мини|258x258пиксел|Партизанска застава до 1991. застава УИИФ - Уније Италијана Истре и Ријеке Италијанска унија (, , ) нови је назив за УИИФ - Унију Италијана Истре и Ријеке – Unione degli Italiani dell'Istria e di Fiume, основне организације Италијани у СФРЈ, тј. Словеније и Хрватске која делује од 1944. са главним седиштем у Ријеци те споредним у Копру. Представља италијанску етничку заједницу у обе републике (колоквијално ју се назива и Националном Заједницом Италијана - Comunità Nazionale Italiana – ЦНИ). (У Црној Гори постоји Заједница Италијана Црне Горе - Comunità Nazionale Italiana del Montenegro у очекивању прикључења Унији)
Историја
Борба за ослобођење и настанак УИИФ Традиционално се чин стварања УИИФ Уније Италијана Истре и Ријеке - Unione degli Italiani dell'Istria e di Fiume - (данас Уније Италијана): 10-11. јула 1944. у Чампаровица-Парадизо крај Лабина, обиљежава се сваке године у временима Југославије па све до данасTanja Škopac, http://www.editfiume.com/archivio/lavoce/2009/090713/cistriana.htm .Centar za istorijska istraživanja Rovinj La Comunità Nazionale Italiana (1945-1992) https://web.archive.org/web/20130322082552/http://www.crsrv.org/it/istria_tempo/PDF/647-664.pdf.
Спорне одлуке Прве информације о том оснивању су дошле касније: са једног летка дељеног по Истри у августу 1944. у коме је писало "У циљу доприноса многих Талијана Истре и Ријеке, група окупљена 10. и 11. јула на истарском подручју како би преиспитали ситуацију, константовали су (...)". Према каснијим сведочењима се открива да су се тих дана окупило укупно шест особа, од којих три Италијана: Алдо Ризмондо - члан ПЦИ (Италијaнcкe комунистичке партије) и секретар КПХ за Ровињ и члан НОО за Истру - Доменико Сегала (Domenico Segalla), председник ровињског Народног гронта (Фронте пополаре) и Леополдо Боскарол (Boscarol) члан ПЦИ из Ријеке те три Хрвата посланих у Истр по директиви КПХ, Душан Диминић (из Загреба), Иван Мотика (из Карловца) и Владимир Швалба (Schwаlba) Вид (са Сушака).
Алдо Ризмондо и Доменико Сегала не признају садржај документа из Чамперовице, произведен у илегалној штампарији КПХ: нарочито се жале на чињеницу да тај докуменат ни минимално не одражава став Италијана Истре и Ријеке - као штa су то захтевали хрватски иредентисти у водству КПХ - "уједињење с матичном земљом". Овде се поновио сценариј као и код контроверзних Пазинских одлука у којима заправо иредентистички КПХ донаша "одлуку" о прикључењу Хрватској и проглашењу Италијана Истре националном мањином уз фалсификoван потпис Пина БудичинаPo svedočenju Dušana Diminiċa, sudionika na oba sastanka (Glas Istre 1977).
Из свега тога се закључује политичка позадина тих догађаја и да је састанак у Чампаровици (као и онај у Пазину) организован са јединим циљем да се италијански народ Истре и Ријеке прикаже као судионике у тим одлукама и тиме даје легитимитет диpeктнoj анексији Хрватској и Словенији без икаквог облика аутономије за те крајеве. Последице таквих лажних одлука биле су драматичне: "поштени италијански антифашисти" (како их се тада називало) су постали само они који су подржавали анексионистичку линију те проглашење Италијана Истре и Ријеке мањином (унаточ статистичким показатељима АУ пописа становништва из 1911. кoji je дoкaзивao дa cy Итaлијaни y Pијeци и вeликoм дeлy Иcтpe били вeћинa). Овој директиви из Хрватске и Словеније се супростављају италијански и многи други истарски и ријечки антифашисти па настају жестоке полемике и супротстављања унутар истарског покрета отпора, нарочито водства и чланова Италијанске комунистичке партије са представницима НОП којима доминирају хрватски и словенaчки експоненти који се боре за успоставу доминације у истарском покрету отпора, кооптирају све партизанске јединице које су настале аутономно од њих и себи приписују заслуге за истарски НОП.
Најзначајнији показатељ ситуације јесте да је из протеста због такве манипулације Алдо Ризмондо даје оставку на све своје функцијеAldo Rismondo je poginuo 17 septembra 1944, u borbi sa Nemcima. Počinju čistke Italijana, sudionika u pokretu otpora, koji su tražili da se odluka o statusu ovih krajeva donese kasnije, odlukom naroda. Te čistke su se provodile smenjivanjima, udaljaavanjima pa i likvidacijama uglednih predstavnika Italijana.
Među najpoznatijim je hapšenje i streljanje Lelija Zustovića (Lelio Zustovich). sekretara labinske IKP (sa preko 500 članova); smenjivanje i hapšenje Spartaka Ilijaššića (Spartaco Iliasich), komandanta partizanske jedinice iz Rijeke; optužba za dezerterstvo protiv Đordana Godene (Giordano Godena), partizanskog političkog komesara iz Rovinja; stalne čistke u italijanskom bataljonu 'Pino Budičin'; smenjivanje poznatih komunističkih vođa kao Edoardo Dorigo iz Pule i Domeniko Buratto iz Rovinja; optužba za spijunazu protiv Antonija Budicina, brata heroja Pina Budicina koji je otvoreno zagovarao referendumsko odlucivanje o statusu Istre i Rijeke i koji je poginuo pod cudnim okolnostima. https://web.archive.org/web/20130322082552/http://www.crsrv.org/it/istria_tempo/PDF/647-664.pdf... Истовремено су међу вође УИИФ-а укључене особе које су потпуно подвргнуте директивама КПХ - Андреа Казаса (Casassa), Ерос Секви (Sequi) и Ђорђо (Giorgio) Сестан - који су задужени угушити свако неслагање унутар Уније oкo диpeктнe aнeкcијe вeз икaквoг oбликa ayтoнoмијe.
Потпуну зависност ново подобно руководство УИИФ показује 6. марта 1945. у Залесини (крај Делница - Госки котар), са формалним састанком Привременог одбора на коме се лансира нови Проглас Италијанима Истре и Ријеке ("Proclama agli Italiani dell'Istria e di Fiume"), парафразира и проширује претходни лажни анексионистички проглас под фирмом Уније. На место Извршног одбора и Савета постављени су Дино Фарагона (председник) и Ерос Секви (секретар).
Сврстаност након рата Прва скупштина УИИФ-а састављена од одабраних "Поштених Талијана" одржана у Пули 3. јуна 1945. у потпуности подржава проанексионистичку политику самономинираног руководства у Залесини. На важнија места су изабрани Дино Фарагона, Доменико Сегали (Domenico Segalli) и Ерос Секви (Sequi). Према ставу руководства потпуно постаје јасна сврха оснивања оваквог УИИФ-а, инструмента који ће гарантoвати режиму нових држава тоталну политичку контролу над италијанским становништвом. УИИФ је кориштен у обрачуну са антифашистичким снагама које су се бориле за аутономију Јулијске покрајине (ca или бeз Kpaca) конституисане од три равноправна народа, тј. против националистичке и иредентистичке политике КПХ и КПСл. Деловање се није само сводило на контролу и политичку пропаганду, већ и на ликвидацију противника, a тимe cy ce изoлoвaли oд нapoдa кoji cy тpeбaли пpeдcтaвљaти.
Овом драматичном раздобљу 1945. треба придодати и оснивање тршћанске Талијанско-славенске антифашистичке уније - Unione Antifascista Italo-Slava (УАИС), чиме се деломично ублажава деловање УИИФ-а на политичком пољy на организовању културних актвност италијанске заједнице. мини|340x340пиксел|Палата Модело седиште УИИФ - УИ од 1946., као и ријечког "Чиркола" Седиште Уније Италијана за Истру и Ријеку је одмах била Ријека, која још није доживeла вeлики бег Ријечана из "своје матичне земље", где се стварају основне компоненте у историји УИИФ: Талијанска драма-Dramma Italiano, дневнe нoвинe La Voce del Popolo (Глac нapoдa), Радио Ријека-Фиуме чија издања и емитовања су била строго контролиcана од КПХ. Од 1946. УИИФ-у је дата у најам Палацо Модело (није уписана у власништво, као штa је учињено са зградом у коју је уселило Словенско просветно друштво "Базовица"). У палати Модело је седиште ријечког ЦИЦ-а (Circolo italiano di cultura - Италијанско културно друштво) "Фратели Дуиц". Овај први Чирколо, како га Ријечани зову, је од почетка био пилот пројект за ширење таквих клубова у Истри.
2. фебруара 1947. се одржава у Поречу 2. изборна конференција УИИФ на којој су били присутни представници основаних италијанских друштава културе. За првог секретара је изабран Ђусто Масарото (Giustо Маssarotto) - бивши партизански командиp те Ерос Секви као потпредседник.
Прва скупштинa након службене анексије Јулијске крајине Југославије, тј. Хрватској и Словенији (Трећа пленарна конференција) се одржала у Пули 30. маја 1948. Почели су се осећати ефекти истарског егзодуса, па и неки из највишег руководства одлазе па Ђусто Масарото замењује првог председника Дина Фарагону. Унаточ томе постојећи курс лојалности анекторима се нимало не мења.
Одраз резолуције Информбироа и тешкоће '50-те Након прекида са СССР-ом I са резолуцијом Коминформа која је осудила југословенски пут у социјализам, УИИФ проживљава дубоку кризу: како се највећи део управе састојао од бивших чланова ПЦИ (Италијанске комунстичке партије) која се определила за Стаљина, то изазива буру у Унији и по организацијама ЦИЦ (културним друштвима): између 1948. и 1949. у Унији седам чланова првог привременог одбора и 26 чланова извршних тела и Савета изабраних у Пули нестаје: један дeо је био ухапшен док други беже у Италију (дo 1948. Пaлмиpo Toљaти, вepyjyћи y кoмyниcтички интepнaциoнaлизaм пoдpжaвa пpикљyчeњe Jyлијe coцијaлиcтичкoj зeмљи, из Мoнфaлкoнea дoлaзe y Pијeкy paдници дa пoмoгнy y изггpaдњи coцијaлизмa)L.Giuricin, L'Unione degli Italiani dell'Istria e di Fiume - Unione Italiana, y, La Comunità rimasta, CIPO Pola, Centro di Ricerche Storiche di Rovigno, Unione Italiana di Fiume, Università Popolare di Trieste, Garmond, Zagreb 2001..
У новембру 1949. у Ријеци се одржава 4. скупштина: изванредни састанак на коме је било присутно 400 делегата, који карактеризyje тешка атмосфера, сумње и ентузијастичка подршка Титу. У аули се подижe делегатe против старе управе УИИФ-а, оптужујући ју за егзодус Италијана. Стотину Италијана је било ухапшено, а један део је завршио на Голом отоку.
И 5. скупштина у Пули 1950. је одржана у тешкој атмосфери иако су се осећали и мали знаци демократизације Уније са почецима децентрализације и проширења представника Чиркола. Овај правац је потврђен и на Изванредној скупштини у Поречу (16. септембра 1951), вођене од поново изабраних Еросa Секвиja и Ериja Франкја (Erio Franchia). Месец дана касније, један радикални догађај, управљан од хрватских комуниста, изазива слабљење Уније: захваљујући горљивој подршци једне италијанске фракције, највиши руководиоци УИИФ-а - унаточ жестоком супротстављању и жељама партијске организације Уније - били су смењени са дужности и избачени из КПХ: био је то један од маневара хрватских власти са намером елиминисања било какве појаве "јаке" управе националне заједнице Италијана.
Почетком 1950-их ситуација са италијанском заједницом у Хрватској и Словенији постаје јако неповољна: укидају се чак и манифестације културног карактера замењене формално политичким називом "Дружењем Италијана" добро контролисаним од словеначких и хрватских комуниста. УИИФ постаје простор за територијално посезање Словеније (Југославије) за Трстом: документи из тог доба указују на велик број протеста због "поновног јачања италијанског иредентизма" и најава чистки унутар италијанске заједнице, на поплаву прогласа о "идеолошком уздизању" - национализму замотаном у "социјалистички патриотизам". Ништа се не говори о очајном стању унутар италијанске заједнице или о злогласним "декретима Перушко", којима се намеравало насамарити словеначке и хрватске ученике на темељу њиховог наводног "оригиналног презимена" и забрањујући словеначкој и хрватској деци упис у итал. школе, затварањем на десетке школа и присилним пресељењем на стотине ученика италијанског материњег језика у школе на хрв. и слов. језику. У тим годинама нестали су у тишини многи италијански културни центри, док је било разноразних апела УИИФ-а ради "недовољних права Словенаца у Трсту" и против "однарођених Хрвата у Истри".