мини|Плоча у цркви Светог Ђорђа посвећена Полу Мелону, америчком филантропу и познатом англофилу Англофил је особа која воли Енглеску, њен народ, њену културу, њен језик и/или њене различите акценте.
Етимологија Реч је изведена од латинске речи Anglii и старогрчке речи φιλος - philos, што значи „пријатељ“. Његов антоним је англофоб.
Историја
Преглед мини| The James, паб у енглеском стилу у Минстеру, са заставом УК и знаком Џејмса Другог Чарлс Дикенс је 1864. године користио англофил у делу All the Year Round. У неким случајевима, термин англофилија представља индивидуално уважавање енглеске историје и традиционалне енглеске културе (као што су Вилијам Шекспир, Џејн Остин, Самјуел Џонсон, Гилберт и Саливан). Англофилију такође може карактерисати наклоност према британској монархији и систему власти (нпр. Вестминстерском систему парламента) и другим институцијама, као и носталгија за бившим Британским царством и енглеским класним системом. Англофили могу уживати у енглеским глумцима, филмовима, ТВ емисијама, радио емисијама, комедијама, музичарима, књигама, часописима, модним дизајнерима, аутомобилима, традицијама (нпр. Британској божићној вечери) или субкултуре.
Англофили могу да користе британски правопис уместо америчког на енглеском, као што су „colour“ уместо „color“, „centre“ уместо „center“, и „traveller“ уместо „traveler“. Употреба британских енглеских израза у необавезним разговорима и извештавању вести недавно је порасла у Сједињеним Државама. Тренд, неразумевање и злоупотреба ових израза од стране Американаца постала је тема медијског интересовања и у Сједињеним Државама и у Уједињеном Краљевству. Професор енглеског језика на Универзитету Делавер Бен Јагода тврди да се употреба британског енглеског „утврдила као овај лингвистички феномен који не показује знаке јењавања“.
Англоманија Око 1722. године француски филозоф Волтер постао је англофил; живео је у Британији између 1726. и 1728. године. Током свог боравка у Британији, Волтер је научио енглески и изразио дивљење према Британији као земљи у којој је, за разлику од Француске, цензура била лабава, а човек је могао слободно да изрази своје ставове. Волтер је изразио своју англофилију у својим Писма на енглеском, књизи која је први пут написана на енглеском и објављена у Лондону 1733. године, где је много похвалио британски емпиризам као бољи начин размишљања. Француска верзија је забрањена 1734. јер је била антиклерикална, након притужби Римокатоличке цркве; књига је јавно спаљена у Паризу. Међутим, копије су штампане у илегалној штампарији у Руану и књига је била велики бестселер у Француској, што је изазвало талас онога што су Французи убрзо назвали Англоманија.
Шекспироманија мини| Немачка телефонска говорница у Билефелду, дизајнирана као омаж традиционалној британској телефонској говорници Англофилија је постала популарна у немачким државама крајем 18. и почетком 19. века, при чему је немачку јавност посебно привлачило дело Шекспира, феномен познат у Немачкој као Шекспироманија. Године 1807. Август Вилхелм Шлегел је превео све Шекспирове драме на немачки, а Шлегелов превод је био толико популаран да су немачки националисти убрзо почели да тврде да је Шекспир заправо немачки драмски писац који је своје драме писао на енглеском. Године 1995. The New York Times је приметио: „Шекспир је готово загарантован успех у Немачкој, где је његово дело уживало огромну популарност већ више од 200 година. По неким проценама, Шекспирове драме се у Немачкој изводе чешће него било где у свету, не искључујући његову родну Енглеску.“
Немачка опсесија Шекспиром учинила је англофилију веома популарном, при чему су Енглези били хваљени због њихове „спонтане“ природе, која је људима омогућавала да буду своји.
„Савршени џентлмени“ У Француској у 19. веку, англофилија је била популарна у одређеним елементима, али не и код француског народа уопште. Реакционарни католички ројалистички интелектуалац Чарлс Маурас заузео је жестоко англофобично гледиште да је Британија „рак“ света због којег је све добро иструлило, посебно у његовој вољеној Француској. Међутим, конзервативни француски историчар уметности и критичар Иполит Тен био је англофил који се веома дивио Британији као земљи „цивилизованог“ аристократског поретка који је истовремено прихватио слободу и „самоуправу“.
Тен није веровао масама, видео је Француску револуцију као врсту катастрофе изазване када су безумне масе добиле власт и изјавио је да би давање права гласа свима било као да би сваког морнара постао капетан на броду. За Тена, Британија је отелотворила његов идеални политички систем и комбиновала најбоље карактеристике и поретка и слободе. Држава је имала ограничена овлашћења, али су се људи инстинктивно приклонили елити. Тен је тврдио да зато што су Британци протестанти морали да се оправдају пред Богом, морали су да створе морална правила која се примењују не само на друге већ и на њих саме, што је створило културу самоограничавања.
Тен је са извесном љубомором приметио да се у Француској израз gentilhomme односи само на човека познатог по свом осећају за стил и елеганцију и да се не односи на моралне квалитете човека. У Француској није било еквивалента идеји британског џентлмена. Таине је приметио да је разлика између француског gentilhomme и британског џентлмена у томе што овај други не само да поседује префињеност и елеганцију која се очекује од gentilhomme, већ је, што је још важније, имао осећај фундаменталне пристојности и части који га је спречавао да учини било шта нечасно. Тен је веровао да је разлог због којег Британци, али не и Французи, могли да произведу џентлмене да владају својом нацијом тај што је британско племство било меритократско и увек отворено за оне чијем је таленту допуштено да се уздижу, а француско племство је било искључиво.
„Источно питање“: Англофилија на Балкану У периоду од 14. до 17. века, балкански регион Европе је освојен од стране Османског царства. У 19. веку, различити православни народи као што су Грци, Бугари и Срби, оптужујући да су угњетавани од стране муслиманских Османлија, водили су ратове за независност. Британска политика према „Источном питању“ и Балкану осцилирала је између страха да би пад отоманске моћи омогућио највећем британском непријатељу, Русији, да попуни празнину на Балкану и Блиском истоку и хуманитарне бриге за хришћанске народе, који су потлачени од стране Османлија.
Бугарска Године 1876, устанак у Бугарској је оштро угушен тако што је Османска држава ослободила страховите Башибозуке да воде кампању пљачки, убистава, силовања и поробљавања против Бугара. Конзервативна влада под премијером Бењамином Дизраелијем, која је видела Османско царство као бедем против Русије, настојала је да негира „бугарске страхоте“ на основу realpolitik. Насупрот томе, либерални лидер, Вилијам Гледстон, енергично је иступио у подршку балканских народа који живе под османском влашћу, објавио „бугарске страхоте“ у свом чувеном памфлету из 1876. Бугарски ужаси и питање истока, и захтевао да Британија подржава независност свих балканских народа на хуманитарним основама. Иако је влада под Дизраелијем подржавала Османлије, Гледстонова кампања за објављивање грубих повреда људских права које су починили Османлије и подршка покретима за независност Балкана не само да га је учинила изузетно популарним на Балкану, већ је довела до таласа англофилије међу извесним балканским хришћанима, који су се дивили Британији као земљи способној да произведе некога попут Гледстонова.
Англофилија је била ретка на Балкану у 19. веку јер су балкански муслимани гледали према Осмманском царству, док су балкански хришћани углавном тражили инспирацију према Француској или Русији. Гледстон је себе доживљавао као поборника права малих нација, што је довело до подршке балканских народа.
Балкански англофили попут Владимира Јовановића и Чедомиља Мијатовића у Србији; Јоанеса Генадијуса и Елефтериоса Венизелоса у Грчкој и Ивана Евстратијева Гешова у Бугарској били су сви склони да се диве британском либерализму, посебно гладстонском типу. Штавише, сва петорица горе наведених мушкараца видели су Британију као пример либералне силе, која је успешно створила институције које су имале за циљ да служе појединцу, а не држави, што их је инспирисало да изграде институције у својим новим независним нацијама. Сви поменути су били националисти, а по стандардима Балкана били су толерантни националисти који су се дивили Уједињеном Краљевству као држави која је спојила Енглезе, Шкоте, Велшане и Ирце да живе заједно у миру и хармонији у једном краљевству, британски унионизам су видели као пример за сопствене мултиетничке нације.
Србија Рани Србин англофил био је писац, филозоф, преводилац и први министар просвете Доситеј Обрадовић. Био је први човек у модерној историји Србије који је повезао две културе.
Јовановић је био српски економиста и политичар изразитих либералних ставова на који су много утицале књиге Џона Стјуарта Мила О слободи из 1859. и Гледстонове књиге, који је сматрао да Британија треба да буде модел за модернизацију Србије, која је настала као де факто независна држава 1817. након што је под османском влашћу од 1389. године. Јовановић је 1863. у Лондону објавио брошуру The Serbian Nation and the Eastern Question на енглеском језику у којој је настојао да докаже паралеле између британске и српске историје са акцентом на борби за слободу као одређујућој особини историје оба народа. По повратку у Србију, Владимир Јовановић је одржао предавање у Београду у коме је стајало: „Хајде да погледамо Енглеску чије је име тако познато. Срећне околности учиниле су је државом у којој је на најбољи начин остварен општи напредак човечанства. Нема познате истине или науке која није обогатила народну свест у Енглеској. Једном речју, сви услови за напредак који су данас познати постоје у Енглеској“.
Дипломата, економиста и политичар Чедомиљ Мијатовић постао је англофил након што се 1864. оженио Британком Елоди Лотон. Од 1884. до 1886, 1895. до 1900. и 1902. до 1903. Мијатовић је био српски министар у Лондону. тамо се много укључио у културне активности и толико му се допала Британија да је живео у Лондону од 1889. до своје смрти 1932. године. Био је најплоднији преводилац британских књига на српскохрватски и написао је шест књига на енглеском. Као и многи други балкански англофили, Мијатовић је желео унију између Источне православне и Англиканске цркве. Мијатовић је написао и двадесет романа на српском језику, сви историјски романи инспирисани Мијатовићевим омиљеним писцем, сер Валтером Скотом.
Писац и политичар Гешов је први пут почео да учи енглески са 14 година, а са 16 година, преселио се у Манчестер и касније се школовао на Овен колеџу. Током свог боравка у Британији, Гешов се присећао: „На мене је утицао енглески политички и друштвени живот усред којег сам се развијао. А оно што ми је посебно остало у уму су мисли и дела Џона Стјуарта Мила.“ Под јаким Миловим утицајем, Гешов је био заговорник либерализма у ново-независној Бугарској и залагао се за друштвене и политичке реформе. Године 1911. англофил Гешов који је постао бугарски премијер започео је тајне разговоре са грчким премијером Венизелосом, англофилом, о Балканском савезу који би једном заувек протерао Османлије са Балкана. У осигуравајућем Првом балканском рату 1912-13, Балканска лига Србије, Бугарске, Грчке и Црне Горе наставила је са наношењем низа пораза Османлијама у јесен 1912. године, када су Османлије скоро у потпуности протерали са Балкана.
Након рата на Косову, било је око 19.000 британских војника у КФОР-у, чија је главна мисија била да обезбеде безбедност у региону. Током фудбалске утакмице између Енглеске и самопрозваног Косова у новембру 2019. године, улице у Приштини биле су испуњене транспарентима са слоганом „Добродошли и поштовање“, поред енглеских застава и порука захвалности.
Грчка