Монарх лептир или једноставно монарх (Danaus plexippus) је лептир породице Шаренци (подгрупа Danainae). Можда је то најпознатији северноамерички лептир и сматра се иконичном врстом опрашивача (полинатора). Његова крила имају лако препознатљив црни, наранџасти и бели узорак, са распоном крила од 8,9 - 10,2 цм.

Популација источних северноамеричких монарха позната је по годишњој миграцији у касно лето/јесен на југ из северних и централних Сједињених Држава и јужне Канаде на Флориду и Мексико. Током јесење сеобе, монарси прелазе хиљаде миља, са одговарајућим повратком на север. Западна северноамеричка популација монарха западно од Стеновитих планина често мигрира на локације у јужној Калифорнији, али је пронађена и у презимљујућим мексичким локацијама. Монарси су узгајани на Међународној свемирској станици. 2009. године извршено је истраживање у свемиру. Лептир монарх успешно је изашао из своје лутке која се налазила у комерцијалном генеричком апарату за биопроцесирање.

Таксономија мини| Бела форма монарха на Хавајима која се назива бели монарх Верује се да је име "монарх" дато у част енглеског краља Вилијама III, јер је главна боја лептира боја краљеве секундарне титуле Принц од Оранжа. Монарха је прво описао Карл Лине у својој Systema Naturae из 1758. и ставио га у род Папилио. 1780. Јан Кжиштоф Клук је монарха користио као типску врсту за нови род Danaus.

Данај (Danaus) (старогрчки Δαναός), унук Зевса, био је митски краљ у Египту или Либији, који је основао Аргос; Плексип () је био један од 50 синова Египта, Данајевог брата близанца. На хомерском грчком, његово име значи „онај који тера коње“, односно „јахач“ или „кочијаш“. У десетом издању Systema Naturae, при дну странице 467, Лине је написао да су имена Danai festivi, дела рода којој је припадао Papilio plexippus, изведена од синова Египта. Лине је поделио велики род Papilio, који садржи све познате врсте лептира, на оно што бисмо сада назвали подродови. Danai festivi су формирали један од "подродова", који садржи шарене врсте, за разлику од Danai candidi, који садржи врсте са светлим белим крилима. Лине је написао: „" (Имена Danai candidi изведена су од Данаусових кћери, од Danai festivi од синова Египта.")

Роберт Мајкл Пајл је сугерисао да је Danaus маскулинизирана верзија Данаје (грчки Δανάη), Данајове праунуке, којој је Зевс дошао као пљусак злата, што му се учинило прикладнијим извором за име овог лептира.

Постоје три врсте лептира монарха:

D. plexippus, описао га је Лине 1758. године, врста је најчешће позната као лептир монарх у Северној Америци. Његова распрострањеност се заправо шири целим светом и може се наћи на Хавајима, у Аустралији, на Новом Зеланду, у Шпанији и на пацифичким острвима. D. erippus, јужни монарх, описао је Питер Крамер 1775. године. Ова врста се налази у тропским и суптропским географским ширинама Јужне Америке, углавном у Бразилу, Уругвају, Парагвају, Аргентини, Боливији, Чилеу и јужном Перуу. Јужноамерички монарх и северноамерички монарх можда су у једном тренутку били једна врста. Неки истраживачи верују да се јужни монарх одвојио од популације монарха пре око 2 милиона година, на крају плиоцена. Ниво мора је био већи, а читава Амазонска низија била је огромно пространство брактичне мочваре која је нудила ограничено станиште лептира. D. cleophile, јамајчански монарх, кога је 1819. описао Жан-Батист Годар, креће се од Јамајке до острва Хиспаниоле (Хаити).

Идентификовано је шест подврста (D. p. plexippus, D. p. nigrippus, D. p. megalippe, D. p. leucogyne, D. p. portoricensis, D. p. tobagi) и две морфе D. plexippus -а (D. p. p. form nivosus, D. p. p. (још неименован))

Проценат белог морфа у Оаху се приближава 10%. На другим хавајским острвима, бела промена се јавља са релативно ниском учесталошћу. Бели монарси (nivosus) пронађени су широм света, укључујући Аустралију, Нови Зеланд, Индонезију и Сједињене Државе.

Неки таксономисти се не слажу око ових класификација.

Монарси припадају потпородици Danainae из породице Шаренци (Nymphalidae); Danainae се раније сматрала засебном породицом Daniadae.

У једном документу из 2015. идентификовани су гени из браковируса осе у геному северноамеричког монарха што је довело до чланака о лептирима монарсима као генетски модификованим организмима.

Опис мини| Монарх лептир Монархов распон крила креће се од 8,9 до 10,2 цм. Горње стране крила су смеђе наранџасте, линије и рубови су црни, а на рубовима постоје два низа малих белих мрља. Монархова крила такође имају неколико наранџастих мрља близу врхова. Доња страна крила је слична, али врхови предњих и стражњих крила су жутосмеђе уместо смеђе наранџасте боје, а беле мрље су веће. Облик и боја крила се мењају на почетку сеобе и делују црвеније и издуженије од каснијих миграната. Величина и облик крила разликују се међу селицама и не-селицама. Монарси из источне Северне Америке имају већа и угаонија предња крила од оних у западној популацији. Монарси се често и лако погрешно замењују са сличним лептиром вицекраљем - ове две врсте имају Милерову мимикрију.

Монархов лет описан је као „спор и пловећи“ при чему се брзина лета процењује на приближно 9 км/х .

Одрасли су полно диморфни. Мужјаци су нешто већи од женки и на сваком стражњем крилу имају црну мрљу или мрљу од андроконијалних љускица (код неких лептира ове мрље распршују феромоне, али није познато да то раде монарси). Црне линије на крилима мужјака су светлије и уже од женкиних.

Једну варијацију, „белог монарха“, примећену у Аустралији, Новом Зеланду, Индонезији и Сједињеним Државама, лепидоптеристи називају „nivosus“. Сивкасто-бео је у свим деловима крила која су нормално наранџаста и чини само око 1% или мање свих монарха, али на Оаху на Хавајима постоји чак 10% од популације.

Монарх има шест ногу као и већина одраслих инсеката, али у ходању користи само средње и задње ноге јер су му предње ноге мале, као и код свих нимфалида, и држе их уз тело. мини| Монарх лети са мексичког сунцокрета

Димензије Студија из 2015. испитивала је очувану колекцију мушких и женских примерака монарха из источне Северне Америке како би се процениле полне разлике у крилима и грађи тела. Студија је открила значајне разлике у укупној величини крила и у физичким димензијама крила. Мужјаци су имали већа крила од женки и у просеку су били тежи од женки. И мужјаци и женке имали су сличне димензије грудног коша (мишићи крила су садржани у грудном кошу). Женке монарси имају тенденцију да имају дебља крила, за која се сматра да преносе већу затезну чврстоћу. Ово смањује вероватноћу оштећења женских крила током миграције. Такође, женке су имале мање оптерећење крила од мужјака (оптерећење крила је вредност изведена из односа величине крила и телесне масе), што значи да женкама је потребно мање енергије за лет.

Распрострањеност и станиште мини|350x350пиксел| Низ монарха који зимују у резервату Pismo State Beach, 2015 Распрострањеност западне и источне популације D. plexippus се шири и сужава у зависности од годишњег доба. Распон се разликује између подручја узгоја, миграцијских путева и зимских склоништа. Међутим, не постоје генетске разлике између западне и источне популације монарха; репродуктивна изолација није довела до субспецијације ових популација, као што је то учинила на другим местима унутар опсега врста.

У Америци, монарх се креће од јужне Канаде до северне Јужне Америке. Такође је пронађен на Бермудима, Куковим острвима, Хавајима, Куби, и другим карипским острвима Соломоновим острвима, Новој Каледонији, Новом Зеланду, Папуа Новој Гвинеји, Аустралији, Азорима, Канарским острвима, Мадеири, континенталној Португалији, Гибралтару, Филипинима и Мароку . Појављује се у Великој Британији неколико година као случајни мигрант.

Зимске популације D. plexippus налазе се у Мексику, Калифорнији, дуж обале Мексичког залива, током целе године на Флориди и у Аризони где станиште има посебне услове потребне за њихов опстанак.Cech, Rick and Tudor, Guy (2005). Iftner, David C.; Shuey, John A. and Calhoun, John C. (1992). На источној обали САД презимили су чак до севера до Lago Mar, Virginia Beach, Вирџинија. Њихово станиште за зимовање обично пружа приступ потоцима, пуно сунчеве светлости (ради постизања телесних температура које омогућавају лет) и одговарајућу вегетацију у којој се одмара, и релативно без предатора.

Приземљени лептири виђени су на липи, бресту, шумаку, храсту, поморанџи, дуду, пекану, врби, памуку и мескуиту. Током размножавања, станишта монарха могу се наћи на пољопривредним пољима, пашњацима, преријама, урбаним и приградским стамбеним подручјима, баштама, дрвећу и на путевима - свуда где постоји приступ биљкама домаћинима ларви.

Обнова станишта примарни је циљ у напорима очувања монарха. Захтеви станишта се мењају током миграције. Током јесење миграције, лептири морају имати приступ биљкама које производе нектар. Током пролећне миграције, лептири морају имати приступ биљкама за ларве и биљкама са нектаром.

Животни циклус десно|мини| Животни циклус лептира монарха Лептир монарх пролази кроз четири фазе потпуне метаморфозе:

Јаја Јаја се изводе из материјала који се уносе као ларве и из сперматофора примљених од мужјака током парења.Oberhauser (2004), p. 3 Јаја се полажу појединачно на доњу страну младог листа биљке млечнице током пролећних и летњих месеци. Јаја су крем боје или светлозелена, јајастог до конусног облика и величине око 1,2 × 0,9 мм. Јаја теже мање од 0,5 мг свако и имају подигнуте гребене који се уздужно формирају. Иако је свако јаје маса женке, она може да положи до сопствене масе у јајима. Женке с годинама полажу мања јаја. Веће женке полажу већа јаја. Број јаја које је положила женка, која се може парити неколико пута, креће се од 290 до 1180.Oberhauser (2004), p. 23 Женке полажу јаја на доњу страну листова млечнице; конзумација млека користи здрављу и помаже им у одбрани од предатора. Јајима је потребно 3 до 8 дана да се развију и излегу у ларве или гусенице. Монарси ће сносити јаја дуж јужног миграционог пута.Oberhauser (2004), p. 51

Ларве лево|мини| Поређење величина између источне црне гусенице ластара (горе), гусенице монарха (средина) и гусенице матице (доле), све на људској руци. мини| Гусеница монарха у трећој години, која једе тропску млечницу. Гусеница пролази кроз пет главних различитих фаза раста, а након сваке се митари. Свака гусеница, већа је од претходне након митарења, јер једе и складишти енергију у облику масти и хранљивих материја како би је пренела кроз стадијум лутке која се не храни. Сваки стадијум траје око 3 до 5 дана, у зависности од различитих фактора, попут температуре и доступности хране. мини| Гусеница монарха у петом стадијуму, храни се на крају Asclepias fascicularis. мини| Пети стадијум са белим мрљама видљивим на екстремитетима

Лутка мини| Ларве монарха почињу да се кукуље мини| Одрасли монарх излази из љуске лутке Да би се припремила за фазу лутке, гусеница бира сигурно место, где плете свилени јастук на хоризонталну површину надоле окренут. Окреће се и сигурно учвршћује са својим задњим паром ногу и виси наглавачке, у облику слова Ј. Након око 12–16 сати, изненада ће исправити тело и ући у перисталтику неколико секунди пре него што јој се кожа расцепи иза главе. Затим скине кожу током неколико минута, откривајући зелену лутку. У почетку је дугачка, мекана и помало аморфна, али се након неколико сати збије у свој изразити облик-непрозирну, бледозелену лутку са малим златним тачкама при дну и златно-црним ободом око леђне стране при врху. У почетку је њен егзоскелет мекан и ломљив, али се стврдњава и постаје издржљивији за око један дан. У овом тренутку је око 2,5 цм дугачка и 10–12 мм широка, тешка око 1,2 грама. На нормалним летњим температурама сазрева за 8–15 дана (обично 11–12 дана). Током ове фазе лутке, одрасли лептир се формира унутра. Дан-два пре него што се појави, егзоскелет прво постаје прозиран, а лутка више плавичаста. Коначно, у року од 12 сати, постаје провидна, откривајући црну и наранџасту боју лептира изнутра пре него што се појави.

Одрасли