Црвена интернационала радничких синдиката (; РИЛУ), позната као Профинтерн, била је међународно тело које је основала Комунистичка интернационала са циљем да координише комунистичке активности унутар синдиката. Формално основан 1921. године, Профинтерн је имао за циљ да делује као противтежа утицају такозване „Амстердамске интернационале“, социјалдемократске Међународне федерације синдиката, организације која је означена као класна колаборационистичка и препрека револуцији од стране Коминтерне. Након уласка у период опадања средином 1930-их, организација је коначно прекинута 1937. доласком Народног фронта.
Историја thumb|Соломон Лозовски, шеф Црвене интернационале радничких синдиката У јулу 1920. године, по налогу шефа Коминтерне Григорија Зиновјева, 2. светски конгрес Комунистичке интернационале основао је привремени Међународни савет синдиката, познатији по руском акрониму Межсовпроф. Овом организационом комитету — укључујући чланове руске, италијанске, британске, бугарске и француске делегације на Конгресу Коминтерне — представљен је задатак да организује „међународни конгрес црвених синдиката.E.H. Carr, The Bolshevik Revolution, 1917-1923: Volume 3. London: Macmillan, 1953; стр. 207.
Совјетски синдикални вођа Соломон Лозовски је именован за председника овог новог савета, уз помоћ британског синдикалиста Тома Мана и Алфреда Росмера из Француске. Извршни комитет Комунистичке интернационале наложио је новом савету да објави манифест „свим синдикатима света”, осуђујући социјалдемократску Међународну федерацију синдиката са седиштем у Амстердаму као „жуту” организацију и позивајући их да придружити се новом револуционарном међународном удружењу синдиката.
Ова одлука је била да означи расцеп међународног синдикалног покрета који је уследио након недавно постигнутог расцепа међународног социјалистичког политичког покрета на револуционарне комунистичке и изборно оријентисане социјалистичке таборе. Ова жеља за новом ексклузивном интернационалом експлицитно „црвеног“ синдиката представљала је фундаменталну контрадикцију са чврстим инсистирањем Коминтерне да комунисти треба да раде у структури постојећих синдиката — важан детаљ који је у то време приметио делегат Џек Танер из покрета Shop Stewards Movement. Танеров приговор је одбачен пошто му је Григориј Зиновјев одбио реч, упутивши његове жалбе комисији.
Историчар Е.Х. Кар тврди да је одлука да се уопште покрене Црвена интернационала радничких синдиката нуспроизвод ере великог револуционарног жара да је светска револуција била иза угла, изјављујући:
„То је био корак учињен у тренутку усијаног ентузијазма и чврстог уверења у неминовност европске револуције; а уређај дизајниран да премости кратку транзицију и припреми пут за велико испуњење имао је неочекиване и фаталне последице када је прелазни период се развукао на месеце и године.“Carr, The Bolshevik Revolution, vol. 3, стр. 208.
Како је план за нову радничку интернационалу напредовао, Межсовпроф је основао пропагандне бирое у различитим земљама у покушају да придобије постојеће синдикате повезане са ривалском „Амстердамском интернационалом“, како је била позната Међународна федерација синдиката, пређе на предстојећу „Црвена интернационала.“ Ови бирои су привукли најбунтовније и најнеистомишљеније синдикалисте под исту заставу, док су истовремено отуђивали понекад конзервативна синдикална руководства, већ подижући оптужбе да је оно што се заправо нудило двоструки синдикализам и деструктивни раскол између постојећи синдикати.
Дана 9. јануара 1921. Извршни комитет Комунистичке интернационале је одлучио да се покретање нове Црвене интернационале синдиката одржи на конференцији која ће бити сазвана за Први мај те године. Упућен је апел светским синдикатима који су се „противили Амстердамској интернационали“ и позивају на њихово чланство у новој организацији. Међутим, ова конклава је на крају одложена за јул, како би се могла синхронизовати са заказаним 3. светским конгресом Коминтерне — путовање у и из Совјетске Русије је био тежак и опасан процес ових година.Carr, The Bolshevik Revolution, vol. 3, стр. 398.
О новој организацији су изнете грандиозне тврдње, а Лозовски је у говору у мају 1921. изјавио да су синдикати који представљају 14 милиона радника већ прогласили своју оданост предстојећој Црвеној интернационали. Зиновјев је жестоко прогласио Амстердамску интернационалу за „последњу барикаду међународне буржоазије“ — борбене речи упућене социјалдемократским синдикалистима.
Са своје стране, социјалдемократски синдикални покрет је из Првог светског рата изашао релативно уједињен, у офанзиви и непоколебљив. Чак и пре него што је Профинтерн лансиран, линија у песку је била јасно повучена, а Амстердамска интернационала је на извршној седници у мају 1921. изјавила да „није дозвољено да синдикалне организације буду повезане са две синдикалне интернационале у исто време“ и додајући да се „свака организација која је учлањена у политички синдикат Интернационала Москве ставља ван Међународне федерације синдиката.“ Почео је велики грађански рат унутар светског синдикалног покрета.
Први Конгрес 1921. Оснивачки конгрес Црвене интернационале синдиката сазван је у Москви 3. јула 1921. Скупу је присуствовало 380 делегата из целог света, укључујући 336 са правом гласа, који су тврдили да представљају 17 милиона од 40 милиона чланова синдиката. широм света. Скуп није био ни хомоген ни хармоничан, јер је брзо постало јасно да један број делегата има синдикалистичку перспективу која је настојала да избегне политику и учешће у постојећим синдикатима у потпуности, у корист директне акције која води ка радничкој контроли индустрије. Ови делегати су тражили да нова Црвена интернационала радничких синдиката буде потпуно независна од Комунистичке интернационале, виђена као политичка организација.Carr, The Bolshevik Revolution, vol. 3, стр. 399.
Међу онима који су изразили такву жељу за организационом независношћу РИЛУ-а од Коминтерне био је Бил Хејвуд из уније Индустријских радника света (ИВВ) — појединац који је живео у Москви након што је избегао дугу затворску казну под шпијунажом. Индустријски радници света и њиховој перспективи придружили су се синдикалистички синдикалисти који су били део француске и шпанске делегације. На крају, међутим, синдикалистички елементи су се показали као мала мањина и Конгрес је одобрио резолуцију коју су спонзорисали Ман и Росмер која је позвала на „најближу могућу везу” између Профинтерна и Коминтерне, укључујући заједничке седнице организација, као и „стварне и интимно револуционарно јединство“ између Црвених синдиката и комунистичких партија на националном нивоу.Carr, The Bolshevik Revolution, vol. 3, стр. 400.
Упркос иницијативи да се оснује нова синдикална интернационала у директној конкуренцији са претходно постојећом амстердамском интернационалом, Профинтерн је у својој почетној фази наставио да инсистира да његова стратегија није да „извуче из синдиката најбоље и најсвесније раднике“, већ радије да остану у постојећим синдикатима како би их „револуционисали“. У званичној резолуцији оснивачког Конгреса о организацији је наведено да повлачење из постојећих масовних синдиката и препуштање њиховог чланства њиховим често конзервативним руководствима „игра на руку контрареволуционарној синдикалној бирократији и стога треба да буде оштро и категорички одбачено“.
Ипак, Профинтерн је инсистирао на стварној подели радничког покрета, успостављајући услове за пријем који је укључивао „раскид са жутом Амстердамском интернационалом.“ Организација је ефективно заговарала да радикализовани радници раде на „досађивању изнутра“ постојећим синдикатима. како би се одвојиле пуне организације из Амстердама и за Москву. Таква тактика је осигурала огорчену унутрашњу поделу јер су некомунистички чланови обичних чланова и њихова изабрана синдикална руководства настојали да одрже постојеће везе.
У оквиру своје стратегије придобијања постојећих синдиката, Профинтерн је одлучио да оснује мрежу, како је назвао, „међународних пропагандних комитета“, међународних удружења радикалних синдиката и организованих фракцијских мањина у синдикатима који су основани на основу њихова специфична индустрија.Carr, Socialism in One Country, vol. 3, pt. 1, стр. 531. Ове групе су имале за циљ да одржавају конференције и издају и дистрибуирају памфлете и периодичне публикације у циљу пропаганде идеје револуције и успостављања диктатуре пролетаријата. Међународни пропагандни комитети су покушали да прикупе средства како би помогли у одржавању својих напора, при чему је извршни биро Профинтерне субвенционисао њихове публикације. До августа 1921. основано је укупно 14 међународних пропагандних комитета.Carr, Socialism in One Country, vol. 3, pt. 1, стр. 532.
Међународни комитети за пропаганду Профинтерне показали су се неефикасним у промени мишљења чланства синдиката. Синдикати су почели да протерују своје радикалне дисиденте, а међународни синдикати почели су да протерују оне националне секције које су учествовале у активностима Профинтерна, што је пример избацивања Холандске федерације транспортних радника у октобру 1921. године из њене међународне трговинске организације.Carr, Socialism in One Country, vol. 3, pt. 1, стр. 533.
Други Конгрес 1922. thumb|Активисткиња ветерана Клара Цеткин (лево) била је лице напора "уједињеног фронта" Коминтерне и Профинтерне након 2. светског конгреса РИЛУ-а 1922. године. У Москви је новембра 1922. одржан 2. Светски конгрес, у вези са 4. светским конгресом Коминтерне.
Као што се и могло очекивати, Конгрес 1922. године провео је велики део свог времена у обликовању примене недавно усвојене политике уједињеног фронта Коминтерне на синдикални покрет.Carr, The Bolshevik Revolution, vol. 3, стр. 459. Са изгледима за неминовну светску револуцију која је у нестајању, шеф РИЛУ-а Соломон Лозовски је предложио међународну конференцију која би окупила руководства РИЛУ-а, Амстердамске интернационале и разних неповезаних синдиката — скуп који је требало да понови априлски састанак 1922. између Друге интернационале, Две и по интернационале и Коминтерне у Берлину „да разраде паралелне облике и методе борбе против офанзиве капитализма.“
У ретроспективи, 1922. је означила велики успех за величину и утицај Профинтерна у Европи, са поприличним новим контингентом који се придружио редовима организације у Француској када је Confédération Genérale du Travail покушала да дисциплинује и протера своје синдикалистичке чланове, али је завршила изазивајући организациони расцеп пуне скале у коме се већина француских синдикалаца придружила новом „црвеном“ синдикату.Carr, The Bolshevik Revolution, vol. 3, стр. 459-460.
Додатни напредак је направљен у Чехословачкој, где је већина чланова синдиката на сличан начин повезана са РИЛУ, након кампање протеривања комунистичких појединаца и синдиката од стране социјалдемократског руководства. Октобра 1922. чешки црвени синдикати одржали су сопствени конгрес, формализујући разлаз са социјалдемократским синдикатима. Вредно је поменути да је Комунистичка партија Чехословачке била изузетно велика организација у овом периоду, са 170.000 чланова 1922. године, надмашујући све осим неколико комунистичких партија широм света.E.H. Carr, Socialism in One Country, vol. 3, pt. 1, стр. 170.
У Бугарској је Свебугарска федерација синдиката одлучила да се директно придружи Профинтерну, али чак и тај покрет је подељен када су противници основали ривалску организацију под називом Слободна федерација синдиката. Шпанија је такође видела свој национални раднички покрет формално подељен. Клима је била оштра јер су горке оптужбе и противтужбе којима се сноси одговорност за разбијање синдикалног покрета летеле на све стране.