Лукијан из Самосате; , ; (око 125 – после 180) био је хеленизовани сиријски сатиричар, реторичар и памфлетиста, најпознатији по свом карактеристичном ироничном стилу (енгл. tongue-in-cheek), којим је често исмевао филозофе и свештенике, спекулативна веровања о природи универзума, верске праксе и празноверја. Иако је његов матерњи језик вероватно био сиријски, сва његова сачувана дела написана су у потпуности на старогрчком (углавном на атичком дијалекту популарном током периода Друге софистике).
Све што се зна о Лукијановом животу потиче из његових сопствених списа, који су често тешки за тумачење због његове екстензивне употребе сарказма. Према његовом говору Сан, био је син породице из ниже средње класе из града Самосата на обалама Еуфрата у удаљеној римској провинцији Сирији. Као младић, шегртовао је код свог ујака да би постао вајар, али након неуспешног покушаја вајања, побегао је како би стекао образовање у Јонији. Можда је постао путујући предавач и посећивао универзитете широм Римског царства. Након што је стекао славу и богатство подучавањем, Лукијан се коначно скрасио у Атини на деценију, током које је написао већину својих сачуваних дела. У својим педесетим годинама, можда је био именован за високо плаћеног владиног званичника у Египту, након чега нестаје из историјских записа.
Лукијанова дела су била изузетно популарна у антици, а више од осамдесет списа који му се приписују сачувано је до данас, што је знатно већи број него код већине других класичних писаца. Његово најпознатије дело је Истинита историја, иронична сатира усмерена против аутора који причају невероватне приче, а коју неки сматрају најранијим познатим делом научне фантастике. Лукијан је изумео жанр комичног дијалога, пародију на традиционални Сократов дијалог. Његов дијалог Љубитељ лажи исмева људе који верују у натприродно и садржи најстарију познату верзију приче „Чаробњаков шегрт”. Лукијан је написао бројне сатире исмевајући традиционалне приче о боговима, укључујући Разговоре богова, Икароменипа, Зевса како бесни, Зевса на испитивању и Скупштину богова. Његови Разговори мртвих фокусирају се на киничке филозофе Диогена и Менипа. Филозофије на продају и Гозба или Лапити исмевају различите филозофске школе, док је Рибар или мртви се враћају у живот одбрана тог исмевања. Лукијан је често ружио јавне личности, попут киничког филозофа Перегрина Протеја у свом писму Смрт Перегринова и лажног пророка Александра из Абонотеиха у трактату Александар или лажни пророк. Лукијанов трактат О сиријској богињи сатиризује културне разлике између Грка и Сиријаца и главни је извор информација о култу богиње Атаргатис.
Лукијан је имао далекосежан утицај на западну књижевност. Дела инспирисана његовим списима укључују Утопију Томаса Мора, дела Франсоа Раблеа, Тимона Атињанина Вилијама Шекспира и Гуливерова путовања Џонатана Свифта.
Биографски извори Лукијан се не спомиње ни у једном савременом тексту нити натпису који су написали други, нити је укључен у Животе софиста које је написао Филострат. Као резултат тога, све што се зна о Лукијану потиче искључиво из његових сопствених списа. Различити ликови са именима врло сличним Лукијановом, укључујући „Лукинос”, „Лукијанос”, „Луције” и „Сиријац”, појављују се широм његових дела. Научници и биографи су их често тумачили као „маске”, „алтер-егое” или „гласноговорнике” аутора. Данијел С. Рихтер критикује честу тенденцију да се такве „Лукијану сличне фигуре” тумаче као ауторови само-уметци и тврди да су они, заправо, само измишљени ликови које Лукијан користи да „размишља уз помоћ њих” приликом сатиризовања конвенционалних разлика између Грка и Сиријаца. Он сугерише да су они превасходно књижевни троп који Лукијан користи да скрене оптужбе да је као сиријски аутор „некако оскрнавио чистоту грчког идиома или жанра” својим проналаском комичног дијалога. Британски класициста Доналд Расел наводи: „Добар део онога што Лукијан каже о себи није ништа више за веровати од путовања на месец које тако убедљиво препричава у првом лицу у Истинитим причама” и упозорава да је „глупо третирати [информације које даје о себи у својим списима] као аутобиографију.”
Порекло и одрастање
Лукијан је рођен у граду Самосата на обалама Еуфрата на крајњем источном рубу Римског царства. Самосата је била главни град краљевства Комагена све до 72. године када ју је анектирао Веспазијан и постала је део римске провинције Сирије. Становништво града чинили су углавном Сиријци а Лукијанов матерњи језик вероватно је био сиријски, облик средњоарамејског.
Током времена у ком је Лукијан живео, традиционална грчко-римска религија била је у опадању и њена улога у друштву постала је углавном церемонијална. Као замену за традиционалну религију, многи људи у хеленистичком свету придруживали су се мистеријским култовимима, попут Изидиних мистерија, митраизма, култа Кибеле и елеусинских мистерија. Празноверје је одувек било уобичајено у античком друштву, али је било посебно распрострањено током другог века. Већина образованих људи Лукијановог времена придржавала се једне од различитих хеленистичких филозофија, од којих су главне биле стоицизам, платонизам, перипатетицизам, пиронизам и епикурејство. Сваки већи град имао је свој „универзитет” и ови универзитети су често запошљавали професионалне путујуће предаваче, који су често били плаћени високим свотама новца да држе предавања о различитим филозофским учењима. Најпрестижнији центар учења био је град Атина у Грчкој, који је имао дугу интелектуалну историју.
Према Лукијановом говору Сан, за који класичар Лајонел Касон наводи да га је вероватно одржао као обраћање по повратку у Самосату у доби од тридесет пет или четрдесет година након што је успоставио репутацију великог говорника, Лукијанови родитељи су били из ниже средње класе, а његови ујаци су поседовали локалну радионицу за израду статуа. Лукијанови родитељи нису могли да му приуште високо образовање, па га је, након што је завршио основно школовање, ујак узео за шегрта и почео да га учи како да ваја. Лукијан се, међутим, убрзо показао лошим у вајању и уништио је статуу на којој је радио. Ујак га је претукао, због чега је побегао. Лукијан је заспао и уснио сан у ком су се око њега бориле персонификације Вајарства и Културе. Одлучио је да послуша Културу и тако је кренуо да тражи образовање.
Иако су научници дуго третирали Сан као истиниту аутобиографију Лукијана, његова историјска тачност је у најмању руку упитна. Класициста Сајмон Свејн назива га „лепом али прилично апокрифном верзијом Лукијановог образовања”, а Карин Шлапбах га назива „ироничним”. Рихтер тврди да уопште није аутобиографски, већ је пре пролалија (), односно разиграно књижевно дело, и „сложено промишљање о томе како младић стиче паидеију” [тј. образовање]. Расел одбацује Сан као потпуно измишљен, напомињући: „Сећамо се да је и Сократ такође почео као вајар, а Овидијева визија Елегије и Трагедије (Amores 3.1) превише је слична Лукијановој.”
Образовање и каријера У Лукијановој Двострукој оптужници, персонификација Реторике држи говор у којем описује неименованог оптуженог, који је описан као „сиријски” аутор трансгресивних дијалога, у време када га је пронашла, као младића који је лутао у Јонији у Анадолији „немајући појма шта би требало да уради са собом”. Она описује „Сиријца” у овој фази његове каријере као некога ко „још увек говори на варварски начин и само што не носи кафтан [кандис] на асирски начин”. Реторика наводи да га је „узела под своје и... дала му паидеију”.
Научници су дуго тумачили „Сиријца” у овом делу као самог Лукијана и сматрали да овај говор значи да је Лукијан побегао у Јонију, где је наставио своје образовање. Рихтер, међутим, тврди да „Сиријац” није сам Лукијан, већ књижевно средство које Лукијан користи да би субвертирао књижевне и етничке норме.
Јонија је у то време била центар реторичког учења. Најпрестижнији универзитети реторике били су у Ефесу и Смирни, али је мало вероватно да је Лукијан могао да приушти плаћање школарине у било којој од ових школа. Није познато како је Лукијан стекао своје образовање, али је некако успео да стекне екстензивно знање реторике, као и класичне књижевности и филозофије.
Лукијан у свом дијалогу Рибар спомиње да је првобитно покушао да примени своје знање реторике и постане адвокат, али да се разочарао у превртљивост тог заната и одлучио да постане филозоф. Лукијан је путовао широм Царства, држећи предавања по Грчкој, Италији и Галији. У Галији, Лукијан је можда обављао функцију високо плаћеног владиног професора.
Око 160. године, Лукијан се вратио у Јонију као богата славна личност. Посетио је Самосату и остао на истоку неколико година. Забележено је да је био у Антиохији 162. или 163. године. Око 165. године купио је кућу у Атини и позвао родитеље да дођу да живе са њим у граду. Лукијан се сигурно оженио у неком тренутку током својих путовања јер у једном од својих списа спомиње да је у том тренутку имао сина.
Лукијан је живео у Атини око деценију, током које је одустао од предавања и уместо тога посветио пажњу писању. Управо током ове деценије Лукијан је компоновао готово сва своја најпознатија дела. Лукијан је писао искључиво на грчком,, углавном на атичком грчком који је био популаран током Друге софистике, али је дело О сиријској богињи, које се приписује Лукијану, написано у веома успешној имитацији Херодотовог јонског грчког, што је навело неке научнике да верују да Лукијан можда није прави аутор.
Из непознатих разлога, Лукијан је престао да пише око 175. године и поново почео да путује и држи предавања. Током владавине цара Комода (180–192), остарели Лукијан је можда именован на уносну владину позицију у Египту. Након ове тачке, потпуно нестаје из историјских записа, и ништа се не зна о његовој смрти.
Ставови десно|мини|upright=0.8|Биста Епикура, атинског филозофа којем се Лукијан веома дивио
Лукијанове филозофске ставове тешко је категорисати због његове упорне употребе ироније и сарказма. У Рибару, Лукијан себе описује као шампиона филозофије и кроз своје друге списе карактерише филозофију као морално конструктивну дисциплину, али је критичан према псеудо-филозофима, које приказује као похлепне, мрзовољне и сексуално неморалне лицемере. Није познато да је Лукијан био члан било које од главних филозофских школа. У својим Филозофијама на продају, он исмева чланове сваке школе. Лукијан је био критичан према стоицизму и платонизму, јер је сматрао да подстичу празноверје. Његов Нигрин површно изгледа као „хвалоспев платонизму”, али може, заправо, бити сатиричан или само изговор да се исмеје римско друштво.
Ипак, у другим тренуцима, Лукијан пише с одобравањем о појединим филозофијама. Према Тарнеру, иако Лукијан исмева скептичке филозофе, он показује темпераментну наклоност према тој филозофији. Едвин Беван идентификује Лукијана као скептика, а у свом Хермотиму, Лукијан одбацује све филозофске системе као контрадикторне и закључује да је живот прекратак да би се утврдило који је од њих најближи истини, па је најбоље решење ослонити се на здрав разум, што је управо оно што су заговарали пиронски скептици. Максима да су „очи бољи сведоци од ушију” одјекује у више наврата кроз неколико Лукијанових дијалога.
Лукијан је био скептичан према пророчиштима, мада нипошто није био једина особа свог времена која је изражавала такав скептицизам. Лукијан је одбацивао веровање у паранормално, сматрајући га сујеверјем. У свом дијалогу Љубитељ лажи, он вероватно износи нека од својих мишљења кроз свог лика Тихијада,Тихијад се обично идентификује као ауторов само-уметак, иако Данијел Огден примећује да ово може бити тачно само до одређене мере. укључујући и можда изјаву Тихијада да не верује у демоне, фантоме или духове јер никада није видео такве ствари. Тихијад, међутим, и даље исповеда веру у постојање богова: