мини|Алхамијадо писмо; транскрипција европских језика с арапским писмом.|270x270п мини|160x160px|Изговор речи Aljamiado на шпанском језику. Алхамијадо књижевност (, , ) представља књижевна дела која користе арапско писмо за транскрипцију европских језика, поготово језика Јужних СловенаSamic, Jasna, „Ḳāʾimī”, in: Encyclopaedia of Islam, Second Edition, Edited by: P. Bearman, Th. Bianquis, C.E. Bosworth, E. van Donzel, W.P. Heinrichs. , 1960—2007 и романских језика. Преплитање ових култура и писама у низу случајева произвело је значајна дела књижевности јужнословенских народа, а и књижевна критика им је у малобројним радовима посветила извесну пажњу.
Према Анвару Г. Чејнију, Aljamiado или Aljamía је „покварена арапска реч ʿajamiyah (у овом случају то значи страни језик) и, генерално, арапски израз ʿajam и његов дериват ʿajamiyah су применљиви на народе чије је порекло није арапско".. Minneapolis, USA Чини се да је систематско писање текстова на романском језику арапским писмом почело у петнаестом веку, а огромна већина таквих текстова који се могу датирати припада шеснаестом веку.L.P. Harvey. Bulletin of the British Society for Middle Eastern Studies, 14.1 p. 15. Кључни алхамијадо текст је Suma de los principales mandamientos y devediamentos de nuestra santa ley y sunna коју је израдио муфтија Сеговије из 1462. године."Summa of the principal commandments and prohibitions of our holy law and sunna". (Harvey 1987.)
У каснијим временима, Морисцима је забрањено да користе арапски као верски језик и писали су на шпанском о исламским темама. Примери су Coplas del alhichante de Puey Monzón, која приповеда о хаџу, или Poema de Yuçuf о библијском Јосифу (написана на арагонском).. Granada, Universidad de Granada.
Историја Књижевност алхамијадо која се дефинише као писање неарапског језика са арапским писмом и изведена је из речи al-ʻajamiyya, што означава нешто неарапско, страно, први пут се појавила у Шпанији након распада Андалузијске државе. Алхамијадо књижевност се тада користила у Османском царству, Персији, Малезији, Авганистану, Татарстану, Туркистану, Босни и другим земљама. Током арапског похода на Персију, термин алхамијадо је постао расни пејоратив.Frye, Richard Nelson; Zarrinkoub, Abdolhosein (1975). „Section on The Arab Conquest of Iran”. Cambridge History of Iran. London. 4: 46.
Босна и Херцеговина Доласком Османлија на јужнословенски простор у првој половини 15. века и успоставом административно-правне власти, долази до богатог преплитања источне и западне културе на релативно малом простору. Та су преплитања наравно најснажније заступљена у култури становништва које прихвата веровање долазећег царства. Поред религије, Османлије доносе и три оријентална језика: турски, арапски и персијски као језике администрације, вере и високе уметности, култ воде у виду хамама, чесми и шадрвана и архитектуру урбаног простора и начина живота у њему. Преплет словенске и оријенталне културе најприсутнији је у култури живљења најбројније етничке групе словенских муслимана — Бошњака.
Османско царство је успоставило институције мектаба и медресе одмах након што је освојило Босну. Једна од ствари од примарног значаја за учење у овим образовним установама био је арапски језик. Заједно с усвајањем арапског и османског турског језика, појавила се књижевност под називом aрeбица или aлхамијадо која је значила писање босанског језика арапским писмом. Ова књижевност која је углавном постала широко распрострањена у заједници почела је да напредује почевши од 17. века и ефикасно се користила више од 350 година.
Док се аребица у Босни углавном користила у муслиманским књижевним делима, и фрањевачки хришћани писали су дела с арапским писмом. Због недостатка неких босанских звукова на арапском писму, неке ознаке су стављене изнад или испод арапских слова исто као што су то радили Османлије и Персијанци. Oве ознаке се разликују од других у зависности од аутора. Иако су били учињени различити покушаји да се стандардизује арапско писмо, најважнији покушај било је формирање абецедног реда који одговара једној ознаци која се назива матуф за сваки босански звук, што је урадио Џемалудин Чаушевић који је био на челу босанског председништва и професор арапског језика на Теолошком факултету Универзитета у Сарајеву.
Граматичке књиге и речници на арапском језику такође су састављени арапским писмом. Осим тога, арапска абецеда је такође коришћена у писању песама са прозодијом. У новонасталој ситуацији, словенски муслимани од освајача прихватају све културне одлике које су компатибилне са њиховом културом. Овакав спој култура је подарио многа књижевна дела, као и врсту усмене лирике, севдалинку.
Упркос чињеници да су о арапском писму и књижевности, посебно у Босни, рађене различите студије, у Турској је мало студија о овом питању.
Књижевност
Српски алхамијадо Досадашња литература о алхамијадо књижевности тек се у неколика наврата, у мањој или већој мери, позабавила питањем присуства ове врсте књижевности у Србији.
Први штампани алхамијадо текст је Мевлуд хафиза Салиха Гашевића објављен 1878. године у Скопљу. Овај је мевлуд, као и већина осталих мевлуда, заправо прерада чувеног турског мевлуда написаног од стране Сулејмана Челебије. Такав је и други мевлуд песника из Новог Пазара, Арифа Брканића Сарајлије штампан 1911. године у Истанбулу. Пуни наслов дела је Хаза терџуману мевлидиш-шерифин-небији би лисаниз-заријил-босневији или како сам аутор насловљава овај мевлуд Терџуман мевлудски. До данас је о самом мевлуду говорено у више наврата, али веома површно.
Скроман је број студија о алхамијадо књижевности и писањима на оријенталним језицима у Србији. Свакако, ове студије које су вредне пажње, истовремено наглашавају потребу за студиознијим проучавањима. Међу песницима алхамијадо књижевности се повремено препознаје низак квалитет песничког уобличења, али такође, међу њима има и песника сличних Валију, Гурбију, Сарајлији, Гашевићу и Шушевићу, који су у своме времену у контексту великог Османског царства били угледни и поштовани уметници поетске речи, чија су дела њихови савременици високо оцењивали.
Куран је на српско-хрватски два пута преведен на алхамијадо писму.
Босански алхамијадо Почетак писаног књижевног стварања Бошњака на народном језику тешко је прецизно одредити, али се на основу до данас познатих чињеница приближно може означити раздобље у коме се оно јавља. У време када је цветала диванска књижевност, на прелазу из XVI у XVII век, занемарљив је био број оних који су певали и писали на матерњем језику.
У раду Аднана Кадрића Осврт на термин црногорски језик у једној двојезичној алхамијадо граматици с краја 19. стољећа, скреће се пажња на обимну алхимијадо граматику, Босански турски учитељ из 1893. године, која је у ствари граматика Јужних Словена, тј. граматика босанског, српског, хрватског, далматинског и црногорског језика. Кадрић истиче да се у њој црногорски језик спомиње у најважнијем делу у којем аутор дефинише своју концепцију и нарав дела. Наглашен је став да је Бербићева граматика једна од најважнијих алхамијадо граматика јужнословенских језика, која нуди једну граматику, а више назива за језике: босански, српски, хрватски, црногорски и далматински. Попис етника из корпуса Херманове збирке бошњачке епике приказан је у раду проф. Алена Калајџије, који анализира преко преко стотину ексцерпираних примера са становишта њиховог стварања и етимологије, при чему се наведени корпус третира у контексту усмене поетске формуле.. Никшић: Филозофски факултет.
Сва књижевно-уметничка дела у стиху, и алхамијадо и диванске књижевности, деле се на две основне групе: суфијску и лаичку. Суфијска је много присутнија и богатија и настаје на елементима исламске теозофије — тасавуфа. Она подразумева ону групу песама која својом поетиком одговара било којем од дванаест установљених тарикатских редова у суфизму и њиховим принципима спознаје Господара, док је лаичка поезија основно-веронаучно-упућивачка, односно, говори о религији са снажном дозом дидактизма. У песмама доминирају мушки етници, што је разумљиво у контексту патријархалне епске традиције. Босанска књижевност алхамијадо је слична турској диванској књижевности са својим облицима химне и оде.Најстаријим делом писаним на народном језику сматра се љубавна песма Hırvat Türkisi (Хрватска песма) Мехмеда Ердељца, из 1588/89. године, док последње дело алхамијадо стваралаца представља Fikhul — ibadet, које је написао Мехмед Сеид Сердаревић. Објављено је 1941. године, а подразумева попис шеријатско-правних прописа о извршавању исламских обавеза.
Хрватска песма се може сматрати претечом севдалинке, с обзиром да испуњава критеријуме попут: метрички основ песме; терминолошко одређење појма турћија — као један од најважнијих чињеница; тумачење израза лексема „загуди”, тематско-мотивски аспект песме; сличност версификацијског поступка у старијим бошњачким љубавним песмама; бошњачко-муслиманско порекло аутора; специфичан језички израз западноштокавског типа...
Хрватски алхамијадо Јавља у свим крајевима где су живели Хрвати, а били под османском влашћу. Јавља се и код предака Бошњака који су писали арeбицом и који се убраја и у баштину на бошњачком језику. Садржајно то су већином песме: илахије, верске и побожне нарави, касиде, поучно моралистичке, па песме притужбеног карактера, родољубиве и љубавни стихови, а од прозних урадака теолошко-правни списи, молитве, речници и поднесци (арзухали и махзари).
Hırvat türkisi (Хрватска песма) песма је љубавног садржаја и петраркистичког манира. Настала је у 16. веку, а њен аутор је Мехмед Ердељац. Спада међу прве текстове писане аребицом. Песму је први објавио Фридрих Краелиц 1911. године у часопису Archiv für slavische Philologie.
Шпански алхамијадо Шпанци су све текстове писане алхамијадом означавали посебним именом textos aljamiados. Одатле тај назив код свих народа који пишу арапским писмом, али својим матерњим језиком.
Чини се да је систематско писање текстова на романском језику арапским писмом почело у петнаестом веку, а велика већина таквих текстова који се могу датирати припадају шеснаестом веку. Кључни алхамијадо текст био је од муфтије из Сеговије, под називом Suma de los principales mandamientos y devediamentos de nuestra santa ley y sunna, из 1462.„Summa of the principal commandments and prohibitions of our holy law and sunna”. (Harvey 1987.)
У 16. веку, Морискосима је било забрањено да користе арапски као верски језик и писали су на шпанском о исламским темама. Примери су Coplas del alhichante de Puey Monzón, који приповеда о хаџу и Poema de Yuçuf о библијском Јосифу (написано на арагонском).MENÉNDEZ PIDAL, Ramón, , Granada, Universidad de Granada, мини|Poema de Yuçuf о Јосифу.Најважније дело шпанске алхамијадске књижевности из периода мудехара је песма коју је написао арапски Мовар, Poema de Yuçuf, у квадерни вији. Садржај одражава коментар на суру XII Курана, употпуњену са Leyenda dorada. Рамон Менендез Пидал датира га у четрнаести век и дефинише његов језик као арагонску романсу. Текст говори о Јосифу из Постања. Сачувано је око тристо осамдесет редова ове песме. Истиче се његова способност да изрази тренутке велике лирике.Menéndez Pidal, Ramón, Poema de Yuçuf: Materiales para su estudio, Granada, Universidad de Granada, 1952, strane 62—63.
Las Coplas del peregrino de Puey Monzón написао је један мориско о коме се зна само из песме: да је путовао од свог места порекла, Pueyo de Monzón (данас Пуејо де Санта Круз) до Меке 1603. године, испуњавајући исламску дужност... Песник говори о авантурама са путовања, његовим осећањима према светој исламској земљи и градовима кроз које пролази.мини|Протеривање у луци Денија, аутор Винсенте Мостре.