Хурони или Вендати (у САД Вајандоти),Martin, Aaron, At the Bottom of Lake Huron, an Ancient Mystery Materializes, Scientific American, June 1, 2021 - see Lake Huron су ирокешки народ који је у 15. веку, пре првог контакта са Европљанима, насељавао велико подручје данашње Канаде које је на југоистоку обухватало скоро целу северну обалу језера Онтарио, док је на северозападу допирало до југоисточних обала залива Џорџија. Када су 1615. успоставили контакт са француским истраживачем Самјуелом де Шампленом живели су на обали залива Џорџија. Говорили су северноирокешким хуронским језиком. Према неким проценама у време првог контакта са Европљанима од 1610. до 1620. године било их је више од 30.000.
Након 1634. године њихов број се драстично смањио због епидемија заразних болести које су донели Европљани, а на које Хурони нису имали природни имунитет. Своју домовину су напустили након рата из 1649. године који су водили са Ирокезима (Ходиношонима), у то време насељеним у данашњим америчким државама Њујорк и Пенсилванија. Археолошки докази о овој сеоби откривени су на локалитету Рок Ајл`нд II у Висконсину.
Крајем 17. века, део Хурона (Вендата) се ујединио са Петунима (Тиононтатима) који су такође говорили једним од ирокешких језика. Име Тиононтата на француском језику је Петуни − „народ дувана” због тога што им је дуван био најзначајнији усев којим су трговали. Петуни су живели западно од Хурона и били су им блиско сродни, највероватније огранак једног од њихова 4 главна племена. Овај део хуронског народа се населио у САД и користио је име Вајандот (вероватно верзија хуронског аутонима Вендат)
мини|200px|Главнина залива Џорџија на мапи Великих језера је наглашена, налази се изнад језера Онтарио и његове отоке реке Сен Лорен. Овде су Хурони успоставили први контакт са Французима.
Хуронско горје простире се низводно од извора реке Сен Лорен, дуж већег дела северне обале језера Онтарио, до територије сродног народа Неутрал. Простире се на север све до залива Џорџија, на чијим су обалама Хурони живели у време пораза и губитка земље 1649. године.
Данашњи Хурони у САД су организовани као Вајандотска нација, са седиштем у граду Вајандоту; док су у Канади у Квебеку организовани као Хуронска−Вендатска нација, чија 2 резервата чине једну енклаву у граду Квебеку.
Етимологија Почетком 17. века аутоним Хурона био је Вендат, што значи „становници полуострва” или „острвљани”. Што би могло бити повезано са чињеницом да је историјска територија Вендата омеђена са три стране водама залива Џорџија и језера Симко. Рани француски истраживачи називали су их Хуронима, што је вероватно изведено из француске речи -{hure}- („вепрова глава”) или -{huron}- („грубијан”, „сељак”). Према увреженом мишљењу, име је везано за веровање француских морнара да чекињаста фризура вендатских ратника подсећа на вепрову главу. Француски трговци крзном и истраживачи називали су их „Добри Ирокези” (). Према Раселу Ерету (1885) име потиче од ирокешке кованице Ири-ронон („Мачји народ”, „Народ мачке”), име које се такође односи на народ Ири. На француском је, према овој верзији, име изговарано као Хири-ронон, што је постепено прерасло у данашњи облик, Хурон. Према Вилијаму Мартину Бошану (1907) Хурон је бар у неком облику повезано са ирокешком речи ронон („народ”). Друге етимолошке могућности изведене су из алгонквинских речи ка-рон („равна обала”) или ту-рон („крива обала”). Име Вајандот је вероватно искривљена верзија имена Вендат. Постоји и тумачење према коме је ово име изведено из мохочке речи за дуван.
Историја Пре контакта са Европљанима Према најстаријим теоријама о пореклу Хурона, они потичу из долине реке Сен Лорен. Неки историчари и антрополози су изнели претпоставку да су Хурони били насељени у близини данашњег Монтреала и области коју су насељавали Сен Лоренски Ирокези. Почетком 21. века, истраживања у областима лингвистике и археологије потврдила су постојање историјске везе између Хурона и Сен Лоренских Ирокеза. Али сви народи који говоре ирокешким језицима делили су неке аспекте своје културе, укључујући народе Ири, Сасквеханок, као и шест племена Ирокешке конфедерације.
Археолози су 1975. и 1978. у Пикерингу, у близини језера Онтарио, открили велико хуронско село из 15. века (налазиште Дрејп`р). На само пет километара од њега, у Витчерч-Стовилу, 2003. је откривено веће село. Првобитно названо налазиште Мент`л, а касније преименовано у налазиште Жан-Баптист Лене, у част одликованог хуронског војника из Другог светског рата., July 11, 2012.
Оба насеља била су окружена одбрамбеном дрвеном палисадом, што је било типично за ирокешке културе. На налазишту Мент`л, било је више од 70 дугих кућа у којима је живео већи број породица.
Према канадском археологу Џејмсу Ф. Пендергасту, на основу данас расположивих података, може се са великом дозом сигурности претпоставити, да су се Хурони као посебан народ развили у хуронској прадомовини у јужном Онтарију, дуж северне обале језера Онтарио. На овој територији су Хурони живели мало пре контакта, а такође и њихови непосредни преци. Одатле су се преселили на своју историјску територију у заливу Џорџија, где их је 1615. затекао Шамплен.
Вендатски народ се састојао од најмање четири племена која су говорила узајамно разумљивим језиком. Према народном предању, стварање Хуронске (или Вендатске) конфедерације започела су племена Атинавантан („Народ медведа”) и Атиненон нахак („Народ конопца”) склапањем савеза у 15. веку. Придружила су им се племена Арендаронон („Народ стене”) око 1590. године, и Тахонтенрат („Народ јелена”) око 1610. Пета група, Атаронкронон („Народ мочваре”), вероватно није стекла пуноправно чланство у конфедерацији, и вероватно је била део племена Атинавантан.
Највеће хуронско насеље, уједно и њихов главни град био је Ососан. У његовој близини развио се данашњи градић Елмвејл. Хурони су своју традиционалну територију називали Вендак.
Тиононтати су били блиско сродни Хуронима, такође су припадали ирокешкој породици народа, Французи су их називали Петун („Народ Дувана”), због узгоја тог усева. Живели су јужније и били су подељени у две групе: Јелене и Вукове. С обзиром на то да су они након стапања Тиононтата и дела Хурона чинили језгро уједињеног племена, касније названог Вајандот, могуће је да су и они користили име Вендат као свој аутоним.
Први контакт са Европљанима и сеоба Хурона мини|усправно|лево| Le Grand Voyage du Pays des Hurons, дело Габриела Сагар-Теоде (1632) Најстарији писани извори у којим се помињу Хурони дело су француских истраживача, који су почели да истражују Северну Америку у 16. веку. Вести о Европљанима стизале су до Хурона, нарочито када је Семјуел де Шамплен истраживао реку Сен Лорен почетком 17. века. Неки Хурони су одлучили да се сусретну са Европљанима. Атланта, врховни поглавица хуронског племена Арендаронон, отишао је у град Квебек и склопио савез са Французима 1609. године.
У делу „Односи Језуита Нове Француске” () из 1639. Хурони су описани на следећи начин:
Величина хуронске популације у време контакта са Европљанима је процењена на 20.000 до 40.000 људи. Од 1634. до 1640. године Хурони су тешко пострадали од заразних болести донетих из Евроазије, као што су мале и велике богиње. Народи Северне Америке нису имали имунитет на ове болести и патили су од врло високих стопа морталитета. Епидемиолошке студије показале су да је почев од 1634. године значајно повећан број европске деце која су емигрирала са својим породицама у Нови свет из градова у Француској, Великој Британији и Холандији, у којима су богиње биле ендемска болест. Историчари верују да се болест проширила са деце на Хуроне и друге домородачке народе, често преко контакта домородаца са трговцима.
Туберкулоза је била ендемска међу Хуронима, а њеном ширењу доприносили су услови живота у дугим кућама (велики број људи на малом простору и задимљеност просторија). Упркос томе, Хурони су описивани као веома здрави. Језуити су писали да су Хурони ефикасно користили природне лекове и да су здравији од Језуита.
Број Хурона који је умро од заразних болести је био толико велики, да су преживели Хурони напустили многа своја села и пољопривредна подручја. Отприлике половина до две трећине становништва умрла је од ових болести, па је број Хурона смањен на око 12.000. Због таквих губитака хуронско друштво је платило високу цену, многе породице и кланови су уништени, а структура и традиција њиховог друштва је нарушена.
Хурони су, још пре доласка Француза, ушли у сукоб са Ирокешком конфедерацијом (Ходиношони, Пет племена). До краја 16. века, неколико хиљада Хурона је живело у данашњој централној Западној Вирџинији дуж реке Канова, што је најјужнија област коју су насељавали, али су их одатле протерали Ходиношони, који су у 17. веку извршили инвазију из данашњег Њујорка, како би увећали површину својих ловишта, која су користили за лов на даброве чијим крзнима су трговали., Institute for Public Affairs, West Virginia University, February 21, 2002, accessed October 31, 2009 Када су се европске силе укључиле у трговину, сукоб међу домороцима значајно се појачао због жеље да контролишу уносну трговину крзном и задовоље европску потражњу. Французи су се удружили са Хуронима јер су у то време били најнапреднија трговачка нација. Ходиношони су склопили савез са Холанђанима, а касније и Енглезима, који су се населили на њиховој територији у Олбанију и Мохочкој долини.
мини|250px|Правци хуронских сеоба мини|Три поглавице Хурон-Вендата из хуронског резервата Лорет у Квебеку, који се данас зове Вендак. Након пораза од Ирокеза, многи Хурони су побегли у Квебек, где су пронашли уточиште код својих француских савезника, и где су добили резерват. Други су мигрирали преко језера Хурон и реке Сент Клер, населивши се у северном Охају и Мичигену. мини|Група Хурона – град Квебек (1880) Појава европског оружја и трговине крзном довели су до распламсавања рата и надметања међу домороцима. Док су Ходиношони (Ирокези) од холандских трговаца у Њујорку лако набављали оружје у замену за крзно, од Вендата је било захтевано да приме хришћанство да би добили оружје од француских трговаца у Канади. Стога су били неприпремљени, када је 16. марта 1649. године 1.000 ходиношонских ратника, ушло у Вендак (Хуронију) и спалило хуронска мисионарска села Свети Игнац и Свети Луј у данашњем округу Симко у Онтарију, убивши притом око 300 људи. Ирокези су такође убили многе језуитске мисионаре, који су касније проглашени за северноамеричке мученике. Преживели језуити спалили су мисију након што су је напустили како би спречили њено заузимање. Свеобухватни напад Ирокеза шокирао је и уплашио преживеле Хуроне. Хурони су након њега били одсечени од Холанђана и Британаца, чиме је Ирокешка конфедерације онемогућила трговину са њима, са друге стране Ирокези су имали приступ слободној трговини са свим Европљанима на том подручју, посебно са Холанђанима. Због тога су Хурони били приморани да наставе са употребом каменог оруђа и оружја попут стрела, камених стругача и резача. У поређењу са готово општом употребом европског гвозденог алата код Ирокеза на том подручју. Трговачки каравани Хурона редовно су били изложени пљачки, а недостатак ватреног оружја обесхрабривао је трговину Хурона са Французима, барем без француске заштите. Када су коначно дошли у посед ватреног оружја, недовољно искуство у употреби ватреног оружја у односу на њихове суседе, било им је значајан недостатак. Такође, поседовање ватреног оружја навело је Ирокезе да их још јаче нападну.