Миољуб Кичић (Врање, 7. мај 1911 — Београд, 19. јул 1995) био је лекар ендокринолог, учесник Априлског рата и генерал-мајор ЈНА.

Биографија

Рођен је 11. маја 1911. године у Врању. Потиче из грађанске породице која се доселила у Врање из Јањине у Грчкој, после великог погрома хришћанског становништва у 18. веку од стране Али Паше Јањинског. Његов отац, Михаило, крајем 19. века био је на студијама у Бечу. По повратку постаје први срески начелник, ослобођеног Штипа и Врања. Мајка Параскева, била је ћерке Косте Ђорђевића Казака. Његови родитељи су поред њега имали сина Ратка и кћерку Мирославу, која се родила после очеве смрти. Заједно са мајком они су живели је у немаштини, јер су им оца као резервног официра српске војске, убили Бугари 1915. године. Основну школу је завршио у родном месту и ту рано научио француским и немачким језиком. У гимназији је држао часове математике и физике и сакупљао новац за студије астрономије у Београду. Међутим по наговору мајке, иако нерадо, пријавио се на конкурс војно-државних питомаца. Ову одлуку је донео начелник санитетског оделења Југословенске војске бригадни генерал Жарко Рувидић. Одобрено му је о трошку државе студирање као војни стипендиста на Медицинском факултету универзитета у Београду 1929. године. Медицину завршава у року, 1935. године, као најбољи студент медицине између два рата. Заједно са њим заједно студирао је Гојко Николиш. Након дипломирања и завршеног стажа примљен је у војску. У чин санитетског поручника унапређен је 29. маја 1936. године и постављен за лекара 49. пешадијског пука у Струмици. У то време у гарнизонима Старе Србије (Македоније) и до педесет посто војника је оболевало од маларије. Као млад и амбициозан лекар, био је заинтересован за научно истраживачки рад, испитивао успешност појединих метода хемијске профилакса маларије. Ово истраживање и добијени резултати били су од великог практичног значаја, па је тај рад награђен првом наградом на конкурсу Министарства војске и морнарице 1938. године. Исте године 6. септембра одликован је Крстом Милосрђа. Наредне 1939. године, положио је испит за чин санитетског капетана друге класе а следеће 1940. године је унапређен. У том чину ће дочекати Априлски рат.

На почетку рата је заробљен, тако да је године до краја рата провео у логору у Трећем рајху, најдуже радећи у заробљеничкој болници логора Сталаг VIIa крај Минхена. У заробљеништву је био члан Комитета интернационалне међулогорске анти-фашистичке организације „Братска заједница ратних заробљеника“. Због ове антифашистичке делатности, крај рата је дочекао у кажњеничком заробљеничком логору. У тим логорима се непрекидно гладовало, па се др Кичић, упркос свим тешкоћама, бавио истраживањем последица гладовања и међу првима у свету уочио супклиничке облике гладовања. После рата ове резултате је саопштио на неколико међународних конгреса и био члан Међународног бироа за проучавање патологије бивших заробљеника и интернираца. Последице гладовања али у нeштo другaчијем свeтлу, истрaживао је и кaсниje, пo зaдaтку. Испитивао је eфeкaт тешких психoфизичких тoртурa и нeпoвoљних услова живота и рaдa на здрaвствeнo стање лoгoрaшa заточених нa Гoлoм oтoку. Рaд никaдa ниje oбјављeн.

По повратку у Београд, крајем 1945. године, постављен jе за лекара на Интерном одељењу у Главној војној болници, (касније преименованој у Војномедицинску академију). Специјалистички испит из интерне медицине положио је 1947. године а након тога полаже испите за чин мајора и намерава да изађе из војске. Међутим војска му обезбеђује да се бави научним истраживањем, те остаје на ВМА до пензионисања 1980. године. Године 1950. одлази на субспецијализацију Интерне медицине, с тежиштем на реуматологију на клиникама Мејо и Џон Хопкинс. Наредне 1951. ствара Ендокринолошко одељење ВМА постаје главни центар у земљи за болести жлезда са унутрашњим лучењем. Начелник клинике био је до 1972. године. Докторску дисертацију под насловом Проблем хипертиреозе у току спровођења јодне профилаксе ендемске тиреопатске дистрофије одбранио је 1965. године на Војномедицинској академији. Она је била плод дванаестогодишњег испитивања ендемске гушавости и ендемског кретенизма и експерименталних истраживања с јодираном сољу као хипотиреогеним чиниоцем. Посебно се бавио проблемима клиничке ендокринологије и генетике и знатно допринео развоју ових грана медицине у нашој земљи. Од 1972. до 1980. године био је начелник Интерне клинике Војномедицинске академије и главни интерниста Југословенске народне армије.

Убраја се међу најзаслужније за практично искорењивање ендемске гушавости у нашој земљи. Наставну делатност започео је 1956. године као доцент Војномедицинске академије, а за редовног професора изабран је 1966. Од оснивања Дефектолошког факултета 1975. године био је професор овог факултета за предмет Медицинска генетика. Као добар организатор и визионар, дао је велики допринос развитку и модернизацији Интерне клинике Војномедицинске академије и војне интерне медицине. У чин генерал-мајора санитетске службе унапређен је 1978. године. Био је члан лекарског конзилијума који је бринуо о здрављу председника СФР Југославије Јосипа Броза Тита. Објавио је 148 радова у домаћим и 19 радова у страним научним и стручним часописима. Коаутор је и главни уредник уџбеника Војна интерна медицина. Са проф. ранком Крајинчанић написао је уџбеник Медицинска генетика намењен студентима медицине, дефектологије и психологије. Био је члан Српског лекарског друштва и у неколико наврата члан Управе овог друштва. Један је од оснивача и први председник Ендокринолошке секције Српског лекарског друштва. Од оснивања Медицинске академије Српског лекарског друштва 1976. године био је њен редовни члан, а од 1981. године почасни члан Академије. Добитник је Седмојулске награде СР Србије (1977) и Награде АВНОЈ-а (1979) за допринос развитку медицине у Југословенској народној армији, Србији и Југославији.

Преминуо је 19. јануара 1995. године у Београду. Имао је двоје деце сина и кћерку. Његов син је редитељ Бранислав Кичић а унук глумац Гордан Кичић. Одликовања

Одликован је бројним одликовањима СФР Југославије:

Орденом Републике са златним венцем Орден заслуга за народ са златном звездом Орденом за војне заслуге са великом звездом Орденом заслуга за народ са сребрним зрацима Орденом братства и јединства са сребрним венцем Орденом народне армије са златном звездом Орденом рада са златним венцем Орденом за војне заслуге са златним мачевима Орденом народне армије са сребрном звездом Одликовањем Краљевине Југославије: Крстом милосрђа

Референце

Литература

Спољашње везе INTERVJU NEDELJE GORDAN KIČIĆ: Moj deda je lečio Tita!

Категорија:Рођени 1911. Категорија:Умрли 1995. Категорија:Лекари из Врања Категорија:Српски лекари Категорија:Официри Југословенске војске Категорија:Учесници Априлског рата Категорија:Генерал-мајори ЈНА Категорија:Лекари Војномедицинске академије у Београду