Бранко Пешић (Земун, 1. октобар 1922 — Београд, 4. фебруар 1986) био је учесник Народноослободилачке борбе, друштвено-политички радник Социјалистичке Републике Србије и јунак социјалистичког рада. У периоду од 1965. до 1974. обављао је функцију председника Скупштине града Београда, а од 1982. до 1984. налазио се на месту председника Скупштине СР Србије.
Као ученик гимназије у Земуну, 1938. постао је члан Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ), због чега је наредне године био искључен из гимназије. Након окупације, учествовао је у организовању акција и саботажа против окупатора у Земуну, а у лето 1942. отишао је у партизане. Деловао је најпре у Срему, а потом је прешао у Босну, где је учествовао у бици на Сутјесци. Августа 1943. био је рањен, приликом ослобођења Бијељине, а након тога је прешао на политички рад у Срем, где је остао до ослобођења.
Након рата, посветио се политичком раду, најпре у омладинским, а потом и партијским организацијама Земуна и Београда. Био је секретар Месног комитета КПС у Земуну (1951—1954) и председник Скупштине општине Земун (1955—1957), потом секретар Градског комитета СК Београда и Градског одбора ССРН Београда, Републички секретар за робни промет у Извршном већу Скупштине СР Србије и председник Скупштине града Београда (1965—1974). Након тога, био је потпредседник Скупштине СФРЈ (1974—1978), потпредседник Председништва СР Србије (1978—1982. и 1984—1986) и председник Скупштине СР Србије (1982—1984).
Биран је за члана Централног комитета Савеза комуниста Србије и Савеза комуниста Југославије, као и републичког и савезног посланика. Био је активан у спортским организацијама, а посебно у Фудбалском савезу Југославије (ФСЈ). Завршио је Вишу партијску школу „Ђуро Ђаковић”. Остао је упамћен као један од најпопуларнијих градоначелника Београда, у чије време је град знатно проширен и модернизован изградњом нових стамбених насеља, културних и спортских центара, капиталних објеката попут Мостарске петље, моста „Газела“, Теразијског тунела, Палате Београђанке и др, као и покретањем многих значајних културних манифестација од БИТЕФ-а до ФЕСТ-а и оснивањем градске радио станице Студио Б. У његовом мандату усвојен је тада веома амбициозан план спуштања Београда на реке, изградње Београдског железничког чвора и Београдског метроа. Његовој популарности допринео је и специфичан, готово комшијски однос са грађанима.
Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања. Орденом јунака социјалистичког рада одликован је 24. јануара 1986. године.
Биографија Рођен је 1. октобра 1922. године у Земуну. Потицао је из старе и угледне земунске породице. Према породичном предању, његов предак Јован Ђорђевић, сироче из Ниша, бежећи од Турака након слома Првог српског устанка, око 1813. дошао је у Земун. Удомио га је брачни пар Пешић, који је био без деце, па је он узео њихово презиме. Бранкови родитељи, отац Димитрије (1900—1978) и мајка Анка (1897—1983), бавили су се земљорадњом, а у међуратном периоду су држали кафану. Имао је старијег брата Лазара (1921—1944), који је погинуо у борбама на Сремском фронту, децембра 1944. године.
Државну основну школу „Краљевић Андреј” завршио је 1933. у Горњој вароши. Потом се школовао у Земунској гимназији, где је приступио омладинском револуционарном покрету и у петом разреду 1938. постао члан тада илегалног Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ). Током школских дана доста је читао, а посебно су га занимала дела Максима Горког. Такође, активно се бавио спортом. Због илегалног политичког деловања, септембра 1939. био је искључен из Земунске гимназије, са забраном уписа свих средњих школа на територији Управе града Београда (Београд, Земун и Панчево). Повод за искључење из гимназије било је хапшење његових другова Мирка Тепавца и Бранка Абафија, код којих је нађен летак КПЈ и писмо њиховог политичког ментора, студента Пољопривредно-шумарског факултета Рајка Кајганића, у коме је поздрављао Тепавца, Абафија, Пешића, Залића и Шуваковића. Иако нису били ухапшени, нити под полицијском истрагом, Миленко Шуваковић, Душан Залић, Љуба Љубинковић и Бранко су заједно са Тепавцем и Абафијем искључени из гимназије. Даље школовање наставио је у гимназијама у Руми и Сремској Митровици, а планове о упису Правног факултета, са жељом да постане судија Окружног суда у Земуну, омео је априла 1941. почетак Другог светског рата.
Народноослободилачки рат Након окупације Југославије, вратио се у Земун, који је заједно са својом околином, најпре био под управом домаћих Немаца „фолксдојчера”, а потом је октобра 1941. укључен у састав квислиншке Независне Државе Хрватске (НДХ). Као члан Савеза комунистичке омладине Југославије, активно је учествовао у организовању Народноослободилачког покрета (НОП) и заједно са другим земунским илегалцима учествовао у припреми и организацији саботажа и диверзија против окупатора. Заједно са Илијом Рогулићем и Миленком Мишкелићем, по задатку Пал Шотија, радио је на изради трокраких и четворокраких „јежева” који су бацани по улицама Горње вароши и друму Земун—Батајница. Почетком 1942. био је члан Рејонског руководства СКОЈ-а за Горњи град задужен за рад актива на Гардошу, а заједно са њим у руководству су се налазили — Милан Степановић Матроз, Славко Крњешевац и Ђорђе Коларић, секретар. Сваки од њих држао је на вези 2—3 омладинске групе, јачине од 3 до 7 омладинаца са којима су одржавали састанке и организовали акције. Као једног од најактивнијих омладинаца у Горњој вароши, секретар партијске ћелије Милан Узелац Шуца га је 25. маја 1942. примио у чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ).
мини|лево|Спомен-плоча Бранку Пешићу на згради школе коју је некада похађао, а данас Основне школе за образовање одраслих која носи његово име Због велике провале у партијску организацију, августа 1942. запретила му је опасност од хапшења због чега је најпре морао да пређе у илегалност, а потом и да напусти Земун. У потрази за њим, усташка полиција ухапсила је његовог старијег брата Лазара. Заједно са Ђорђем Коларићем, Костом Драгичевићем Црним и Елзом Кошар, преко Батајнице и Нових Карловаца дошао је на ослобођену територију, где је у околини Белегиша ступио у Четврту чету Подунавског одреда. Борце ове чете називали су „сунцокреташи”, а њихов командант био је Срета Ковачевић. Непосредно пре његовог одласка у партизане, немачко-усташке снаге су августа 1942. покренуле офанзиву на партизанске снаге у Срему, а након њеног завршетка, извршена је реорганизација партизанских снага и формиран Трећи сремски одред. Потом је у октобру Посавски одред претворен у Трећи (посавски) батаљон Трећег сремског одреда, а Бранко постављен за његовог политичког комесара. Трећи батаљон је дејствовао у југоисточном Срему (околина Земуна), а након доласка Шесте источнобосанске бригаде ступио је у њен састав и почетком новембра 1942. прешао у источну Босну.
Са Шестом источнобосанском бригадом, у којој се налазио на дужности политичког комесара Пратеће чете, а потом Прве чете Првог батаљона, чији је командант био Јусуф Џонлић, народни херој, у јесен 1942. учествовао је у борбама против четника на подручју Семберије и Мајевице и немачко-домобранских снага на друму Тузла—Зворник. Почетком 1943. са бригадом је прешао на Романију, где је учествовао у борбама против усташких и четничких снага у источној Босни. Крајем марта, бригада се повезала са Главном оперативном групом Врховног штаба и месец и по дана водила борбе у околини Фоче, штитећи Централну болницу. У току маја и јуна 1943. за време битке на Сутјесци, бригада је водила тешке борбе и учествовала у првом покушају пробоја непријатељског обруча јужно од Фоче, након чега је учествовала у драматичним борбама на Вучеву, у долини Сутјеске и Зеленгори. Почетком јула 1943, када се Шеста источнобосанска бригада вратила у источну Босну, Бранко је након краћег опоравка премештен у Прву војвођанску бригаду, која је у међувремену формирана од партизанских бораца из Срема и других делова Војводине.
Приликом борби за ослобођење Бијељине, у ноћи 12/13. августа 1943. био је тешко рањен у стомак. Пренет је у партизанску болницу, а после опоравка је отишао у Срем на лечење. Након потпуног опоравка, Бранко није враћен у јединицу, већ је упућен на политички рад. Као члан Среског комитета СКОЈ за Земун, деловао је у селима на ослобођеној територији земунског среза — Петровчићу, Карловчићу, Угриновцима, Дечу, Прогару, Купинову и др, где је радио на организовању омладине, стварању и јачању организација Савеза комунистичке омладине и Уједињеног савеза антифашистичке омладине (УСАОЈ) и др. У овом послу сарађивао је са Ђорђем Бошковићем Батом, Миланом Степановићем Матрозом, Сретом Ковачевићем и другим омладинским руководиоцима источног Срема. Одлазио је често на ослобођену територију старопазовачког среза, где су у селима Белегишу, Сурдуку и Сланкамену, боравили највиши руководиоци Народноослободилачке борбе у Војводини — Јован Веселинов, Никола Груловић, Петар Релић Чеда и др.
Када је 22. октобра 1944. ослобођен Земун, истог дана је формирана Команда места, за чијег команданта је именован Милан Жежељ, командант Тринаесте пролетерске бригаде, док је за политичког комесара, на предлог земунске партијске организације, постављен Бранко Пешић. Главни задатак Команде места био је успостављање нормалног живота и организовање помоћи фронту. Неколико дана касније, на конференцији грађана изабран је Народноослободилачки одбор за град Земун, који је преузео функцију Команде места, па је она расформирана. Потом је био на раду у Команди земунског војног подручја, а био је биран за члана и председника Среског одбора Уједињеног савеза антифашистичке омладине. Током 1945. био је политички комесар и партијски руководилац Команде новосадског војног подручја. Јануара 1946. демобилисан је из Југословенске армије (ЈА) у чину капетана, након чега се у потпуности посветио политичком раду у Земуну и Београду.
Послератни период Након демобилизације, 1946. Пешић се активирао у омладинској организацији, где је највише времена, током првих послератних година, посвећивао раду на обнови и изградњи разрушене земље. Након завршене матуре, чије је полагање 1941. прекинуо почетак рата, у периоду од 1946. до 1948. похађао је и завршио Вишу партијску школу „Ђуро Ђаковић”. До 1951. налазио се на дужностима – секретара Среског комитета СКОЈ-а и члана Среског комитета КПЈ за Земун, организационог секретара Градског комитета СКОЈ-а у Београду, члана Бироа Централног комитета Народне омладине Србије и партијског инструктора при Централном комитету Комунистичке партије Србије (КПС).
200px|мини|Бранко Пешић са холандском краљицом Јулијаном, приликом њене посете Београду, септембра 1972.