Зелене армије (рус.: Зеленоармейцы), познате и као Зелена армија или Зелени, биле су наоружане сељачке групе које су се бориле против свих влада у Руском грађанском рату од 1917. до 1922. године. Зелене армије су биле полу- организоване локалне милиције које су се супротстављале бољшевицима, Белом покрету и страним интервенционистима и бориле се да заштите своје заједнице од реквизиција или репресалија трећих лица. Зелене армије су биле политички и идеолошки неутралне, али су се повремено повезивале са социјалистичко-револуционарном партијом. Зелене армије су имале прећутну подршку у већем делу Русије. Међутим, њихова примарна база, сељаштво, углавном није било вољно да води активну кампању током Руског грађанског рата и на крају се распустило након победе бољшевика 1922. године.
Позадина thumb|350px | Карта Украјинске Народне Републике између маја и новембра 1918, под Хетманом (светло зелена). Наранџасти кругови означавају локације главних сељачких буна. Крим и Кубан су под контролом Беле армије. Главне луке Црног мора заузете су француском интервенцијом. Мапа приказује Другу пољску Републику и њене офанзиве на западно-украјински (тамноплава), Белоруску Народну Републику (светло плава), Западноукрајинску Народну Републику (лимун зелена), Краљевину Румунију и њихове експанзионистичке покушаје ка западу (браон), Аустроугарска на ивици распада (жута), Руска Совјетска Федеративна Социјалистичка Република са нападима са севера (црвена), Литванија (ружичаста) и Донски козаци (тамно зелена) Руско сељаштво је преживело два рата против руске државе, продукти револуција које су завршене државном победом: 1905-1907 и 1917-1922. Почетком 1918. Бољшевичка партија је контролисала само неколико градова, „јединствена бољшевичка острва усред сељачког океана“, не желећи да предају плодове свог рада и потчине се било којој спољној власти.
Сукоб између градова и села био је једна од главних ивица грађанског рата. Овај отпор су многи тумачили као пуки израз „социјалне анархије“ која је постојала у земљи. Утицај комуниста на сељаке и раднике био је занемарљив. Они су контролисали неке совјете, али без принудне моћи над већином становништва, које им се супротстављало на пасиван и неорганизован начин.
Између краја 1917. и почетка 1918. није било озбиљне опозиције комунистима, који су контролисали централну Русију, Баку и Ташкент. Једина опозициона снага била је Добровољачка армија, једва 3.000 људи, још увек организована у јужној Русији. Све наде Белог покрета биле су у придобијању донских и кубанских козака, у почетку више заинтересованих за добијање сопствене независности. Са своје стране, Украјина и Финска су биле у процесу осамостаљивања, али Бели никада не би признали њихово отцепљење, да би придобили то становништво. Само је насилна бољшевичка репресија против Козака почетком 1918. године омогућила њихово придобијање за своју ствар.
Након Октобарске револуције нове бољшевичке власти успоставиле су ратни комунизам. Овај систем је настојао да укине сва приватна предузећа, повећа државну контролу над дистрибуцијом и иностраним тржиштем, национализује сву тешку индустрију, реквирира пољопривредне вишкове и наметне универзални систем рационирања како би се целокупна економија усмјерила на подршку ратним напорима. Био је то начин борбе против њихових противника на „домаћем фронту“. Међу новим мерама било је и слање чиновника на фарме централне Русије да прикупљају залихе за Црвену армију и започну изградњу социјалистичке привреде, на све потребне начине. Циљ је био реквизиција жита, стоке и коња, регрутовање младих у војску и кажњавање села осумњичених за скривање дезертера. Прва реакција фармера била је да закопају своје жито, да га хране стоку или да га тајно дестилују у алкохол. Као одговор, комунисти су организовали праву „војску снабдевања“ од 80.000 људи са задатком да насилно реквирују вишкове жита. Половина су били незапослени радници из Петрограда који су тражили фиксну плату и да задрже део плена. Остали су били криминалци, остали незапослени и бивши војници. Формирали су недисциплиноване трупе, познате као продотријади, које нису оклевале да краду виталне резерве, семе и другу имовину од сељака. Политика реквизиције звала се „Продразвјорстка“ и била је део ратног комунизма. Продотријада је забележила пораст броја њихових убијених чланова: 2.000 1918. године, 5.000 1919. и 8.000 1920. године. Бољшевици су узвратили паљењем села, конфискацијом стоке и погубљењима сељака. Многи су оптужени да су кулаци, али већина су били сиромашни фармери. Становништво је побегло у шуме без шта да изгуби и придружило се побуњеницима у одбрани „локалне сељачке револуције“. Дакле, оно што је у већини случајева почело као мале побуне против реквизиција, неспособан и бруталан одговор локалних комуниста претворио се у велике побуне.
Прве колективизације су такође изазвале велики отпор због присилних премештања и нових начина живота који су наметнути становништву, већ са озбиљним потешкоћама у преживљавању. Многе јединице и инспектори прекорачили су своја овлашћења, пљачкајући куће и убијајући сељане. Оштро су потиснули сваки знак нелагодности. Све је то допринело раширеној огорчености према новом режиму. Бољшевици су схватили да морају да контролишу снабдевање житом. Да не би зависили од ситних земљорадника, настојали су да оснују Колхозе (задруге) и Совхозе (државне фарме). Други извор одбацивања бољшевика од стране сељака било је укидање Комитета сиромашних сељака или комитети бедноти у децембру 1918, али је Лењин предвидео жесток отпор и повећао величину продотриадије и повећао пореске обавезе. У наредној сезони реквирирано је око 242 милиона пуда у житу.
Циљеви Приликом избијања Фебруарске револуције, најважније политичке странке биле су Социјал-револуционарна партија, Мењшевици и Кадети. Прва два су контролисала већину совјета у земљи, осим оних у Петрограду и Москви; трећи су били либерали уз подршку умерених сектора који су желели да одрже слободе стечене револуцијом. Мењшевици су брзо изгубили подршку многих Совјета, осим на Кавказу, а посебно у Демократској Републици Грузији, док је бољшевички утицај брзо растао. У међувремену, сељаци су у великој већини били наклоњени постулатима СР. У неким случајевима, као у Западном Сибиру 1920–1921, побуњени сељаци су започели своје побуне без икаквих предлога или планова сложенијих од збацивања бољшевика (следствено томе, бољшевици који су им пали у руке били су убијени, а владине или партијске зграде срушене). Тек када су неки успешни покрети постали сложенији и територијално шири, Зелени су представили политички програм, адаптацију СР идеја.
Русија се брзо поларизирала током 1917. Врло брзо су велике масе становништва биле за још екстремније, али мање и мање организоване револуционарне групе од бољшевика, анархиста и левих есера, које ће Лењин убрзо потиснути: „Земља радника а сиромашни сељаци су хиљаду пута левији од Чернова и Церетелија, и сто пута левији од нас.“ Велики рат је само подстакао сељаке и раднике да иду револуционарним путем, из истог разлога, један од Лењинових предлога био је да се „империјалистички рат“ претвори у „грађански рат“.
Пољопривредна дистрибуција Зелени су били вођени идеалом СР „црне поделе“, „поделе свих земаља према броју уста које треба хранити у свакој породици“, а не за национализацију и колективизацију земље. бољшевика. У Лењиновим очима у овој мери није било ничег социјалистичког, план СР-а би био успостављање капитализма на селу, побољшање квалитета живота сељака и окончање ропства. По њему, то је била само буржоаска парола, баш као и „земља и слобода“, за неупућене сеоске масе. Други извор опозиције становништва према бољшевицима био је „начин живота феудалног система комунистичких вођа“, са својим луксузом, пљачкама и некажњивости пред бедом и репресијом народа.
Идеологија Зелених је била веома једнообразна, представљала је заједничке тежње сељачке револуције Русије и Украјине. Желели су да поврате самоуправу која је задржала до 1918. године, да заузму племство, слободно продају своје производе на тржишту и управљају својим заједницама са совјетима које су сами изабрали. Сељаци су одбацили превагу коју добија нова држава. Четири године након њихове сељачке револуције видели су како су њихови сељачки совјети од аутономних постали само државни органи, њихова мала пољопривредна газдинства су замењена великим државним колективизацијама, плодови њиховог рада подељени, а земља одузета племству сада прешла на државу. Због тога су прихватили предлоге СР-а: крај бољшевичке власти, прерасподела земље и окончање грађанског рата. Њихово супротстављање бољшевицима било је више него због политичког плана или алтернативе, због жеље да ослободе своје земље. Заинтересовани за одбрану локалних интереса, ови покрети су заузели одбрамбени став: нису хтели да марширају у Москву, само су желели да се ослободе њеног утицаја.
Одбијање Белог покрета thumb|350px | left | Карта Европе 1919. После Брест-Литовског и Версајског уговора. Пре уговора из Тријанона, Риге и Карса. Независне територије Пољске, Украјине, Балтичких држава, Белорусије, Финске, Јерменије, Грузије, Азербејџана и козачких република Донских, Кубанских и Терских козака. Зелени су увек били непријатељски расположени према Белима, због чега су њихови устанци против Црвених постали масовни тек након што су обезбедили пораз Белих. Многи бели официри изгубили су све што су имали или могли да наследе у сељачкој револуцији 1917. Тражили су освету против сваког симбола промене и повратка времена. Они никада не би признали нове националне реалности или аграрну револуцију.
Један од главних узрока пораза Белог покрета било је поистовећивање народа са обновом старог режима, углавном због третмана који су њихови официри и чиновници имали према сељацима. Желели су да се врате у време пре револуције, да се освете сељацима што су изгубили своју земљу и одбијају да спроведу корените реформе које је захтевала околности нису могле искористити непријатељство села према црвенима и придобити га за свој циљ. Они никада нису покушали да реформишу власништво над земљом, а то је у земљи са руралном већином попут Русије било пресудно. Због тога су се многи сељаци плашили да ће Бели повратити права сеоског племства на земљу, због чега ће изгубити профит остварен у пољопривредној револуцији 1917. године. Суочени са овим страхом, многи сељаци су се придружили црвенима када су Бели напредовали на округе Орел и Москву 1919. Они су били ти који су освојили највише земље од племства. По мишљењу СР политичара, да Александар Колчак није повратио права земљопоседника, добио би подршку пољопривредника на Уралу и Волги.
Пљачке и масакри од стране козачке коњице такође су допринели окретању села против њиховог напредовања 1919. године. Дењикин се показао неспособним да их обузда. Најбоље беле трупе биле су са Кубана, Дона и Кавказа, јер су Козаци били главни извор људи и средстава за Беле, иако су, када су схватили да је Дењикин поражен, желели да се врате својим кућама масовно и преговарати о сопственој аутономији са комунистима. Упркос свему, Дењикин је укинуо права синдиката и вратио фабрике бившим власницима, зарађујући на томе мржњу радника. Бели су знали само како да одговоре на ово растуће противљење још више терора. Као и Колчак, Дењикин није био у стању да створи сопствену структуру локалне управе, због чега је прибегао репресији да покуша да мобилише становништво и његове ресурсе под својом контролом, нешто одлучујуће у било ком модерном грађанском или тоталном рату, када је напредовао на совјетску територију, али се показало да терор није био довољан – поред расипања ресурса. Када је војна помоћ њихових западних савезника смањена, бели војници су морали да пљачкају залихе, зарађујући мржњу становништва освојених територија.