У десет година 1917–1927 дошло је до радикалне трансформације Руске империје у социјалистичку државу, Совјетски Савез. Совјетска Русија покрива период 1917–1922, а Совјетски Савез од 1922. до 1991. После грађанског рата у Русији (1917–1923), бољшевици су преузели контролу. Били су посвећени верзији марксизма коју је развио Владимир Лењин. Обећао је да ће радници устати, уништити капитализам и створити социјалистичко друштво под вођством Комунистичке партије Совјетског Савеза . Незгодан проблем, у погледу марксистичке револуционарне теорије, био је мали пролетаријат, у претежно сељачком друштву са ограниченом индустријом и врло малом средњом класом. Након Фебруарске револуције 1917. године којом је свргнут Николај II, краткотрајна привремена влада изгубила је власт и бољшевици владају земљом након победе у Октобарској револуцији. Бољшевичка партија је преименована у Руску комунистичку партију (РКП).

Сва политика и ставови који нису били стриктно РКП били су потиснути, под претпоставком да РКП представља пролетаријат и да су све активности супротне партијском уверењу биле „контрареволуционарне“ или „антисоцијалистичке“. Већина богатих породица побегла је у прогонство. Током 1917. до 1923. године, комунистички бољшевици под Лењином су се предали Немачкој 1918. године, а затим су водили интензиван руски грађански рат против више непријатеља, посебно Беле армије . Освојили су руско срце, али су изгубили већину неруских области које су биле део царске Русије. Један по један побеђујући сваког противника, РКП се успоставила кроз руско срце и неке неруске области као што су Украјина и Кавказ . Постала је Комунистичка партија Совјетског Савеза (КПСС) након стварања Совјетског Савеза (СССР) 1922. године. Након Лењинове смрти 1924. године, Јосиф Стаљин, генерални секретар КПСС, постао је вођа СССР-а, који је постао генерални секретар од раних 1930-их до његове смрти 1953. године.

Руска револуција 1917 Током Првог светског рата, царска Русија је доживела војно понижење, глад и економски колапс. Деморалисана царска руска армија претрпела је тешке војне поразе, а многи заробљени војници напустили су линије фронта. У руском народу је расло незадовољство монархијом и њеном политиком наставка рата. Цар Николај II абдицирао је након Фебруарске револуције 1917, што је изазвало масовне немире у Петрограду и другим већим руским градовима.

Руска привремена влада је успостављена одмах након свргавања цара почетком марта 1917. и добила је условну подршку мењшевика. Предвођена прво кнезом Георгијем Лавовом, а затим Александром Керенским, Привремену владу су углавном чинили парламентарци који су недавно изабрани у Државну думу Руске империје, која је збачена заједно са царем Николајем II. Нова привремена влада је задржала своју посвећеност рату, остајући у Тројној антанти са Британијом и Француском. Привремена влада је одложила земљишне реформе које су тражили бољшевици.

Лењин и његов помоћник Јосиф Стаљин, који је оличавао бољшевичку идеологију, посматрали су савез са капиталистичким земљама западне Европе и САД као невољно ропство пролетаријата, који је био приморан да води рат империјалиста Како Лењин види, Русија се враћала царској власти, а посао марксистичких револуционара, који су истински представљали социјализам и пролетаријат, био је да се супротставе таквим контрасоцијалистичким идејама и подрже социјалистичке револуције у другим земљама.

У оквиру војске, побуна и дезертерство били су свеприсутни међу регрутима. Интелигенција је била незадовољна спорим темпом друштвених реформи; сиромаштво се погоршавало, разлике у приходима и неједнакост су излазиле ван контроле, док је Привремена влада постајала све аутократскија и неефикаснија. Чинило се да је влада на ивици да подлегне војној хунти . Дезертерски војници вратили су се у градове и дали своје оружје љутим, и крајње непријатељски расположеним, социјалистичким фабричким радницима. Сиромаштво и глад у великим руских урбаним срединама створили су оптималне услове за револуционаре.

Током месеци између фебруара и октобра 1917, моћ Привремене владе је доследно доводила у питање скоро све политичке странке. Појавио се систем „двовласти“ у којем је привремена влада имала номиналну власт, иако јој се све више супротстављао Петроградски совјет, њихов главни противник, који су контролисали мењшевици и социјалистички револуционари (обе демократске социјалистичке партије политички десно од бољшевика). Совјет је одлучио да не форсира даље промене у влади због уверења да је Фебруарска револуција руско „кукарење“ рушења буржоазије. Совјет је такође веровао да ће нова Привремена влада имати задатак да спроведе демократске реформе и отвори пут пролетерској револуцији. Стварање владе која није заснована на диктатури пролетаријата у било ком облику посматрано је као „ретроградни корак“ у Априлским тезама Владимира Лењина. Међутим, Привремена влада је и даље остала изузетно моћно управљачко тело.

Неуспеле војне офанзиве у лето 1917. и масовни протести и немири у великим руским градовима (као што је Лењин заступао у својим тезама, познатим као Јулски дани ) довели су до распоређивања трупа крајем августа да би се успоставио ред. Јулски дани су потиснути и окривљени за бољшевике, присиљавајући Лењина да се крије. Ипак, уместо да користе силу, многи од распоређених војника и војног особља придружили су се изгредницима, осрамотивши владу и војску у целини. У то време је порасла подршка бољшевицима.Лав Троцки је изабран је за председника Петроградског совјета, који је имао потпуну контролу над одбраном града, углавном, градском војном силом.

Дана 24. октобра, у првим данима Октобарске револуције, Привремена влада је кренула против бољшевика, хапсећи активисте и уништавајући прокомунистичку пропаганду. Бољшевици су ово могли да прикажу као напад на Народни Совјет и добили су подршку Црвеној гарди Петрограда да преузме Привремену владу. Административне канцеларије и владине зграде су заузете уз мало противљења или крвопролића. Општеприхваћени крај овог прелазног револуционарног периода, који ће довести до стварања Савеза Совјетских Социјалистичких Република (СССР) лежи у нападу и заузимања слабо брањеног Зимског дворца (традиционалног дома и симбола моћи цара) увече 26. октобра 1917. године. мини|На жалост свих буржуја, распирићемо светски пожар!, совјетски постер са речима из песме Дванаесторица Александра Блока (уметник Александар Зеленски) Мењшевици и десница социјалистичких револуционара, огорчени због увредљивих и принудних поступака Црвене гарде и бољшевика, побегли су из Петрограда, остављајући контролу у рукама бољшевика и преосталих левих социјалистичких револуционара. Дана 25. октобра 1917. Уставом Русије из 1918. установљен је Совнарком као административни огранак Сверуског конгреса Совјета. До 6. јануара 1918. ВТсИК је, уз подршку бољшевика, ратификовао распуштање руске Уставотворне скупштине, која је намеравала да успостави небољшевичку Руску Демократску Федеративну Републику као стални облик власти успостављен на седници у Петрограду 5. и 6. јануара. 1918. На трећем састанку Сверуског конгреса Совјета 25. јануара 1918. непризната држава је преименована у Руску совјетску републику.

Руски грађански рат мини|257x257пиксел| Плакат из 1919. „Јашите коње, радници и сељаци! Црвена коњица је залог победе“. Пре револуције, бољшевичка доктрина демократског централизма је тврдила да само чврсто повезана и тајна организација може успешно да свргне владу; после револуције, они су тврдили да само таква организација може победити стране и домаће непријатеље. Вођење грађанског рата је заправо приморало партију да спроведе ове принципе у пракси.

Тврдећи да револуцији није потребна пука парламентарна организација већ партија акције која би функционисала као научно тело, авангарда активиста и централни контролни орган, Десети партијски конгрес је забранио фракције унутар партије, у почетку само намеравајући да да буде привремена мера после шока Кронштатске побуне. Такође се тврдило да партија треба да буде елитно тело професионалних револуционара који своје животе посвећују стварима и спроводе своје одлуке са гвозденом дисциплином, и на тај начин се крећу ка стављању лојалних партијских активиста на чело нових и старих политичких институција, војних јединица, фабрика., болнице, универзитете и добављаче хране. У том контексту, номенклатурни систем (класа људи којима су кључна места додељивана само уз одобрење партије) би еволуирао и постао уобичајена пракса.

У теорији, овај систем је требало да буде демократски јер би се сви водећи партијски органи бирали одоздо, али и централизован јер би нижи органи били одговорни вишим организацијама. У пракси, „демократски централизам“ је био централистички, са одлукама виших органа које су биле обавезујуће за ниже, а састав нижих органа у великој мери су одређивали чланови виших. Временом би партијски кадрови постајали све више каријеристи и професионални. Чланство у партији захтевало је испите, специјалне курсеве, специјалне кампове, школе и номинацију од стране три активна члана. мини|„У подрумима једне Чеке“, аутора Ивана Владимирова У децембру 1917, Чека је основана као прва бољшевичка снага унутрашње безбедности након неуспелог покушаја атентата на Лењина. Касније је променио називе у ГПУ, ОГПУ, МВД, НКВД и коначно КГБ. Црвени терор је постао инструмент за елиминисање група дефинисаних као „непријатељи“ новог друштва. Погубљења по кратком поступку била су широко распрострањена, укључујући у служби декулакизације (прерасподела богатства од просперитетних сељака). Лав Троцки је предводио Црвену армију, презирући „буржоаску демократију“ и залажући се за принудно уклањање просперитетних и политичких противника, често путем погубљења по кратком поступку. Основао је концентрационе логоре, радне логоре и успостсавио војну контролу над радом и државну контролу синдиката.

У исто време, бели терор, углавном неконтролисан и који су спроводили војсковођа попут козачких атамана Григорија Семенова или Бориса Аненкова, циљао је на потенцијалне бољшевичке симпатизере.

Током грађанског рата у Русији, јеврејске заједнице Украјине и, у мањој мери, Белорусије, претрпеле су најгоре погроме који су се икада догодили у овим регионима. Изводиле су их различите оружане јединице: Бела армија Антона Дењикина, трупе Украјинске Народне Републике на челу са Симоном Петљуром, банде војсковођа атамана и „зелених“ побуњених сељака, па чак и неке јединице Црвене армије. мини|Погубљење чланова Александровско-Гајског обласног совјета од стране козака под командом атамана Александра Дутова, 1918. мини| „Глад“, Ивана Владимирова Совјетска влада је била у стању да постепено консолидује своју власт у централној Русији, а затим да се успешно бори против својих непријатеља. Интервенција савезника и пољска инвазија омогућили су бољшевицима да играју на националистичку карту. Међутим, погоршање економских услова довело је до масовних друштвених превирања, која су била највећа након коначног пораза организованих белих војних снага у јесен 1920, након чега почињу масовне сељачке побуне, као што је Тамбовска побуна. Били су брутално потиснути.International Responses to the Russian Civil War (Russian Empire)

Пољско-совјетски рат Границе између Пољске, која је успоставила нестабилну независну владу након Првог светског рата, и бившег царског царства, биле су хаотичне због последица руских револуција, грађанског рата и гашења Првог светског рата. Пољски Јозеф Пиłсудски је замислио нова федерација (Међуморје), формирајући источноевропски блок предвођен Пољском како би формирао бедем против Русије и Немачке, док је руска СФСР разматрала да силом пренесе револуцију на запад. Када је Пилсудски извршио војни напад на Украјину 1920. године, дочекала га је офанзива Црвене армије која је пробила пољску територију скоро до Варшаве. Међутим, Пилсудски је зауставио совјетско напредовање у бици код Варшаве и наставио офанзиву. Споразум у Риги потписан почетком 1921. поделио је територију Белорусије и Украјине између Пољске и Совјетске Русије.

Стварање СССР-а