Државна црква Римског царства представља цркву коју су одобрили римски цареви након што је Теодосије I издао Солунски едикт 380, којим је призната католичност никејских хришћана у Великој цркви као државне религије Римског царства. Већина историчара Никејску цркву повезује са царевима на различите начине: као католичку цркву, православну цркву, царску цркву, царску римску цркву или византијску цркву, иако се неки од тих израза користе и за шире заједнице изван Римског царства. Православна црква, Древноисточна црква и Католичка црква тврде да представљају континуитет Никејске цркве којој је Теодосије додијелио признање, али не сматрају да је она творевина Римског царства.
Раније у 4. вијеку, након Диоклецијанових прогона (303—313) и донастичке контровезе која је настала као посљедица, Константин Велики је сазвао епископске саборе да дефинишу ортодоксну хришћанску вјеру и прошире раније хришћанске саборе. Низ васељенских сабора које су сазивали узастопни римски цареви састали су се током 4. и 5. вијека, али је хришћанство наставило да трпи расцјепе и расколе око теолошких и христолошких доктрина аријанства, несторијанства и миафизиства. У 5. вијеку Западно римско царство пропада као политички субјекат; освајачи су опљачкали Рим 410. и 455, а Одоакар, аријски варварски војсковођа, приморао је Ромула Августула, посљедњег номиналног западног цара, да абдицира 476. године. Међутим, осим горе наведених раскола, црква као институција била је у заједништву, можда и без напетости, између Истока и Запада. У 6. вијеку византијска војска под царем Јустинијаном I повратила је Италију и друге регије западног Средоземља. Византија је убрзо изгубила већину ових територија, али је задржала Рим, као дио Равенског егзархата, до 751, период у црквеној историји познат као византијско папство. Рана муслиманска освајања од 7. до 9. вијека започела су поступак претварања хришћанског свијета на Леванту, Блиском истоку, сјеверној Африци, регијама јужне Италије и Пиринејског полуострва у исламски, строго ограничавајући досег и Византије и њене цркве. Хришћанска мисионарска дјелатност усмјерена из пријестонице Константинопоља (Цариграда) није довела до трајног проширења формалне везе између цркве и византијско цара, будући да су подручја изван политичке и војне контроле Византије успоставила засебне цркве, као нпр. Бугарска 919. године.
Јустинијан I, који је постао цар 527, признао је патријархе Рима, Цариграда, Александрије, Антиохије и Јерусалима као врховне власти у халкидонском црквеном устројству (пентархија). Међутим, Јустинијан је задржао „право и дужност да својим законима регулише најситније детаље богослужења и дисциплине, као и да диктира теолошка мишљења којих ће се држати у Цркви”.
У Јустинијаново вријеме, хришћанска црква није била у потпуности под царевом контролом чак ни на истоку: Древноисточне цркве су се отцијепиле, одбациле Халкидонски сабор 451, а присталице царске цркве назвали су „мелкитима”, од сиријске ријечи -{malkâniya}- („царски”). У западној Европи, хришћанство је углавном било подређено законима и обичајима народа које нису били одани цару у Цариграду. Док су папе источног поријекла која је цар именовао или их је барем потврдио и даље биле лојалне њему као свом политичком господару, одбијали су да прихвате његову власти у вјерским питањима или његов ауторитет током сабора, као што је било на Хијеријском сабору 754. које су сазвале царске власти. Папа Гргур III (731—741) био је посљедњи римски епископ који је затражио од византијског цара да потврди његов избор. Када је папа Лав III крунисао Карла Великог 25. децембра 800. за „цара Римљана”, политички раскол између Истока и Запада постао је неопозив. Духовно, халкидонско хришћанство опстало је, барем у теорији, као јединствена цјелина све до Великог раскола и његове формалне подјеле међусобном екскомуникацијом Рима и Цариграда 1054. године. Царство је коначно пропало након што су муслимански Османски Турци освојили Цариград 1453. године.
Брисање граница царства од стране Германа и избијање мисионарске дјелатности међу тим народима, који нису имали непосредне везе с царством, и међу пиктским и келтским народима који никада нису били дио Римског царства, подстицала је идеја опште цркве без повезивања са одређеном државом. Као супротност, „у источноримском или византијском погледу, када је Римско царство постало хришћанско, постигнут је савршени свјетски поредак који је Бог желио: једно суверено саборно царство, а са њим је и једна саборна црква”; а црква се, све до краха Византије 1453, психолошки спојила с царством до те мјере да је за епископе било незамисливо никејско хришћанство без цара.
Насљеђе идеје саборне цркве наставља се у данашњој Православној цркви, Католичкој цркви, Древноисточној цркви и Цркви Истока. Многе друге цркве, као што је Англиканска заједница, тврде да насљеђују ову саборну цркву.
Историја
Рано хришћанство у односу са државом мини|Христов монограм (Хи Ро) на плочи саркофага из 4. вијека н. е, изложен на привременој изложби у Колосеуму у Риму.
Пред крај 1. вијека римске власти су признале хришћанство као религију одвојену од јудаизма. Разлици, можда већ примијењеној у пракси за вријеме Великог римског пожара 64. године, званичан статус додијелио је цар Нерва око 98. дозвољавајући хришћанима изузеће од плаћања -{Fiscus Judaicus}-, годишњег пореза за Јевреје. Плиније Млађи, који је био пропретор у Битинији 103. године, у својим писмима Трајану претпоставио је да се хришћани не сврставају међу Јевреје, зато што не плаћају порез.
Будући да је плаћање пореза био један од начина на који су Јевреји показали своју добру вољу и лојалност према царству, хришћани су морали да преговарају о својим алтернативама за учешће у царском култу. Њихово одбијање да обожавају римска божанства или да одају почаст цару као божанству довело је до повремених прогона и мучеништва. Црквени отац Тертулијан, на примјер, покушао да је да докаже да хришћанство није по себи издајничко и да хришћани могу понудити свој властити облик молитве за добробит цара.
Хришћанство се нарочито проширило у источним дијеловима царства и изван његових граница; на западу је у почетку ширење било ограничено, али су се значајне хришћанске заједнице појавиле у Риму, Картагини и другим урбаним центрима, а до краја 3. вијека хришћанство је постала доминантна религија у некима од њих. Према неким процјенама, хришћани су чинили приближно 10% становништва Рима до 300. године. Према Вилу Дјуранту, хришћанска црква је превагнула над паганизмом јер је нудила много привлачнију доктрину и зато што су се црквени поглавари боље бавили људским потребама од својих супарника.
Јерменско краљевство, номинално римска клијентска краљевина којом је владала партска династија, постала је 301. прва нација која је прихватила хришћанство као своју државну религију.
Успостављање и раније спорови
+ Главне заједнице 4, 5. и 6. вијека Закедница Главне цркве Примарни центри Халкидонскохришћанство(послије 451) Католичка/Православна цркваГрузинска цркваЦрква КартагинеЦрква КипраМаронитска црква Рим, Александрија, Антиохија, Цариград,Грузинске краљевине (Колхида и Иберија)КартагинаКипарФеникија Несторијанизам(послије 431) Персијска црква Сирија, Индија, КинаСасанидско царство (Персија) Миафизитизам(послије 451) Јерменска цркваКоптска цркваСиријска цркваЕтиопска црква Јерменија, Сирија, Египат Донатизам(увелико окончан након 411) Сјеверна Африка Аријанизам дијелови Источног римског царства до 380.Готска племена
Софијским едиктом 311. умирујући цар Галерије окончао је Диоклецијански прогон (вјерује се да га је он подстакао), а цар Константин Велики је издао Милански едикт 313, који је хришћанима и другима дато „право на отворено и слободно поштовање њиховог богослужења”.
Константин је почео користити хришћанске симболе, као што је Христов монограм, још током своје владавине, али је и даље охрабривао традиционалне римске вјерске праксе, укључујући обожавање Сунца. Константин је 330. успоставио град Константинопољ (Цариград) као нову пријестоницу Римског царства. Град ће постепено постајати интелектуално и културно средиште хришћанског свијета.
Током 4. вијека хришћанску цјелину изједале су расправе око ортодоксије (правовјерја), односно расправе о томе које су вјерске доктрине исправне. Почетком 4. вијека, група у сјеверној Африци, касније позната као донатисти, која је вјеровала у врло ригидно тумачење хришћанства које је искључивало многе који су напустили вјеру током Диоклецијановог прогона, створила је крузу у западном дијелу царству.
Синоди је одржани у Риму 313, а затим у Арлу 314. године, одлучили да је донатистичка вјера јерес и, када су сљедбеници одбили да се јереси одрекну, Константин је покренуо први прогон хришћана од стране хришћана и започео царско мијешање у хришћанску теологију. Међутим, за вријеме цара Јулијана, донатисти, који су 30 година чинили већинску групу у римској провинцији Африка, добили су званично одобрење.
Расправе међу хришћанима мини|усправно|десно|Икона на којој су приказани Константин и епископи Никејског сабора (325). Постављен у средиште и са ореолом, цар држи Симбол вјере Првог цариградског сабора (381).
Хришћански научници и становништво царства све више су били уплетени у расправе о христологији (тј. о природи Исуса Христоса). Мишљења су се кретала од вјеровања да је Исус потпуни човјек до увјерења да је потпуно божанство. Најупорнија расправа била је између хомоузијског гледишта (Отац и Син су једна супстанца), дефинисаног на Никејском сабору 325, коју је заговарао Атанасије Александријски, и аријанског става (Отац и Син су слични, али је Отац већи од Сина). Цареви су се због тога све више мијешали у све подјељенију рану цркву.
Константин је подржао Никејски симбол вјере у Никеји, али га је на самрти крстио Јевсевије Никомидијски, епископ који је имао симпатије према аријанству. Његов насљедник Констанције II подржао је аријанске ставове: под његовом влашћу одржан је Цариградски сабор 360. на којем је подржао аријанско гледиште. Након Јулијановог интерлудија, којим је хтио да се врати паганској грчко-римској религији, запад се држао Никејског симбола вјере, док је аријанизам или полуаријанизам био доминантан на истоку (за вријеме цара Валенса) све док цар Теодосије I није сазвао Цариградски сабор 381, који је потврдио никејски став и одбацио аријанско гледиште. Овај сабор је додатно одредио дефиницију ортодоксије, издавањем Никејско-цариградско симбола вјере.
мини|десно|Мисориј Теодосија I, који је никејско хришћанство прогласио државном религијом Римског царства. Овај комад је пронађен у Алмендралеху.
Теодосије I је Солунским едиктом 27. фебруара 380. успоставио никејско хришћанство као званичну државну религију, резервишући за своје сљедбенике титулу католичких хришћана и изјављујући да ће они који не слиједе религију којом су их поучавали римски папа Дамас I и александријски папа Петар II бити сматрани јеретицима.
Теодосије је 391. затворио све „паганске” (нехришћанске и нејеврејске) храмове и формално забранио паганско богослужење.
Касна антика мини|Промјену у обиму Царства којим се владало из Константинопоља: 476. крај Западног царства; 550. освајања Јустинијана I; 717. под Лавом III; 867. под Василијем I; 1025. смрт Василија II; 1095. уочи Првог крсташко рата; 1170. под Манојлом I; 1270. под Михајлом VIII; 1400. пред пад Константинопоља.
Крајем 4. вијека Римско царство је ефикасно подијељено на два дијела, иако су привреда и црква још увијек биле снажно повезане. Двије половине царства одувијек су имале културне разлике, што је нарочито илустровано широко распрострањеном употребом грчког језика у источном дијелу и његовом ограниченом употребом у западом дијелу (грчки, као и латински, коришћен је на западу, али латински је био говорни вернакулар).