и Пољадија, према пројекту мировног уговора припасти Краљевини Румунији. Становници овог краја су маја месеца одржали велики збор у Старој Молдави, са кога је затражено да Банатска клисура и Пољадија, као претежно српски крај, припадне Краљевини СХС. Решено је да се о исходу овог збора известе делегати на мировној конференцији у Паризу. Делегацију су чинили лекар Богдан Радосављевић из Беле Цркве, адвокат Јован Вулетић из Беле Цркве и парох Владимир Дакић из Старе Молдаве. Они су посетили јула 1919. српске и стране представнике на мировној конференцији и упознали их са захтевом житеља овог краја. Међутим, истог месеца позвана је српска војна власт да преда Банатску клисуру и Пољадију румунским властима. Тријанонским споразумом 4. јуна 1920. године овај крај је прикључен Краљевини Румунији.
Демографија Срби су компактно настањени од Лесковице до Старе Милдаве, док су Љупкова и Свиница од њих одвојене несрпким насељима. На аустроугарском попису из 1910. године на том простору је био 13.821 становник. Етнички састав је био следећи:
Укупно је у Банатској клисури и Пољадији пре Првог светског рата било преко 14.000 Срба. Након припајања Краљевини Румунији око 1.500 Срба се иселило у Краљевину СХС.
На румунском попису из 1930 године било је 13.202 становника. Етнички састав је био следећи:
Укупно је 1930. године било 10.950 Срба.
На попису из 2011. године, на простору од Лесковице до Мачевића, био је 5.621 становник. Стара Молдава није урачуната јер нема поузданих података о броју становника насеља. Етнички састав је био следећи:
Укупно је 2011. године био 4.301 Србин. На последњем попису из 2021. године, било је у Банатској клисури и Пољадији 3.754 Срба. Број Срба у клисурским и пољадијским местима је у сталном опадању. Главни узроци тога су негативан природни прираштај и миграције ка већим градовима (Темишвар и Решица) и иностранству.
Језик Говори клисурских и пољадијских Срба се могу сврстати у смедеревско-вршачки дијалект, који се сматра поддијактом косовско-ресавског дијалекта српског језика. Једино се од њих разликује говор Срба из Свинице, који се може сврстати у призренско-тимочке дијалекте српског језика. На попису 2021. 3.552 Клисураца и Пољадијаца се изјаснило да им је српкси матерњи језик.
Религија Срби су углавном православне вероисповести. На попису 2021. 3.800 Клисураца и Пољадијаца се изјаснило да су припадници Српске православне цркве. Такође, један део Срба се изјаснио да су само православне вероисповести. На простору Банатсек клисуре и Пољадије се налазе три српска средњовековна православна манстира и 12 српских православних парохија, које су под управом Архијерејског намесништва соколовачког Епархије темишварске, са седиштем у Старој Молдави.
мини|Лик Светог Саве на застави и грбу општине Соколовац
Манастири Манаситр Златица, налази се на левој обали Нере, на Златном потоку, по којем је добио име. Манастир је подигнут око 1225. године, и његов настанак се везује са духовну активност архиепископа Саве Немањића. Ово је у свом раду из 1789. године, посвећеном манастиру Златици, записао архимандрит Викентије Љуштина. Сава Немањић је манастир посветио Светом Сави Освећеном, а јеромонаха Јоаникија је произвео за првог игумана. Када је Сава проглашен за светитеља, манастирска братија је узела дан његовог спомена као храмовни празник. Манастир Златица је био метох манастира Милешеве, у којем су се налазиле мошти Светог Саве. Манасит Базијаш, смештен је на левој обали Дунава, неколико километара низводно од ушћа реке Нере. Као и за манастир Златицу, његов настанак се везује за архиепископа Саву Немањића. Према казивању манастирске братије, Базијаш је био метох Пећке патријаршије.