Патријарх Алексије I је био Патријарх московски и све Русије од 4. фебруара 1945. до 1970. године. Био је патријарх руски више од 25 година - најдуже у историји Руске православне цркве.
Порекло, образовање, војна служба
Био је потомак династије Руриковича, Ивана III и Софије Палеолог праунук у 13том колену . Био је прворођени у породици Владимира Симјнског (1853-1929), који је касније имао и другу децу: Ану (1878), Андреја (1882), Филарета (1885), Александра (1887). Владимир Симјански је служио у канцеларији московског генералног гувернера, затим у Сиротишту; 1891. пензионисан је са титулом коморник у Царском двору и доживотно је распоређен у Канцеларију Светог синода РПЦ.
Основно образовање стекао је код куће. Од 1888. до 1891. студирао је на Лазаревском Институту Оријенталних језика, који се тада састојао од петогодишње гимназије и посебних одељења са трогодишњим трајањем студија за арапски, персијски, турски језик, као и историја, др. језици и култура земаља Истока и Закавказја.
1891. премештен је у Московски лицеј Царевића Николаја, чији је директор у то време био монархиста Владимир Грингмут. Образовање у овој установи имало је значајан утицај на светоназор младих, зближио се са московским монархистичким покретом, а касније, 1908. године у Тули изабран за председника покрајинског одељења Савеза руског народа.
По завршетку Лицеја 1896. године, уписао је Правни факултет Московског универзитета, настављајући да живи у Лицеју. Радио је под руководством професора међународног права Грофа Леонида Камаровског, написао је своје дело "" "Борци и неборци током рата." Дипломирао на Универзитету са дипломом 1. степена.
1899-1900 био је на војној служби као добровољац у самогитском 7. гренадирском пуку. Пензионисан у чину заставника.
Године 1900. уписао је Московску богословску академију, на којој је дипломирао 1904. године са докторатом теологије „Концепти преовлађујући у савременом моралном и правном поретку свест пред судом митрополита Филарета ”.
Монаштво и учење 9. фебруара 1902. у замонашен је у Гетсиманском скиту Тројице-Сергијеве лавре од епископа Арсенија. 17. марта исте године рукоположен је у чин јерођакона а, 21. децембра 1903. у јеромонаха.
1904.-1906. био је инспектор у Псковској богословији, у исто време је предавао Свето писмо Новог завета. Године 1906. постао је архимандрит и ректор Тулске богословије.
6. октобра 1911. изабран је за ректора Новгородске богословије и уједно игуман Манастира Антонијев.
Епископ при Патријаршији 28. марта 1913. године, цар Николај II је одобрио извештај Светог синода о избору архимандрита Алексија за епископ тихвинског и викарног епископа Новгородске епархије где је архиепископ Арсеније (Стаднитски био епархијски епископ).
Након револуције 1917., у јануару 1920. године, заједно са митрополитом новгородским Арсенијем је ухапшен, али су убрзо оба епископа ослобођена. У новембру 1920. појавио се пред судом под оптужбом за неовлашћено испитивање реликвија светаца уочи њихове обдукције од стране власти и осуђен је на условну казну.
21. фебруара 1921. патријарх Тихон на захтев митрополита петроградског Венјамина (Казан)именован је за епископа јамбуршког, и првог викара Петроградске епархије. Након пресељења у Петроград, живео је у Кућа у Казанској катедрали, затим у Лаври Александра Невског.
29. маја 1922. године, након хапшења митрополита Венјамина (Казанског), преузео је управу епархије.
Одбио је да се потчини обновитељској Врховној црквеној управи митрополита Антонина (Грановског). С обзиром на последњи ултиматум, да призна власт или напусти Петроград, он је 24. јуна 1922. поднео оставку на дужност привременог администратора епархије. Два месеца касније, заједно са још једним Петроградским викаром, епископом Николајем (Јарушевичем) из Петерхофа, успоставио је „Петроградску аутокефалност“, која је изјавила лојалност властима, али се није придружила ниједном покрету.
У октобру 1922. ухапшен је под оптужбом за „контрареволуционарну активност“, осуђен и крајем исте године прогнан на три године у град Каркаралинск (сада у Карагандској области), где је имао прилику да служи у градској цркви; био у преписци са патријархом Тихоном и митрополитом Сергијем (Страгородским).
У марту 1926. дозвољено му је да се врати у Лењинград, где је наставио своју борбу против обновитељства. Септембра 1926. године митрополит Сергије именовао га је за управника Новгородске епархије са титулом архиепископа Тихвина, касније Хутињског (епархијски епископ Митрополит Арсеније био је у егзилу у Централној Азији и није могао да управља епархијом). У то време живео је у очевом стану у улици Бољшаја Дворјанска на Петроградској страни. Обично је служио у дрвеној Тројице-Петровској цркви на Петроградској страни (срушена 1936).
Од 1927. до 1935. - био је члан Привременог патријаршијског светог синода, чију је легализацију постигао митрополит Сергије (Страгородски). Подржавао је црквено-политички курс потоњег. Један од захтева за митрополита Сергија (Страгородског), изражен у писму свештенства и лаика Лењинграда, супротан „Декларацији из 1927. године“, која је предочена митрополиту Сергију 12. децембра 1927. године, био је: „Да се ревидира састав Привременог патријаршијског синода и уклоне из њега спорне особе, посебно митрополита Тверског Серафима (Александров) и архиепископа Алексија (Симанског)“.
У августу 1933. именован је за митрополита Новгорода (након званичног преласка Владике Арсенија у Ташкентску епархију).
5. октобра 1933. године, по одласку у пензију митрополита Серафима (Чичагова), регионалног митрополита Лењинграда преузео је његов трон. Стигао у Лењинград 29. октобра; настанили се у одајама игумена Новодевичког манастира у близини московске испоставе; 1937. исељен је одатле и живео је у звонику катедрале кнеза Владимира; од 1940. - у хору Никољданско-поморске цркве, где је од тада обично служио.
Током Велике чистке 1937-1938, стрељано је око 800 свештеника и ђакона који су служили на „подручју Лењинградског митрополита“, а до 1941. број цркава које су служиле на овој територији, укључујући Лењинград, пао је на испод 20.
Током опсаде Лењинграда, боравио је у граду, обављао литургије и молитве, проповедао, охрабривао и тешио вернике. Радним данима, често без ђакона, и сам је причешћивао и читао опела. Стално се обраћао свом стаду патриотским порукама.
”Православна руска црква, заједно са свим народима великог Совјетског Савеза, гори једном жељом - да на сваки могући начин помогне напредујућој Црвеној армији. Лењинградска епархија - свештенство и верници, инспирисани патриотским покретом читавог совјетског народа, од првих дана Великог отаџбинског рата наше отаџбине против омражених немачких фашистичких освајача почели су да подржавају војно -патриотске мере усмерене на изградњу и јачање одбрана СССР-а и нашег града-фронта, херојски су бранили његов интегритет. Лењинградска бискупија под блокадом, коју ја водим, до сада је у готовински фонд одбрамбеног фонда земље уплатила 3.182.143 рубаља, као и донације вредних ствари. Водећи се апелом патријархалног позива, митрополита московског Сергија, епархија доприноси још 500.000 рубаља за изградњу колоне тенкова која носи име Дмитрија Донскоја. Прикупљање средстава се наставља са вером у непоколебљиву победу нашег праведног циља над крвавим лудилом фашизма. Озбиљно се молимо Богу за помоћ у вашем великом историјском позиву - да бранимо част, слободу и славу наше земље.” Алексије - митрополит Лењинградски
4. септембра 1943. био је заједно са митрополитима Сергијем (Страгородским) и Николајем (Јарушевичем) на састанку са Стаљином у Кремљу. Резултат састанка је било Стаљиново упутство о избору патријарха и дозвола за отварање црквених образовних установа; Вјачеслав Молотов постао је партијски кустос црквене политике, њен директни водич - пуковник Државне безбедности Георгиј Карпов.
8. септембра 1943. учествовао је на Архијерејском сабору, који је на патријаршијски престо изабрао митрополита Сергија. Био је стални члан Светог синода формираног под патријархом Сергијем. 10. децембра 1943. године, чак и пре ослобађања Новгорода од окупације, добио је титулу „митрополита Лењинграда и Новгорода“.
Био је веома опрезан према првим изјавама верника о отварању цркава. Тако је у децембру 1943. на колективну молбу за наставак служби у капели Блажене Ксеније ставио резолуцију: „Потребно је покренути петицију за отварање капеле“.
Патријаршијски период
Патријарх Сергије (Страгородски) умро је 15. маја 1944. године. Према његовом тестаменту, сачињеном у октобру 1941. године, Његова Милост Алексије је постао администратор патријаршије.
2. фебруара 1945. митрополит Алексије је изабран за патријарха московског и целе Русије на првом Помесном сабору Патријаршијске цркве (а не обновљеника) после 1918. године.
10. априла 1945. одржан је састанак Патријарха и Стаљина на коме су са црквене стране учествовали и митрополит Николај (Јарушевич) и протопрезвитер Николај Колчицки, шеф послова Московске патријаршије; Владу је, осим Стаљина, заступао В. Молотов.
Стаљин је архијерејима изложио своју визију доприноса Московске патријаршије јачању међународних позиција Совјетског Савеза, усмеравајући их да преузму водећу улогу у универзалном православљу, стекну потребне контакте и политички неутралишу анти Совјетска руска емиграција. Разговарало се и о могућностима проширења мреже богословских школа и стварања црквене издавачке и штампарске базе.
Од 27. маја 1945. до 26. јуна 1945. патријарх Алексије је уз дозволу Стаљина, који му је обезбедио „личну заштиту у цивилу“, направио прво ходочашће у историји московских првосвештеника у Свету земљу (Јерусалим, Александрија, Каиро, Бејрут, Дамаск и Лида), посетивши источне патријархе. Током путовања политички циљ је био повезивање несловенских православних цркава са Московском патријаршијом, што је донекле успело у односу на антиохијског патријарха Александра III. Током посете, Алексије I се састао и са коптским патријархом Макаријем III.
Српска црква је 22. октобра 1945. формализовала пренос Мукачевско-прашевске епархије у канонску надлежност Московске патријаршије. Такође је познато да је у пролеће 1946. године тајном одлуком владе СССР -а укинута Гркокатоличка црква Украјине на територији СССР -а, њено стадо и свештенство (са изузетком претходно ухапшених). епископи били су поново уједињени са Руском православном црквом, која је примила на коришћење све гркокатоличке цркве у западној Украјини.
Од отварања Тројице-Сергијеве лавре на Ускрс 1946. године, он је њен свети архимандрит. Бригом патријарха Алексија Лавра је брзо постала духовно средиште руског православља.
Од 20. маја до 3. јуна 1946. боравио је у званичној посети Бугарској.
Када му је председавајући Президијума Врховног совјета СССР -а Николај Шверник 23. августа 1946. године уручио први државни орден Радничке Црвене заставе, рекао је: „Дозволите ми, драги Николај Михајлович, да се у вашој личности захвалим Врховни совјет нашег Савеза и влада на челу са нашим великим вођом Јосифом Виссарионовичем Стаљином за велику пажњу према мени, изражену доделом Ордена радне црвене заставе.
У пролеће 1947. године, патријарх је затражио од Савета за послове Руске православне цркве да поднесе петицију влади да неке од раније заплењених реликвија пренесе Патријаршији и епархијама, што је влада делимично задовољила (посебно, реликвије) Алексија пренете су у Богојављенску катедралу у Москви, упркос негативном ставу Сабора по овом питању.
Од 1. до 15. јуна 1947. боравио је у званичној посети Румунији .
У мају 1948. посетио је Харков, Полтаву, Кијев и Чернигов.
У јулу 1948. у Москви је свечано прослављена 500. годишњица аутокефалности Руске цркве.
Од средине 1948. став државе према Цркви и религији постао је много оштрији. Почеле су репресије против појединих активних епископа, а активно мешање Сабора у кадровску политику Патријаршије постало је отворено.